Građa za rečnik 8 – Između đenerala i maršala

PIŠE Milovan Danojlić

Građanski rat je pogan poduhvat. Kornej ga, u tragediji „Sertorije“ iz godine 1662, izjednačuje sa vladavinom zločina. I vrapci na grani znaju da su isključivi zločinioci bili pripadnici JVuO. To smo čitali u školskim udžbenicima i novinskim feljtonima, slušali na kongresima, gledali u filmovima i TV serijama. Bradati koljač, sa nožem u zubima, slikan je kao degenerisani potomak hajdučke gerile i komitske akcije u Staroj Srbiji uoči Balkanskih ratova

Rehabilitacija poznatog Đenerala uzburkala je višedecenijski mulj naslagan u našoj svesti i savesti, iako nije reč ni o kakvom ponovnom procenjivanju krivice, nego o poništenju pravno nekorektnog postupka. Istoriju pišu pobednici, o da, ali njihove ocene važe donde dokle ih mogu braniti golom silom. Sadašnja ljutnja pobednika je odbrambeni trzaj osporene laži. Glavni zločin njihovog protivnika je što se usudio da im se suprotstavi; saradnja s okupatorom je ukrasni dodatak optužnice. I dok se buka stišava, u Pranjanima obeležiše godišnjicu odašiljanja američkih avijatičara u Italiju. Ubogi aerodrom su, pod nadzorom ravnogoraca, gradili seljaci-kulučari, služeći se budacima, lopatama i volovskom zapregom. Kakav je to nacistički kolaborant koji, i kad je napušten od vrlih zapadnih saveznika, spasava više od četiri stotine njihovih pilota i obezbeđuje im prebacivanje u prekomorske baze? Tim pilotima, kao nepoželjnim svedocima, nije bilo dopušteno da se pojave na suđenju iz 1946.

Pošto je reč o građanskom ratu, ovakva pitanja su neumesna. Obe strane su odveć ogrezle u krv da bismo očekivali nepristrasnost. Slepa mržnja je nadživela mrzitelje. Ulog je, od početka, bio borba za vlast, sa legitimnim obrazloženjem kod jednih, i revolucionarnim rezonom kod drugih. Pobednici su na pobeđene bacili sve blato koje im se našlo pod rukom. Osvetoljubivi pokolji su trajali mesecima po zvaničnom okončanju rata. Da se Jugoslavija održala, to bezakonje bi bilo otpisano kao mala tamna mrlja na fasadi jedne krasne i korisne građevine. Sad, kad se država raspala na polukolonijalne regione, žrtve ukopane u njene temelje su se razotkrile kao beznadežni zločini. Inače, nezadovoljstvo sadašnjom revizijom procesa počiva na tvrdom ubeđenju da su svi sudski procesi, barem kod nas, politički, pa je i ovaj kao i onaj iz 1946, takav samo mu je predznak promenjen. Nezavisnost sudstva je, po tom shvatanju, priča za malu decu.

[restrictedarea]

Građanski rat je pogan poduhvat. Kornej ga, u tragediji „Sertorije“ iz godine 1662, izjednačuje sa vladavinom zločina. I vrapci na grani znaju da su isključivi zločinioci bili pripadnici JVuO. To smo čitali u školskim udžbenicima i novinskim feljtonima, slušali na kongresima, gledali u filmovima i  TV serijama. Bradati koljač, sa nožem u zubima, slikan je kao degenerisani potomak hajdučke gerile i komitske akcije u Staroj Srbiji uoči Balkanskih ratova. Na slici nije bilo mesta za senčenje. Uprošćavanje je palo na plodno tlo straha, lenosti, moralne pometnje i prirodne težnje da se ratne strahote predaju zaboravu. Đeneralova vojska je bila sačinjena uglavnom od seljaka, a seljaštvo je, u novom poretku, počelo naglo odumirati, te njegova ratna sudbina nije mogla zanimati varošku, modernu, zapadnjački orijentisanu mladež. Bilo je malo čudno da je seljačija branila truli buržoaski poredak, ali je ljudska priroda, kako neko reče, sklona razumnom promišljanju i apsurdnom postupanju. Poraženi su, u izbeglištvu, nudili svoja jednostrana svedočenja, kako već čine ljudi saterani u škripac.

I onda se desio višestruki slom, istovremeni raspad države, privrede, ideološke matrice,  međunacionalnih i međuljudskih veza. Sa rasulom su ukinute i mnoge poluvekovne zabrane. Oživela je sloboda govora i govorkanja, lažima i poluistinama je istekao garantovani rok trajanja. Takva je pustolovina laži: sačinjena ni od čega, ona samu sebe razjeda, sobom se hrani i samouništava, vene odsečena od spoljašnjih hranljivih sastojaka. Njeni čuvari su nasilje i strah, i kad oni otkažu ostaje sasvim bespomoćna. Dok istina, i kad je ućutkana, s vremenom samo jača: ona je zdrava semenka, može vekovima čekati pogodnu klimu i trenutak da proklija.

I dočekala ga je… Provalila je iz zemlje, iz masovnih grobnica po šumskim jarugama i fudbalskim igralištima, iz sećanja izvršilaca i očevidaca. Zaslepela nas je crnim sjajem iz dokumentarnog romana „Dželat“ Slobodana Gavrilovića, užasnula nas vešću da su humanisti na Malom Lošinju klali svoje zarobljenike iako je klanje, u Balkanskom patentnom zavodu, slovilo kao četnički izum, te da su u jednom selu blizu Banjaluke, maljevima pobili oko sedam stotina četnika Pavla Đurišića, dokazavši da im ni ustaška manufaktura smrti nije bila tuđa i neprihvatljiva.

Zaklela se zemlja Raju…

Klimava konstrukcija se razlabavila, počela je da se osipa i curi u svim pravcima. Celina zbivanja je osvetljena iz novog ugla, izbili su u prvi plan stvarni ciljevi borbe.  „Neki tamo“ su i ranije dizali glave, a sad su se sasvim uspravili, pošto se glave, bar zasad, ne seku. Nadzornici javnog mnjenja su zanemeli, izgubivši samopouzdanje izvršilaca vrhovne istorijske nužnosti. Svoje su prestupe sebi bili oprostili, priznajući, ovde-onde, da je bilo nekih grešaka. Kao da građanski rat, po sebi, nije jedna samoubilačka greška, kao da u njemu može biti razložnosti i mere, pogotovo kad se vodi pod okupacijom, i pod izgovorom borbe protiv stranih osvajača… Pitanje ko snosi veću odgovornost za njegovo pokretanje je izlišno: bez obostrane žarke rešenosti on se nije dao povesti. Pokojni Zvonko Vučković mi je, sedamdesetih godina, u Čikagu, s tugom rekao: „Neke naše vojvode i njihovi komesari samo su čekali da se uhvate za gušu.“ Odonda je prošlo mnogo godina, a oni se i dalje, kao skeleti, drže za vratove. Ko je iza sebe ostavio više leševa? U dugom nizu udaraca i protivudaraca, u paklenoj spirali osvetničkog obračunavanja, nema valjanih statističkih podataka, ali znamo da su pobednici za zločinstva imali više vremena, pošto su račune namirivali i u miru. Što se saradnje s okupatorom tiče, nečistih dogovora je bilo i tamo i ovamo, uvek u funkciji međusobne borbe do istrebljenja. Hitleru nisu bili potrebni saradnici koje je, bez obzira na ideološke razlike, nosila jaka patriotska energija.

Sudbina nesrećnog Đenerala nam se danas, posebno u svetlu iskustava iz poslednje decenije prošlog veka, nameće kao paradigma našeg položaja u velikom svetu i u modernom dobu. On oličava našu autističku psihu, našu prostodušnost i neobaveštenost, patrijarhalnu samodovoljnost, atavističku odanost Kralju kao domaćinu nacije, pravoslavnu pobožnost proširenu u bezuslovno poverenje prema saveznicima, shvatanje savezništva kao pobratimstva, prostonarodno rodoljublje koje se oslanja na pravdu viših sila. On je slika naše nesnalažljivosti u svetskom zverinjaku, gde su vladajuća načela surovi pragmatizam i samoživi interesi. Njegova „časna oficirska reč“ nas je stajala četrdeset godina samovlašća jednog nečasnog hedoniste, koga smo, iz straha i u duhu stokholmskog sindroma, slavili i uzdizali.

Đeneralov protivnik, austrougarski kaplar od svojih posilnih proglašen za Maršala, nije patio od ograničavajućih obzira i predrasuda. Bio je tipičan građanin jedne neslavne epohe: cinik i bezbožnik, licemer i kalkulant, lišen „malograđanskih“ opterećenja i seljačke sramežljivosti, ravnopravan partner velikih svetskih igrača: oni su se sa njim lakše sporazumevali nego sa staromodnim vojnikom poteklim iz dubine naroda kasno i pobočno uključenog u evropsku civilizaciju. Maršala su razumeli i kad im je zabijao nož u leđa. Njihov miljenik je izdao koga god je stigao: Čerčila i Staljina, socijalističku i jugoslovensku ideju, svoje najvernije sledbenike, i njegova su izdajstva hvaljena kao primeri političke pameti, a izgradnja socijalizma pomoću imperijalističkih para tumačena kao originalan doprinos marksizmu. Bio je lude sreće, kao što je Đeneral bio čedo naše, domaće nesreće. Prvi počiva u Kući cveća, dok su kosti drugoga pomešane sa psećim kosturima. O Đeneralu moramo sami sebi, bez ičije pomoći, položiti račun, pošto tu epizodu naše prošlosti ni Rusi, naši jedini prijatelji, ne razumeju.

… Videsmo, u novinama, i čudnu vest da je počivši Kralj Petar Drugi rehabilitovan. Nije navedeno za kakvu krivicu, pa nam je ostalo da nagađamo. Valjda mu je oprošteno što se uopšte rodio u ludom svetu i u zlom vremenu.

[/restrictedarea]