Почетна / Документи / Грађа за речник 8 – Између ђенерала и маршала

Грађа за речник 8 – Између ђенерала и маршала

milovan danojlicПИШЕ Милован Данојлић

Грађански рат је поган подухват. Корнеј га, у трагедији „Серторије“ из године 1662, изједначује са владавином злочина. И врапци на грани знају да су искључиви злочиниоци били припадници ЈВуО. То смо читали у школским уџбеницима и новинским фељтонима, слушали на конгресима, гледали у филмовима и ТВ серијама. Брадати кољач, са ножем у зубима, сликан је као дегенерисани потомак хајдучке гериле и комитске акције у Старој Србији уочи Балканских ратова

Рехабилитација познатог Ђенерала узбуркала је вишедеценијски муљ наслаган у нашој свести и савести, иако није реч ни о каквом поновном процењивању кривице, него о поништењу правно некоректног поступка. Историју пишу победници, о да, али њихове оцене важе донде докле их могу бранити голом силом. Садашња љутња победника је одбрамбени трзај оспорене лажи. Главни злочин њиховог противника је што се усудио да им се супротстави; сарадња с окупатором је украсни додатак оптужнице. И док се бука стишава, у Прањанима обележише годишњицу одашиљања америчких авијатичара у Италију. Убоги аеродром су, под надзором равногораца, градили сељаци-кулучари, служећи се будацима, лопатама и воловском запрегом. Какав је то нацистички колаборант који, и кад је напуштен од врлих западних савезника, спасава више од четири стотине њихових пилота и обезбеђује им пребацивање у прекоморске базе? Тим пилотима, као непожељним сведоцима, није било допуштено да се појаве на суђењу из 1946.

Пошто је реч о грађанском рату, оваква питања су неумесна. Обе стране су одвећ огрезле у крв да бисмо очекивали непристрасност. Слепа мржња је надживела мрзитеље. Улог је, од почетка, био борба за власт, са легитимним образложењем код једних, и револуционарним резоном код других. Победници су на побеђене бацили све блато које им се нашло под руком. Осветољубиви покољи су трајали месецима по званичном окончању рата. Да се Југославија одржала, то безакоње би било отписано као мала тамна мрља на фасади једне красне и корисне грађевине. Сад, кад се држава распала на полуколонијалне регионе, жртве укопане у њене темеље су се разоткриле као безнадежни злочини. Иначе, незадовољство садашњом ревизијом процеса почива на тврдом убеђењу да су сви судски процеси, барем код нас, политички, па је и овај као и онај из 1946, такав само му је предзнак промењен. Независност судства је, по том схватању, прича за малу децу.

[restrictedarea]

Грађански рат је поган подухват. Корнеј га, у трагедији „Серторије“ из године 1662, изједначује са владавином злочина. И врапци на грани знају да су искључиви злочиниоци били припадници ЈВуО. То смо читали у школским уџбеницима и новинским фељтонима, слушали на конгресима, гледали у филмовима и  ТВ серијама. Брадати кољач, са ножем у зубима, сликан је као дегенерисани потомак хајдучке гериле и комитске акције у Старој Србији уочи Балканских ратова. На слици није било места за сенчење. Упрошћавање је пало на плодно тло страха, лености, моралне пометње и природне тежње да се ратне страхоте предају забораву. Ђенералова војска је била сачињена углавном од сељака, а сељаштво је, у новом поретку, почело нагло одумирати, те његова ратна судбина није могла занимати варошку, модерну, западњачки оријентисану младеж. Било је мало чудно да је сељачија бранила трули буржоаски поредак, али је људска природа, како неко рече, склона разумном промишљању и апсурдном поступању. Поражени су, у избеглиштву, нудили своја једнострана сведочења, како већ чине људи сатерани у шкрипац.

draza-i-tito-poternice copyИ онда се десио вишеструки слом, истовремени распад државе, привреде, идеолошке матрице,  међунационалних и међуљудских веза. Са расулом су укинуте и многе полувековне забране. Оживела је слобода говора и говоркања, лажима и полуистинама је истекао гарантовани рок трајања. Таква је пустоловина лажи: сачињена ни од чега, она саму себе разједа, собом се храни и самоуништава, вене одсечена од спољашњих хранљивих састојака. Њени чувари су насиље и страх, и кад они откажу остаје сасвим беспомоћна. Док истина, и кад је ућуткана, с временом само јача: она је здрава семенка, може вековима чекати погодну климу и тренутак да проклија.

