Почетна / Свет / Кијев блокирао „украјински Крим“

Кијев блокирао „украјински Крим“

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Председник Петар Порошенко не може више да спречи феудализацију Украјине и зато препушта удаљене регионе, у страху да се дуге цеви не окрену против њега и дођу у престоницу по своје

Украјина је започела копнену блокаду полуострва Крим, које је Русија припојила прошле године. Сви путеви који спајају ову територију са Украјином затворени су за пролаз камиона који превозе храну, а на граници су формиране километарске колоне. На тај начин, Кијев поручује да би „окупаторска власт“ требало да скапа од глади, али одбија да призна да би хипотетичко враћање полуострва у државно-правни систем Украјине представљало много већу окупацију, јер убедљива већина грађана Крима не жели ни да чује за Петра Порошенка и његов режим. На барикадама, где се посебно истиче лидер проукрајинског дела кримских Татара Мустафа Џемиљев, окупљају се припадници паравојних формација ангажованих у Донбасу, који на границу довлаче шаторе и пољске кухиње. Ако већ нису оружјем могли да сломе отпор Новорусије, сада желе „гандијевским методама“ да казне оне који су се усудили да кажу – не – украјинском фашизму.

 

МУК „ДЕМОКРАТА“

Међу њима предњаче активисти, у Русији забрањеног, Десног сектора на чијем је челу Дмитриј Јарош, кога подржава тајкун-феудалац Игор Коломојски.

Џемиљев, њихов идеолошки савезник, објашњава да је исцрпљивање Крима глађу усмерено на „одбрану људских права“ и да то подржавају становници полуострва. „Обични Кримљани, који подржавају Украјину, зову ме телефоном сваки дан и моле да то учинимо. Они су спремни да трпе, само да се ослободе окупатора“, објашњава Џемиљев, који не сме да крочи на територију Крима, јер га тамо чека оптужница за рушење уставног поретка. Својим поступцима Џемиљев на најбољи начин потврђује утемељеност кривичних дела која му на терет ставља лепа тужитељка Крима Наталија Поклонскаја.

[restrictedarea]

Али, застрашујуће је то да нико од украјинских западних и демократских пријатеља не реагује на намере Џемиљева и компаније да читаву једну заједницу од два милиона људи лише елементарног права на храну. И кад лидер мањинског дела кримско-татарске заједнице (већина чврсто стоји уз Владимира Путина и његову политику) без имало срама изјављује да га „обични Кримљани“ зову и моле да им ускрати храну, то личи на гебелсовску замену теза. Џемиљев не само да говори неистину, већ буди асоцијације на догађаје од пре седам деценија, када је совјетски диктатор Јосиф Стаљин депортовао већину кримских Татара управо због учешћа у рату на страни хитлеровске Немачке.

На срећу, овог пута ниједан становник Крима неће умрети од глади. „На нашој граници све је мирно и тихо. Имамо довољно снаге и средстава да обуздамо било какве немире, да доведемо у ред сваку ситуацију. Нема разлога да бринемо“, поручио је заменик премијера Крима Михаил Шеремет. Већина прехрамбених производа који се троше на Криму или је локалне производње или се допрема из других делова Русије. Једини који ће бити на губитку, јесу украјински произвођачи који су оријентисани на снабдевање Крима, и њихови губици се процењују на два милиона долара дневно. То није мала сума за економски ослабљену Украјину, али нема те цене коју Џемиљев и Коломојски неће платити само да би „одбранили људска права“. Или да би још више напунили своје џепове?

 

УГРОЖЕНА МОЋ КРИМСКОГ „ЦАРА“

Држава Украјина од свега неће имати никакве политичке и економске користи, али ће сва трговина од сада бити стављена на нови колосек. Природни процеси неумитно воде интеграцији Русије и Украјине – а то се мора по сваку цену спречити или бар ставити под контролу и деформисати. Блокада Крима је последњи у низу данака које ће Кијев платити на штету својих грађана, упркос томе што украјинска роба сигурно има много бољу прођу на руском него на европском тржишту. Ако је Москва увела санкције Западу на прехрамбене производе, онда би свака иоле разумна украјинска власт тежила да пласира Русији што више хране, па би сада многи желели од тога да се окористе.

Да је све добро оркестрирано, види се и из још једне вести: украјински националисти са подручја Одесе покренули су идентичну блокаду пограничног молдавског региона Придњестровље – непризнате републике која преживљава захваљујући подршци Русије. Припадници батаљона „Азов“ затворили су све прилазне путеве који у Придњестровље воде из Украјине, називајући то „акцијом солидарности“ са Џемиљевим и Јарошем. То је нови импулс гушењу ове републике која постоји већ четврт века и чији народ живи под непрестаном претњом спољне агресије.

