Почетна / Колумне / Три истине о дијалогу

Три истине о дијалогу

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Косово јесте, али и није држава, и са правом аналитичари на Косову третирају Бриселски споразум као модус прихватања некакве врсте двоструког суверенитета између Београда и Приштине над једним делом Косова

Читајући београдску и приштинску штампу, гледе њиховог извештавања поводом последње рунде Бриселских преговора (историјски догађај, па већ мора великим словом) стиче се утисак, поред ретких изузетака, да их приређује иста уредничка рука. Насловнице неких таблоида готово су и графички истоветно решене. Тако „Наше“ и сличне друге новине по српским киосцима доносе карту Косова уз громопуцателну најаву како је Заједница/Асоцијација српских општина први корак ка подели Косова и (већ и у нашем медијима заборављене) Метохије. „Бота сот“ са друге стране и уз сличну употребу великих количина црне боје, где се на карти независног и сувереног Косова са неприкосновеним територијалним интегритетом, као крваве ране налазе општине са још увек српском већином, говори о некаквој „српској бомби на Косову“. Поред, фудбалским речником представљеног, дебакла косовске репрезентације од стране капитена нашег тима, пропраћеног вожњом колоне аутомобила искићених српским тробојкама у северном делу Косовске Митровице која је одражавала израз иначе неизрециве среће овдашњих Срба поводом још једног успеха наше политике трасиране још Борковим интегрисањем административних/граничних прелаза, ово је претежни тон медијских коментара и реакција.

Нажалост, ствари стоје прилично другачије. Намера није да се у овој колумни претреса и анализира сваки појединачни став новог Бриселског споразума пропраћеног још једним благонаклоним тапшањем по рамену од стране фрау Меркел приштинских и београдских лидера здружених на заједничком галопу ка Европској унији. Ко је и шта је добио и признао новим диловима о телекомуникацијама и енергетици, позивним бројевима и решавањем питања чије су наша Трепча и наше Газиводе, да ли је ЗСО (формално) конституисан по законима Косова или (суштински) руши његов уставни поредак, тема је која је већ претресана много помније у Приштини него у Београду где се питање Јужне српске покрајине очигледно све убрзаније помера ка дну лествице приоритета грађана Србије које грогиране од вишедеценијског вишка историје и мањка новца пре брину економија и нутриционизам од географије.

[restrictedarea]

СПОСОБНОСТ ЛИДЕРА ОДЛУЧУЈЕ

И у овом Бриселском споразуму о Асоцијацији/Заједници српских општина на Косову, налази се, према речима најпознатијег косовског новинара и публицисте либералне провенијенције Ветона Суроија мноштво формулација које, као и ова коса повлака у самом њеном називу, омогућавају различита дипломатска тумачења. Новинар Фатмир Шехоли, иначе и дописник „Танјуга“ из Приштине, у разговору који смо недавно водили тврди да ће управо стога од способности, храбрости и интегритета тренутних српских лидера на Косову зависити да ли ће се неке од могућности које пружа овакав Споразум и искористити. Друго је питање, које ћемо овог пута такође заобићи, да ли и колико ових атрибута може становати испред имена данашњих представника српске заједнице на Косову и Метохији.

Можда је најбољи коментар на целу ситуацију пружио Аугустин Паљокај, дописник „Коха диторе“ из Брисела у чланку под насловим „Три истине о дијалогу“. У поднаслову опширне анализе се наводи: „Министарка за преговоре са Београдом у Влади Косова тврди да је председник српске владе потписао три документа у којима се директно наводи постојање Републике Косово. Зачудо, и Европска унија каже да је то истина. Али у исто време и на исти начин, и премијер Владе Косова је потписао Споразум где се каже да је све што се налази на територији Косова (односно ЗСО? – прим.аут) у власништву Републике Србије. Опет се враћамо парадоксу који прати овај дијалог по којем Косово јесте, али и није држава, а јесте и део Србије. И са правом аналитичари на Косову третирају Бриселски споразум као неку врсту прихватања некакве врсте двоструког суверенитета између Београда и Приштине за један део Косова.“

И све ово може и не мора бити истина. У сваком случају, спровођење Споразума о ЗСО подразумеваће промене и у законодавству и у уставима и Косова и Србије. Шта ће та промена донети још са собом у Устав Србије, није тешко наслутити.

ЧЕКАЈУЋИ „ПРЕСУДУ“

У Клокоту је недавно избоден ножем младић Милош Стевић који је срећом преживео напад. Још један у низу напада на Србе чији се починиоци не проналазе. Замрзнут је и слободан улаз на Косово и Метохију аутомобилима са српским таблицама као практично једини досадашњи позитивни резултат Бриселских преговора по Србе у покрајини и оне ван ње који је желе посетити. Ближи се и заседање Скупштине УНЕСКА где је признавање чланства Косова према мишљењима упућених и са једне и са друге стране практично већ готова ствар. Тако ћемо можда већ ускоро имати Пећку патријаршију, Грачаницу, Дечане и Богородицу Љевишку као косовску културну баштину признату од стране УНЕСКА, и као баштину од светског значаја. Шта Србија и Срби могу трајно изгубити, и има ли после тога смисла о било чему даљем разговарати, никоме са мало соли у глави не би требало објашњавати.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *