Крај и крах једног мита

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Подвала (и бламажа) историјских размера: скандал с „Фолксвагеном“ погодио је само срце немачке индустријске моћи и снажно уздрмао поверење у све оно што је пратило и означавало одлике производа „Made in Germany“, пре свега сериозност, високу професионалну моралност и поуздан квалитет

Шпигл је био у томе драстичан. На првој страни последњег броја (26. септембар), уз наслов „Самоубиство“, „сахранио“ је „Фолксваген“: господа погнуте главе, у црним оделима и цилиндрима, носе (као) сандук, аутомобил (жуте боје), са ознакама џина који је, колико до јуче, представљао симбол индустријске моћи ове моћне земље. И симбол Немачке: на тракама уз венац белих ружа су боје немачке националне заставе – црна, црвена, златна.

Та новинарска драстичност сажела је, међутим, у себи горчину коју је изазвао скандал с „Фолксвагеном“, с још несагледивим последицама, националних, али и глобалних размера. Из грамзивости за профитом (по сваку цену) и грандоманије (бити, по сваку цену, први у свету, испред „Тојоте“), аутомобилски џин се упустио у нечувену подвалу (и бламажу) историјских димензија: уградио је у више од једанаест милиона аутомобила из своје пословне империје софтверске „варалице“ које су на тестовима манипулисале (смањивале) вредности издувних гасова.

 

Жиг нечувене преваре

„Фолксваген“ ће, ипак, у голготи која му предстоји, преживети ово „самоубиство“. Обележен жигом највеће преваре у историји аутомобилске индустрије, „сахранио“ је, међутим, (најмање) два велика (немачка) мита: разорио је, као последњи изданак „рајнског капитализма“ мит о капитализму с људским ликом и, још тежи грех, мит о свему што се означавало под појмом „Made in Germany“ – сериозност, високи професионализам, неупитну етичност и поуздан, висок квалитет производа.

„Фолксваген“ је, наиме, уз неспоран симбол квалитета, представљао и јединствену особеност коју је доносио и изражавао појам „рајнског капитализма“. У мешавини непосредног државног ангажовања, где се држава, као велики акционар (у овом случају покрајина Доња Саксонија, на чијем тлу се налази седиште „Фолксвагена“), појављивала као модератор економских интереса, и једне врсте „самоуправљања“ (радничко саодлучивање, преко снажних синдиката и погонских савета), практикован је „капитализам с људским ликом“.

Тај корпоративни однос (принцип сарадње) неговао је и фаворизовао пословну филозофију „стрпљивог капитала: није се јурило за већим профитом у што краћем року, деловало се на дуже стазе, с ослонцем на високи квалитет производа и (готово бескрајно) поверење купаца.

[restrictedarea]

Илузије о „добром“ капитализму

Захуктали, и бездушни, неолиберализам, који је устоличио похлепу за профитом као јединим мерилом успешности, учинио је и овде своје. Овим скандалом распршена је илузија о „добром“ и „лошем“ капитализму, с чим се, после избијања америчких банкарских скандала и разарајуће финансијске кризе, увелико баратало, при чему је, као пример „доброг капитализма“ управо узимана традиционална и „конзервативна“, али поуздана и „непорочна“ немачка индустрија.

Суочен са тешкоћама освајања великог, и захтевног, америчког тржишта, „Фолксваген“ се упустио у проблематичну и криминалну авантуру: покушао је да отвори „тврду браву“ рекламирајући, преваром и без покрића, своје аутомобиле с дизел моторима као еколошке чистунце без премца.

Уместо улагања у нове (и скупе) технологије, које би истински допринеле смањењу штетних (и отровних) издувних гасова, одлучио се за исплативију пречицу која би сада, финансијски, могла да му „дође главе“: уграђивао је забрањене софтверске програме (варалице) који су лажирали податке о издувним гасовима и – подваљивали купцима.

 

Криминални подухват

Податак да је то учињено у огромном броју случајева – у више од једанаест милиона аутомобила – а очигледно „Фолксваген“ није једини међу аутомобилским концернима, који је практиковао овај проблематични „марифетлук“, говори о добро организованом криминалном подухвату незабележеном у историји аутомобилске индустрије.

Велики произвођачи аутомобила суочавали су се и раније с грешкама у производњи и, у неким случајевима, бивали принуђени да повлаче у сервисе, на сопствену штету, милионе аутомобила. Никад, међутим, није откривен програмиран, заверенички подухват и подвала овако драстичних намера и размера.

Драстичност те подвале утишала је већ на старту сумње у „добре намере“ Американаца, с обзиром на то да је Америчка агенција за екологију (ЕПА) прва обелоданила „Фолксвагенов“ криминални подухват: вест која ће Немачку, по „Њујорк тајмсу“, погодити у „само срце“. „Фолксвагенов“ фијаско, констатовао је утицајни амерички дневник, ударио је у срце Немачке. Откриће систематског варања до јуче беспрекорне немачке фирме нанело је тежак ударац представи коју Немачка има о себи као нацији реда и њеном имиџу моралног предводника Европе.

Дуга рука америчке правде

Брзо су, наиме, утихнуле прве сумње и упозорења да би посреди могла да буде конкурентска сујета и империјално и глобално ширење „дуге руке“, руке америчке правде свуда по свету. „Шериф“ јури планетарно криминалце и прекршиоце, сумњиве банке (прање новца), велике концерне (јапанска „Тојота“ је 2014. због грешке с педалама за гас кажњена са милијарду и двеста милиона долара), проблематичне (и корумпиране) функционере ФИФЕ, а сада „Фолксваген“, с неизбежном, и по свему судећи, драстичном, астрономском глобом.

Као почетна цифра у овом случају спомиње се осамнаест милијарди долара, а уследиће, како се већ најављује, лавина тужби и захтева за обештећење преварених купаца и оних који су, без упозорења, „тровани издувним гасовима немачких аутомобила“, те акционара што су већ претрпели, падом акција, велики губитак.

Њујоршки тужилац Ерик Шнајдерман саопштио је  да је већ склопљен савез више америчких држава о заједничкој тужби против „Фолксвагена“. Покренут је и тешки административни (и политички) механизам. Поред еколога и министарства правде, поводом случаја (и скандала) „Фолксваген“, укључио се и Конгрес: два његова одбора већ су најавила саслушање главних менаџера немачког концерна.

 

Деспотска рука

Није саопштено да ли ће се међу њима наћи и доскорашњи, и неприкосновени газда, Мартин Винтеркорн, који је годинама владао, по оцени немачких медија, гвозденом руком и „деспотски“, империјом са преко шест стотина хиљада запослених широм света, под чијим кровом су се производили аутомобили марки „ауди“, „шкода“, „сеат“, „бентли“, „бугати“, „ламборџини“, „порше“, „дукати“, комерцијална (теретна) возила „сканија“ и „ман“.

Најбоље плаћени немачки менаџер (осамнаест милиона евра годишње), Винтеркорн је, под теретом скандала, поднео оставку који дан пре, већ договореног, продужења новог уговора. Њиме ће се, како је најављено, позабавити тужилаштво из Брауншвајга, које испитује одговорност за велику бламажу „Фолксвагена“ и, последично, немачке аутомобилске индустрије, на којој почива моћ најснажније економије Старог континента.

На Винтеркорново место промптно је именован доскорашњи шеф „Поршеа“ Матијас Милер који се суочава, по сопственом признању, с најтежом кризом „Фолксвагена“ у дугој историји (његовом настанку „кумовао“ је Хитлер, тражећи од Фердинанда Поршеа да направи „народна кола“, аутомобил који ће „свако моћи да приушти“) великог концерна.

 

Проблематична спрега

Оно чиме се, највероватније, тужилаштво неће бавити, а посебно интересује немачку јавност је снажна спрега моћне аутомобилске индустрије и најутицајнијих немачких политичара. У тој спрези многи виде и један од (пра)извора „Фолксвагеновог“ криминалног подухвата: његови менаџери (а није друкчије ни са онима из „Дајмлера“ и БМВ-а) осећали су се заштићено и недодирљиво, с наглашеном ароганцијом и самоувереношћу.

Јавна је тајна да су, управо због снажне спреге, и испреплетаности, аутомобилске индустрије и политике (нигде радије политичари нису тражили пословно уточиште него у овој бранши), многи прописи и закони, не само они у националној равни, у Берлину него и они европски, у Бриселу, били „рукопис“ моћног аутомобилског лобија.

Бившег немачког канцелара Герхарда Шредера су означавали као „ауто канцелара“ (као председник покрајинске владе Доње Саксоније био је члан надзорног одбора „Фолксвагена“), његов шеф дипломатије (и вицеканцелар) Јошка Фишер бавио се, после одласка с функције, маркетингом БМВ. Поводом  новог скандала медији су се „присетили“ снажне заштитничке улоге коју је играла канцеларка Ангела Меркел кад год се отварала тема аутомобилске индустрије и „плодне сарадње“ садашњег вицеканцелара и министра економије Зигмара Габријела са „Фолксвагеном“.

 

Заштитничка рука

Кад је реч о Меркеловој, спомиње се да управо због њеног  противљења Европска комисија није успевала да реализује оштрије мере еколошке заштите (кад је реч о издувним гасовима), иако слови као „први еколог“ међу, не само европским, него и светским лидерима. Водила је својевремено то министарство у Кабинету Хелмута Кола и, после трагедије у јапанској Фукушими, резолутно је, упркос жестоком противљењу, направила „хируршки рез“ и отписала нуклеарке.

Канцеларка је у „убеђивању“ њених колега да се такве теме, неповољне за аутомобилску индустрију, скину с дневног реда, баратала јаким аргументима: реч је о „жили куцавици“ немачке привреде и срцу њене економске моћи. Само „велика тројка“, „Дајмлер“, БМВ и „Фолксваген“ су у 2014. остварили приход од 413 милијарди евра, знатно више од савезног буџета, који је био „тежак“ испод триста милијарди.

Шта је влада знала

Представник „Зелених“ је отишао даље од констатације о неспорној спрези политичара и аутомобилске индустрије. Заменик председника ове странке је у изјави за једну телевизијску мрежу оптужио владу да је знала за „широку употребу варалица“ у „Фолксвагеновим“ аутомобилима на америчком тржишту. Уследио је брзи и енергични деманти. Оптужбе „Зелених“ су лажне, одсекао је министар саобраћаја Александар Добринт, тврдећи да је за скандал „сазнао из новина“.

Шокантно америчко откриће изазвало је узбуну не само у Немачкој. Она је глобалних размера. „Фолксваген“ продаје аутомобиле (прошле године произвео је више од десет милиона) широм света и има фабрике у више држава. Између осталог и на највећем тржишту, после оног америчког, у Кини.

„Катастрофа ‚Фолксвагена‘ (Шпигл) не повлачи само највећи немачки концерн у провалију. Он баца тешку сенку, и сумњу, и у друге произвођаче, иако челни људи ‚Мерцедеса‘ и БМВ-а тврде да у њиховим моторима никад нису уграђиване спорне ‚варалице‘. Пада сенка и на немачки углед у свету, чији инжењери су представљали симбол сериозности, спретности и професионалног морала.“

[/restrictedarea]