Али, разлози за блокаду Крима, као и Придњестровља, несумњиво су много приземнијег карактера. Како оцењују експерти у Москви, иза крупних речи о патриотизму, заштити угроженог кримског народа и борби за људска права, крију се материјални интереси. Џемиљев је већ дуго одсечен од „свог“ народа на Криму, којим је деценијама предводио, систематично увећавајући своју политичку и материјалну моћ. О бизарном култу личности који је Џемиљев изградио, сведочи и надимак који је сам себи наденуо – Киримоглу (син Крима). Када га је Путин одстранио од уносних послова, његов утицај је нагло опао. Јер, од „витешког крста за заслуге пред Литванијом“ и сличних одликовања којим га теше западни пријатељи, тешко може и даље да живи као мали „кримски цар“.

Са друге стране, бројне паравојне групације и њихови лидери, попут „Азова“, Десног сектора, Јароша и Коломојског, нашли су се у сличној ситуацији. Већ месецима њихов ратни бизнис на истоку Украјине је у застоју, нема битака, нема пушака и нафте. Све је стало. Па кад је тако, резонују господари живота и смрти у Украјини – нека онда и Крим стане. У Вашингтону ће се истаћи, добити прелазну оцену као људи који нешто корисно раде, а може и пристојно да се заради. Ако је до сада храна и друга роба прелазила границу слободно, то више неће моћи. Џемиљев и Јарош направили су приватну царину: ако не платиш, не можеш ни изаћи, ни ући на Крим. Део јавности на Западу и даље томе аплаудира, верујући у бајке о добрим украјинским витезовима.

 

СТРАХ ОД ДУГИХ ЦЕВИ

Према последњим информацијама, на самој граници Крима биће направљени „хабови“, односно „дјути фри“ зоне које ће контролисати они што сада блокирају трговину. Сва роба из Украјине моћи ће ту да се купи за потребе Крима, али проценат иде Киримоглуу и Порошенку, који све то аминује. Свој део добијају и Јарош и Коломојски. Држава ће тако остати без прихода, али и без ауторитета. Јер, не би требало ни сумњати да ће овим путем кренути сви они широм Украјине који желе да се „уграде“ у трговинске токове. И имају, притом, довољно дугих цеви да одбране своју „економску аутономију“.

Али, зашто Кијев и Порошенко то све толеришу, а по свему судећи и подстичу? Њихов мотив није толико у новцу, колико у страху да свим тим „незапосленим“ дугим цевима ђаво не нађе посао, односно да се не окрену против централне власти и дођу у престоницу по своје. Зато их је боље држати што даље од Кијева, у околини Одесе, Крима или на обронцима Карпата, и пустити да убирају порезе и царине. Такве претње видели смо летос и на западу Украјине, у минипобуни у Мукачеву, где су јарошевци изрешетали патролу полиције – из џипа са митраљезом, какве користе џихадисти на Блиском истоку. А само неколико недеља касније, свој гнев излили су директно на централне улице Кијева, одакле су упућене опасне претње шефу државе. Сада их је Порошенко накратко умирио, али је тиме само одложио крај. Ускоро ће Јарош и Коломојски затражити још.

То је механизам „државе у држави“, где централна власт губи тло под ногама. Порошенко и већи део украјинске елите добро су свесни да само ослонац на Русију може да спречи ширење фашизма, али аранжмани са Западом онемогућавају кораке у том правцу. Агонија украјинске државности трајаће све док се из Кијева може исцедити било каква антируска акција, попут најновијег Споразума са НАТО о „јачању безбедности и супротстављању руској пропаганди“. „Ми нисмо чланица НАТО, али смо више од партнера“, саопштио је председник Порошенко. Ово партнерство се испољава кроз јачање војних активности, али је државна каса потпуно празна. Кијев нема чак ни 500 милиона долара да плати за руски гас. У таквој ситуацији, украјински феуди добијају слободу да се сами сналазе како знају и умеју.

Али, највећи парадокс у свему томе је што феудалци попут Џемиљева и Коломојског уопште не желе да прекину трговину са Москвом, већ да је ставе под своју контролу – све борећи се против руског агресора. Економска реалност намеће шизофрену ситуацију да, док се Украјина као целина одметнула од евроазијских интеграција, поједини делови Украјине се све више окрећу економској сарадњи са Москвом. Пошто су све домаће резерве исцрпљене, а западни извори пресушују, остаје само Русија. То је слика која на најбољи начин објашњава украјинску трагедију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *