Tri istine o dijalogu

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

Kosovo jeste, ali i nije država, i sa pravom analitičari na Kosovu tretiraju Briselski sporazum kao modus prihvatanja nekakve vrste dvostrukog suvereniteta između Beograda i Prištine nad jednim delom Kosova

Čitajući beogradsku i prištinsku štampu, glede njihovog izveštavanja povodom poslednje runde Briselskih pregovora (istorijski događaj, pa već mora velikim slovom) stiče se utisak, pored retkih izuzetaka, da ih priređuje ista urednička ruka. Naslovnice nekih tabloida gotovo su i grafički istovetno rešene. Tako „Naše“ i slične druge novine po srpskim kioscima donose kartu Kosova uz gromopucatelnu najavu kako je Zajednica/Asocijacija srpskih opština prvi korak ka podeli Kosova i (već i u našem medijima zaboravljene) Metohije. „Bota sot“ sa druge strane i uz sličnu upotrebu velikih količina crne boje, gde se na karti nezavisnog i suverenog Kosova sa neprikosnovenim teritorijalnim integritetom, kao krvave rane nalaze opštine sa još uvek srpskom većinom, govori o nekakvoj „srpskoj bombi na Kosovu“. Pored, fudbalskim rečnikom predstavljenog, debakla kosovske reprezentacije od strane kapitena našeg tima, propraćenog vožnjom kolone automobila iskićenih srpskim trobojkama u severnom delu Kosovske Mitrovice koja je odražavala izraz inače neizrecive sreće ovdašnjih Srba povodom još jednog uspeha naše politike trasirane još Borkovim integrisanjem administrativnih/graničnih prelaza, ovo je pretežni ton medijskih komentara i reakcija.

Nažalost, stvari stoje prilično drugačije. Namera nije da se u ovoj kolumni pretresa i analizira svaki pojedinačni stav novog Briselskog sporazuma propraćenog još jednim blagonaklonim tapšanjem po ramenu od strane frau Merkel prištinskih i beogradskih lidera združenih na zajedničkom galopu ka Evropskoj uniji. Ko je i šta je dobio i priznao novim dilovima o telekomunikacijama i energetici, pozivnim brojevima i rešavanjem pitanja čije su naša Trepča i naše Gazivode, da li je ZSO (formalno) konstituisan po zakonima Kosova ili (suštinski) ruši njegov ustavni poredak, tema je koja je već pretresana mnogo pomnije u Prištini nego u Beogradu gde se pitanje Južne srpske pokrajine očigledno sve ubrzanije pomera ka dnu lestvice prioriteta građana Srbije koje grogirane od višedecenijskog viška istorije i manjka novca pre brinu ekonomija i nutricionizam od geografije.

[restrictedarea]

SPOSOBNOST LIDERA ODLUČUJE

I u ovom Briselskom sporazumu o Asocijaciji/Zajednici srpskih opština na Kosovu, nalazi se, prema rečima najpoznatijeg kosovskog novinara i publiciste liberalne provenijencije Vetona Suroija mnoštvo formulacija koje, kao i ova kosa povlaka u samom njenom nazivu, omogućavaju različita diplomatska tumačenja. Novinar Fatmir Šeholi, inače i dopisnik „Tanjuga“ iz Prištine, u razgovoru koji smo nedavno vodili tvrdi da će upravo stoga od sposobnosti, hrabrosti i integriteta trenutnih srpskih lidera na Kosovu zavisiti da li će se neke od mogućnosti koje pruža ovakav Sporazum i iskoristiti. Drugo je pitanje, koje ćemo ovog puta takođe zaobići, da li i koliko ovih atributa može stanovati ispred imena današnjih predstavnika srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Možda je najbolji komentar na celu situaciju pružio Augustin Paljokaj, dopisnik „Koha ditore“ iz Brisela u članku pod naslovim „Tri istine o dijalogu“. U podnaslovu opširne analize se navodi: „Ministarka za pregovore sa Beogradom u Vladi Kosova tvrdi da je predsednik srpske vlade potpisao tri dokumenta u kojima se direktno navodi postojanje Republike Kosovo. Začudo, i Evropska unija kaže da je to istina. Ali u isto vreme i na isti način, i premijer Vlade Kosova je potpisao Sporazum gde se kaže da je sve što se nalazi na teritoriji Kosova (odnosno ZSO? – prim.aut) u vlasništvu Republike Srbije. Opet se vraćamo paradoksu koji prati ovaj dijalog po kojem Kosovo jeste, ali i nije država, a jeste i deo Srbije. I sa pravom analitičari na Kosovu tretiraju Briselski sporazum kao neku vrstu prihvatanja nekakve vrste dvostrukog suvereniteta između Beograda i Prištine za jedan deo Kosova.“

I sve ovo može i ne mora biti istina. U svakom slučaju, sprovođenje Sporazuma o ZSO podrazumevaće promene i u zakonodavstvu i u ustavima i Kosova i Srbije. Šta će ta promena doneti još sa sobom u Ustav Srbije, nije teško naslutiti.

ČEKAJUĆI „PRESUDU“

U Klokotu je nedavno izboden nožem mladić Miloš Stević koji je srećom preživeo napad. Još jedan u nizu napada na Srbe čiji se počinioci ne pronalaze. Zamrznut je i slobodan ulaz na Kosovo i Metohiju automobilima sa srpskim tablicama kao praktično jedini dosadašnji pozitivni rezultat Briselskih pregovora po Srbe u pokrajini i one van nje koji je žele posetiti. Bliži se i zasedanje Skupštine UNESKA gde je priznavanje članstva Kosova prema mišljenjima upućenih i sa jedne i sa druge strane praktično već gotova stvar. Tako ćemo možda već uskoro imati Pećku patrijaršiju, Gračanicu, Dečane i Bogorodicu Ljevišku kao kosovsku kulturnu baštinu priznatu od strane UNESKA, i kao baštinu od svetskog značaja. Šta Srbija i Srbi mogu trajno izgubiti, i ima li posle toga smisla o bilo čemu daljem razgovarati, nikome sa malo soli u glavi ne bi trebalo objašnjavati.

[/restrictedarea]