И дочекала га је… Провалила је из земље, из масовних гробница по шумским јаругама и фудбалским игралиштима, из сећања извршилаца и очевидаца. Заслепела нас је црним сјајем из документарног романа „Џелат“ Слободана Гавриловића, ужаснула нас вешћу да су хуманисти на Малом Лошињу клали своје заробљенике иако је клање, у Балканском патентном заводу, словило као четнички изум, те да су у једном селу близу Бањалуке, маљевима побили око седам стотина четника Павла Ђуришића, доказавши да им ни усташка мануфактура смрти није била туђа и неприхватљива.

Заклела се земља Рају…

Климава конструкција се разлабавила, почела је да се осипа и цури у свим правцима. Целина збивања је осветљена из новог угла, избили су у први план стварни циљеви борбе.  „Неки тамо“ су и раније дизали главе, а сад су се сасвим усправили, пошто се главе, бар засад, не секу. Надзорници јавног мњења су занемели, изгубивши самопоуздање извршилаца врховне историјске нужности. Своје су преступе себи били опростили, признајући, овде-онде, да је било неких грешака. Као да грађански рат, по себи, није једна самоубилачка грешка, као да у њему може бити разложности и мере, поготово кад се води под окупацијом, и под изговором борбе против страних освајача… Питање ко сноси већу одговорност за његово покретање је излишно: без обостране жарке решености он се није дао повести. Покојни Звонко Вучковић ми је, седамдесетих година, у Чикагу, с тугом рекао: „Неке наше војводе и њихови комесари само су чекали да се ухвате за гушу.“ Одонда је прошло много година, а они се и даље, као скелети, држе за вратове. Ко је иза себе оставио више лешева? У дугом низу удараца и противудараца, у пакленој спирали осветничког обрачунавања, нема ваљаних статистичких података, али знамо да су победници за злочинства имали више времена, пошто су рачуне намиривали и у миру. Што се сарадње с окупатором тиче, нечистих договора је било и тамо и овамо, увек у функцији међусобне борбе до истребљења. Хитлеру нису били потребни сарадници које је, без обзира на идеолошке разлике, носила јака патриотска енергија.

draza-i-tito-poternice copy 1Судбина несрећног Ђенерала нам се данас, посебно у светлу искустава из последње деценије прошлог века, намеће као парадигма нашег положаја у великом свету и у модерном добу. Он оличава нашу аутистичку психу, нашу простодушност и необавештеност, патријархалну самодовољност, атавистичку оданост Краљу као домаћину нације, православну побожност проширену у безусловно поверење према савезницима, схватање савезништва као побратимства, простонародно родољубље које се ослања на правду виших сила. Он је слика наше несналажљивости у светском зверињаку, где су владајућа начела сурови прагматизам и саможиви интереси. Његова „часна официрска реч“ нас је стајала четрдесет година самовлашћа једног нечасног хедонисте, кога смо, из страха и у духу стокхолмског синдрома, славили и уздизали.

Ђенералов противник, аустроугарски каплар од својих посилних проглашен за Маршала, није патио од ограничавајућих обзира и предрасуда. Био је типичан грађанин једне неславне епохе: циник и безбожник, лицемер и калкулант, лишен „малограђанских“ оптерећења и сељачке срамежљивости, равноправан партнер великих светских играча: они су се са њим лакше споразумевали него са старомодним војником потеклим из дубине народа касно и побочно укљученог у европску цивилизацију. Маршала су разумели и кад им је забијао нож у леђа. Њихов миљеник је издао кога год је стигао: Черчила и Стаљина, социјалистичку и југословенску идеју, своје најверније следбенике, и његова су издајства хваљена као примери политичке памети, а изградња социјализма помоћу империјалистичких пара тумачена као оригиналан допринос марксизму. Био је луде среће, као што је Ђенерал био чедо наше, домаће несреће. Први почива у Кући цвећа, док су кости другога помешане са псећим костурима. О Ђенералу морамо сами себи, без ичије помоћи, положити рачун, пошто ту епизоду наше прошлости ни Руси, наши једини пријатељи, не разумеју.

… Видесмо, у новинама, и чудну вест да је почивши Краљ Петар Други рехабилитован. Није наведено за какву кривицу, па нам је остало да нагађамо. Ваљда му је опроштено што се уопште родио у лудом свету и у злом времену.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *