Почетна / Интервју / Надежда Винавер – ЈАСЕНОВАЧКО ЗАШТО

Надежда Винавер – ЈАСЕНОВАЧКО ЗАШТО

Разговарао Владимир Димитријевић

Потпуно синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убијања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да је свима одувек морало бити јасно да је учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниједан крај НДХ није прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу свој наук. Њихов радни учинак је био високопродуктиван, ниједан метод није заказао, ниједна справа за мучење и убијање није подбацила, ниједна жеља убица није остала неиспуњена. То је реалност коју нико не може да оспори

Наш саговорник је др Надежда Винавер, професор Универзитета у пензији. Предавала је историју француског језика (језик средњег века и ренесансе); лексикологију са семантиком; француски као језик техничких наука. Преводилац и теоретичар превођења, есејиста, уредник библиотеке превода Станислава Винавера (Графички атеље „Дерета“)… Међутим,  са њом нећемо причати о племенитој вештини превођења него о нечем другом, насушнијем од насушног у доба када покушавају да нас лише памћења. Разговарамо, наиме, о жртвама уграђеним у темеље националног идентитета, без чега нема опстанка ниједном народу, па ни српском.

Недавно се у нас појавила капитална књига др Николе Николића о Јасеновцу. Овај „човек с Балкана“ (С. Краков) робијао је под Аустријом као младобосанац, био у усташком логору смрти као комуниста, да би га Тито 1949. бацио на Голи оток јер је дигао глас у одбрану невино гоњених. За књигу сте писали упутни поговор. Зашто се оволико чекало на њено ново издање, ако се зна да је дело светлост дана угледало 1948?

Питање које сте поставили отвара кључни проблем за све што је у вези са усташким логором Јасеновац, са његовим слободним и неометаним постојањем током четири и по године и са његовом целокупном послератном историјом – све до данашњег дана.

Ова ретка књига заиста је пала у заборав, иако она представља сјајан историјски документ, аутентичан, веродостојан, писан у хронолошком следу, са именима многих жртава, са подацима о животу и „уморству“ истакнутијих заточеника, са детаљима масовних убистава, као што је, на пример, уништавање Козараца, о начинима мучења и убијања. Кад су пре неку годину Срби оптужени за геноцид, ужаснути нисмо могли поверовати да је то могуће, можда још и више због тога што смо схватили да Срби за себе нису ништа учинили. Људи који памте усташе и који се сећају да је после рата у њиховим срединама са захвалношћу читана Николићева књига о Јасеновцу, нису је заборавили. Када је поменут геноцид, мени се наметнула потреба да покренем истину и успомене, и да се то драгоцено сведочанство стави свима на увид. Објављена књига, са поговором (непотребно измењеног наслова) на којем сам истрајно радила, изазвала је, као што видимо, много интересовања. Штета што је овај сјајни историјски доказ пропустио недавни важан историјски тренутак, национално врло значајан, јер је, спреман, чекао две године да буде објављен.

Делове ове књиге преноси лист Политика као подлистак. Неки читаоци кажу да им се чини да читају странице невероватне, иако трагичне, читанке, толико уверљиве да се они чуде што о њој нису знали ништа.

Корисно је напоменути да су на првој промоцији ове књиге (13. јул 2015.) неки слушаоци озбиљно замерили садржају извесних реченица из предговора Николићевог текста.

То се најпре односи на поређење и изједначавање усташа и четника (стране 6 и 7), а нарочито на тврдњу да је и у Србији било више „логора уништења“. Ако узмемо у обзир Николићево поштено и храбро описивање страхота Јасеновца, али и његову добру обавештеност о политичкој стварности у Србији за време рата, можемо поверовати да је неко из уредништва издавачке куће, по „партијској савести“, дописао ове „информације“.

У Предговору Николић захваљује „славној Народноослободилачкој војсци Југославије и Партизанским одредима“ што су га ослободили и спасли од сигурне смрти. Пошто Николић није ту казао да је он, са једном малом групом логораша, размењен за немачког официра, читалац, ако то не зна, закључи да Николић говори о партизанском ослобађању логора Јасеновац, а познато је да партизанске снаге нису никада ни покушале да ослободе Јасеновац, јер Врховни штаб за то никад није дао сагласност.

Наша напомена уз сам текст је изостала, мада је све то у Поговору на крају књиге објашњено.

[restrictedarea]

Сада да се вратимо на наше питање – Зашто се оволико чекало на ново издање књиге?

Није једноставно дати одговор који очекујете. Биће то дуга прича.

Садржај вашег питања упућује  такође на озбиљне разлоге  за проверу наше свести и нашег понашања према Јасеновцу током пуних седам деценија (од 1945. године), а одмах затим и наше спремности за трансформацију – да о Јасеновцу више не говоримо као о некој апстрактној неминовности попут средњовековних апокалиптичких несрећа (у синтагматском односу са бројем од седамсто хиљада) већ као о апсолутно неразлучивом чињеничном алгоритму чији први скуп покрива период од 20 година које претходе оснивању логора и његов страшни независнохрватски активни рад, а чији други део, постјасеновачки, сажима скуп оштрих, унапред планираних комунистичких забрана а тиме и постепеног занемаривања Јасеновца од стране Срба. Видеће се да је и предјасеновачко време у чврстој вези са Комунистичком партијом.

У Хрватској је било много логора и стратишта, али је Јасеновац постао опште име за сва места где су убијани Срби на територији НДХ. У себе је упио прве „сабирне“ логоре: Госпић, море око острва Пага, беспућа Велебита и друге дубоке јаме, воде више река а нарочито Дрине, Саве, Дунава, сеоске бунаре, запаљене цркве пуне српског народа, безимене утрине…

На великој територији коју су усташе прогласиле својом независном државом, масовна убиства Срба почела су одмах по њеном оснивању, 10. априла 1941. Потпуно синхронизовани,  на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убијања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да је свима одувек морало бити јасно да је учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниједан крај НДХ није прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу свој наук. Њихов радни учинак је био високопродуктиван, ниједан метод није заказао, ниједна справа за мучење и убијање није подбацила, ниједна жеља убица није остала неиспуњена. То је реалност коју нико не може оспорити.

Очито, то руши чувену хрватску тезу о једном камиону усташа који су дошли из емиграције, наметнули се као власт у Загребу и почели да кољу. Иза свега је стајала снажна организација, зар не?         

Ко је све учествовао у стварању услова за такву суровост? Ко је до тог степена подигао мржњу према Србима да су Хрвати свој опстанак видели не само у елиминацији Срба, у неумољивом истребљењу породица и целих насеља већ у потврди себе самих путем системских изопачености убијања? Исконска мржња према Православљу се свеукупно повећавала и претварала у лудило, и потврђивала болну истину да зло има неизмерну дубину.

Одмах по оснивању Југославије (1918) почеле су тешкоће са Католичком црквом, која је дотле, у крајевима под окупацијом Италије, Аустрије, Мађарске била једина утицајна црква.

Католичка црква није могла прихватити државу у којој она није била на челу државне верске администрације. Није могла да прихвати да са Православном црквом дели иста права у одлучивању о верским правима грађана, односно да са Православном црквом мора делити објективну смисаону повезаност. Одговор Католичке цркве на све увек је био: не прихватити.

За време  усташа она је спремно прихватила да Србе покрштава, што највећи број њих ипак није спасло од смрти. Таква моћна установа, једна од најмоћнијих сила света, света и несвета кад испред ње стану суманути људи, данас као и раније, дејствује на мишљење и догађаје, слободно и смело износи своје разлоге.

Усташе, припадници хрватске сепаратистичке, екстремно-шовинистичке, терористичке организације, са програмским концептом стварања такве хрватске државе у којој би живели само Хрвати и у којој се не би смео наћи ниједан Србин, ни Јеврејин нити Циганин, прихватили су „свети“ задатак да свугде, у сваком тренутку, у свакој прилици убијају Србе, не кријући, не фалсификујући ништа. Они су се тиме поносили и хвалили.

У тој опседнутости за апсолутном слободом да убијају колико хоће и да уживају у томе колико хоће, дошло се до стварне духовне дегенерације, до ступња махнитости, што их чини јединственим, најгорим злочинцима у Европи.

Половином XX века, у срцу Европе, решили су да побију цео један хришћански народ! Сви темељи европског мишљења, сви обичаји, манири грађени вековима, милиони књига – чему? 

А кад Николић описује како је цела једна планина осуђена на смрт – колективни консензус омразе – и кад пише ону загрцнуту тужбалицу над мртвим Козарцима – свакако није могао претпоставити да ће на Брионима будући шеф државе Југославије, Јосип Броз, срдачно гостити бившег Хитлеровог официра, КУРТА ВАЛДХАЈМА, одликованог од стране НДХ због заслуга на убијању шездесет или седамдесет хиљада Срба на Козари.

Иако све то знамо, не можемо да поверујемо како је мржња збрисала сваки обзир у понашању. Шеф хрватске државе, представник државе у односима са другим државама, са гостима из других држава држи на свом радном столу корпу пуну ископаних људских очију и показује је странцима. Павелић победнички показује ту пихтијасту масу, а неки други Хрват поносно шета са венцем нанизаних језика српских жртава око врата.

Падоше на испиту стари антрополози са својим далеким, у океанима загубљеним острвима  – шта су њихови описи ритуала победе!

Геноцид се збио, а одмах после рата дошло је до прикривања геноцида, и то под влашћу оних који су себе представљали као „апсолутне антифашисте“. Који је механизам порицања примењен?

Антисрпство усташко, антиправославље католика добро  су познати. Али мање је позната улога трећег крака тростране антисрпске конструкције у Хрватској, односно Југославији од 1919. године, а то је делатност Комунистичке партије. То је трећа упорна сила која се свом снагом, од свог оснивања, трудила да подбуни народе у Југославији и да их посвађа. Зашто? Вође партија су знале да на власт могу доћи само ако наступе страшни поремећаји у држави. Узор су имали у рушењу велике Русије у којој су победили нови окрутни властодршци, вешти да искористе тешки историјски тренутак у којем  се нашла њихова отаџбина.  Партија је 1929. године основала лист Пролетер који илегално излази до 1942. године. Садржај овог листа, као органа Централног комитета КП, врло је значајан за историју партије, за упознавање њеног рада и њених реакција на друштвено-политички живот у Југославији током дужег времена.

Праћење написа у овом листу је учествовање у датом времену, синхроно праћење једне раскорењене логике о праву групе појединаца жељних власти да годинама објашњавају како је зло добробит и да нас уверавају како је мржња плодотворна… не заборавимо да је реч о органу Централног комитета.

Пратила сам непрестане нападе на Србе у Пролетеру, већ од првог броја 1929. године и описала их у Поговору Николићеве књиге. На тим страницама се систематично, упорно гради појмовник раздора, осуда, увреда, клевета, маштовитих обмана, болесне пропаганде, раструбљује се презир према жртвама српског народа у Првом светском рату, руши се сваки саосећај за њих, уништава се сваки праг трпељивости… Изграђен је дуги низ епитета: великосрпска буржоазија, војнофашистичка диктатура (тако често коришћена фраза у говорима политичара после завршетка рата), крвава србијанска монархија, београдски људождери, насилнички београдски тирани, и томе слично.  Али, остаје једна врло важна чињеница која се мало помиње, а то је одлука Партије да Срби не могу да организују своју, српску КП.

Национални непомирљиви детерминизам КП је одређивао, не само вид сопствене партијске ангажованости, већ је себи дао много већу улогу да у свим крајевима Југославије, код свих чланова или симпатизера, нарочито међу Србима, почне да намеће своја идеолошка мерила и да од њих захтева да однос према сопственој историји и традицији, вери, стварају према моделу и циљу, важним за хрватски национализам. То, нажалост, тешко наслеђе, дуго се одражавало на живот Србије, а има га и данас, нарочито у домену културе.

Колико је Јосип Броз био спреман да фаворизује Коминтернину идеју да Срби, хегемони старе Југославије морају стално бити под партијском паском?

Када говорите о ставу Јосипа Броза према Коминтерни  у времену после завршеног рата, морамо се сетити да КПЈ, када је дошла на власт није много бринула о Коминтерни јер је за њу та међународна организација била само учитељ револуционарних покрета и изазивач нереда међу народима, а њена важност за партију била је посебна када је у предјасеновачко време, то значи 20 година пре почетка рата, требало од Југославије направити интернационални проблем.

Није нека апстрактна Коминтерна успоставила фронт против Срба: Комунисти из Југославије (са хрватским националним предзнаком) стално су  тражили да се на свим састанцима Коминтерне поставља питање националних односа у Југославији. Стално су се жалили како су угрожени, тражили су не равноправност већ национална надправа, верску премоћ и надмоћ, и жестоко су замерали Коминтерни ако би случајно заборавила да на својим састанцима кука и жали се заједно с њима на неправду у односима  југословенских нација. (Конкордат је требало да потврди те захтеве).

Кад су на Великом конгресу комуниста, одржаном у Москви 1924. дефинисани ставови о југословенском националном питању, који нису били по вољи Југословена, они су се побунили и против саме Коминтерне и донели изричити закључак. „Комунистичка партија истакла је паролу права на самоодређење хрватског народа до отцјепљења и оснивања самосталне државе као једно од главних парола у борби против великосрпске војнофашистичке диктатуре и та парола постаје сваким даном све популарнија“, јасно ће пренети Пролетер, почетком 1923. године.

Много би било важније знати ко је постао толико моћан да током неколико деценија контролише српске оцене усташтва и ко фаворизује небригу за Јасеновац.

„Случај Јасеновац“ пун је противречја – од чињенице да нико и не покушава да га ослободи до последњег тренутка рата, маја 1945. иако су трупе Црвене армије на територији Југославије, преко уништавања остатака логора, до данашњег покушаја да се Јасеновац потисне Сребреницом. Пажљиво сте пратили начин прикривања трагова овог логора… Шта се, и како се дешавало?

Кад немачки речник Дуден (Политика, 10. мај 2015.) објашњава појам „усташа“ као „хрватски националистички покрет који се у Другом светском рату борио против српског централизма“, то није ништа друго до понављање речи Јосипа Броза из његовог чланка објављеног у децембарском броју Пролетера 1942. Јосип Броз се присећа предратне намере Срба да „србизују Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као најснажнија индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали најжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Ова реченица, као и цео чланак, којим се резимира незадовољство Комунистичке партије Србима, јесте као нека овера разложног постојања логора Јасеновац. То је у ствари безгласна сагласност уредништва са активношћу те фабрике смрти и са геноцидом над српским народом на целој територији НДХ.

Како онда очекивати да Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом (и Андријом Хебрангом као секретаром Партије) ослобађа Јасеновац где су заточеници чекали, чекали, организовали се како су могли да помогну у нападу за ослобођење и сањали свој трагични сан. Уместо тога, Партија је наређивала да се уклоне омиљени партизански команданти који су тражили дозволу да покушају са ослобађањем логора или бар да прекрате муке заточеника. Партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом никада нису покушале да ослободе логор Јасеновац.

Трагичност логораша је трострука: зато што су се нашли у логору, најгорем од свих концлогора; зато што су их изневерили они у које су полагали наду; зато што су по директиви комунистичких власти морали остати без белега, без знакова који подсећају на њихове патње и без трага поштовања и захвалности.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Веома јаке партизанске снаге у Западној Славонији и на Козари нису ослободиле Јасеновац јер је њихов глани циљ био борба за освајање власти у Југославији. Хрватска нација није давала борци у редовима партизана они су углавном били домобрани или усташе оно мало комуниста Хрвата искпористили су Србе за стварање своје нове НДХа државе. Србе своје комшије напослетку прогнали из те њихове лепе државе.




    0



    0
    • Milomir Vukovic

      Nisam znala da redakcija „Pečata“ toleriše ovakve nacionalističke=šovinstičke stavove o drugim nacijama. Može se, s pravom, optuživati Tuđman, može se, isto tako s pravom, optuživati Slobodan Milošević, mogu Ante Pavelić, Draža Mihailović, može Alojzije Stepinac, može Nikolaj Velimirović, ali hrvatska i srpska nacija, kao što to čini Radoslav – u ozbiljnom časopisu jednostavno NE SME. Kažnjivo je!




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *