Јесен стиже, наша сцена се не удаде!

На почетку нове сезоне

Пише Рашко В. Јовановић

Осим Народног позоришта, које је најавило три премијере – „На дну“ Горког, „Родољупце“ Стерије и Шилерову „Марију Стјуарт“– није познато или је само делимично обзнањено, шта остала позоришта намеравају да прикажу у новој сезони

Дође тзв. јесен како пева духовито Милан Чурчин и наставља: „Тј. стало падати ,жуто лишће‘ итд.“ Ми бисмо могли рећи како је дошла такозвана јесен да би позоришта подигла своје завесе и отворила нову сезону у којој нас, бар у Београду, чека неизвесност. Осим Народног позоришта, које је најавило три премијере – „На дну“ Горког, „Родољупце“ Стерије и Шилерову „Марију Стјуарт“, углавном није или је само делимично познато шта остала позоришта намеравају да изводе у новој сезони. Истини за вољу, није први пут да се и позоришта и гледаоци у Београду налазе у таквој ситуацији: и прошле године дешавало се нешто слично, тако да није реч о изненађењу. Разлог овом стању, кажу, јесте недостатак новца, па су и дотираним позориштима ускраћена средства за опрему представа. Уколико желе да припремају нове представе сама позоришта морају да обезбеде средства за њихово опремање. Како је сигурно да се средства не могу намакнути од прихода са благајне, извесно је да се морају тражити и изналазити код спонзора. Ово није новина у нашем позоришту.

[restrictedarea]

Још од самих почетака деловања професионалних позоришта у Србији то питање решавало се на различите начине. Ако је Књажевско-сербски театар у Крагујевцу, чији је први директор био Јоаким Вујић, била брига самога књаза, после је кнежевина бринула о Народном позоришту у Београду чија зграда је подигнута уз знатну помоћ кнеза Михаила Обреновића. Потом Краљевина Србија имала је дуги низ година једно Народно позориште у Београду, чији ће положај бити и законски регулисан већ средином октобра одлуком Државнога савета и објављивањем у „Србским новинама“ 19. октобра 1868, да би после две године, 6. октобра 1870, био обнародован нови закон по којем се Позоришту додељује стална годишња субвенција. Напоредо са Народним позориштем у Београду деловала су и бројна путујућа позоришта. Субвенционисано према законским одредбама, Народно позориште за своју делатност, нарочито у раздобљу између два светска рата, морало је да користи дарове и прилоге посебно када је у питању опрема представа – сценографија и костими. И у социјалистичком раздобљу Народно позориште морало је да стиче додатне приходе, због којих је почетком седамдесетих година 20. века и образовало посебну организацију – Позоришну комуну. Данас је опет приморано да тражи спонзоре за своје сценске пројекте, а тако је и са свим осталим дотираним београдским позориштима, која не добијају више никаква средства за опрему нових представа. Због тога се и не зна шта ће ново приказивати током наступајуће сезоне. Да будемо прецизнији: ни неколико ранијих година, особито претпрошле и прошле, није се то знало, јер у већини београдских позоришта нису правили репертоарске планове упркос томе што је финансирање позоришта било регуларно и редовније.

Но, вратимо се најављеним премијерама у Народном позоришту. Одмах да укажемо да се обично, па и када је реч о најстаријем београдском театру, очекују и нови наслови – почев од класичних дела, наших или страних, али досад неизвођених на домаћој позорници, па до нових драмских дела савремених аутора, наравно домаћих или светских. Међутим, сезону ће отворити наслови већ приказиваних дела. Истини за вољу – давни су датуми ранијих приказивања. Драма „На дну“ Максима Горког први пут је приказана 1904. у Народном позоришту и потом још два пута: 1937. и 1985. „Родољупци“ Јована Стерије Поповића постављени су само два пута: 1904. и 1929. године. Шилерова „Марија Стјуарт“ извођена је у три маха: 1869, 1882. и 1906. Када се посматра репертоар Народног позоришта овакав репертоарски избор може се прихватити чак и када имамо у виду чињеницу да су се сва ова дела, у раздобљу после Другог светског рата, изводила и у другим београдским позориштима (Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, „Атеље 212“). Још није објављено шта ће Драма Народног позоришта изводити, после ове три премијере, током наступајуће сезоне.

Карактеристично је да су сезону од дотираних театара засад једино почела позоришта за децу – „Пинокио“ и „Бошко Буха“. Оба позоришта извела су премијере: прво „Бајку о рибару и рибици“, друго, на својој вечерњој сцени, извело је премијеру комада „Краљ комедије“. „Атеље 212“, како је објављено, отвориће сезону 18. септембра на сцени у подруму „Петар Краљ“ представом „Мизери“. Додајмо и да Мало позориште „Душко Радовић“ изводи представе и то би било све када се ради о дотираним позориштима у главном граду.

ОГОВАРАЊЕ БИТЕФА ЈЕ „ИН“?

Већина београдских дотираних позоришта неће почети сезону пре почетка месеца октобра углавном под изговором да не би требало конкурисати „Битефу“, који ће потрајати од 17. до 24. септембра. И поред тога, директор „Битефа“ и директор „Битеф-театра“ Милош Латиновић прешао је у офанзивну „одбрану“ фестивала од критичких ставова у јавности прогласивши да је бити против „Битефа“ постало мода! Наиме, како је објаснио у разговору са новинаром „Политике“, напад у јавности на програмску селекцију фестивала поступак је којим неки људи из театарских кругова дижу свој рејтинг. Мада нам није јасно како се може подизати властити рејтинг нападом на овогодишњу програмску селекцију „Битефа“, подсетићемо да такву „одбрану“ програма фестивала нису практиковали његови оснивачи – ни Мира Траиловић, нити Јован Ћирилов, чијој успомени је овогодишњи фестивал посвећен.

 

КОМЕДИЈА БЕЗ ДУХОВИТОСТИ

„Краљ комедије“

ПИСАЦ Пол Д. Цимерман

ПОЗОРИШТЕ „Бошко Буха“ – Вечерња сцена

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 13. септембар 2015.

РЕДИТЕЉ Ана Томовић

ДРАМАТУРГ Милена Деполо

Иако филм „Краљ комедије“ Мартина Скорсезеа, снимљен према сценарију Пола Д. Цимермана није постигао очекивани успех, и поред тога што се бавио једним актуалним проблемом будући да је третирао питање велике моћи електронских медија и филма (у смислу чињенице да је мноштво људи настојало да се на њима појави не би ли по сваку цену стекли популарност и славу), позориште се подухватило да прикаже адаптацију сценарија овог кинематографског остварења. На тај поступак позориште „Бошко Буха“ определило се ваљда зато што и у нашој средини данас влада атмосфера трке за популарношћу, што је видљиво готово на свим телевизијским програмима. Поготово што постоје опскурни ријалити програми као што су „Фарма“, „Велики брат“, „Малдиви“ и други поводом којих се дижу захтеви и петиције где се тражи њихово укидање, упркос томе што им многобројни таблоиди, али повремено и понеки озбиљнији листови посвећују пажњу. И поред тога што сматрамо да постоји повод да се ова тема нађе на сцени, ипак морамо истаћи резерву и поставити питање: није ли се могло наћи неко друго дело, можда и наручити неком драмском аутору да напише дело које би глумце и гледаоце довело на наш терен? Но, шта је, ту је – суочили смо се са „Краљем комедије“ и гледали представу која је не једном била без краља и без комедије. Заиста, адаптација је лишена истински драмског сукоба па чак и заплета, упркос томе што је Папкин, главни актер у трци за освајање позиције у медијима, извршио отмицу Џерија Ленгфорда и помоћу те уцене успео да дође на мали екран и покаже своје (не)велике способности као стенд ап комичар. Често је ова представа текла донекле успорено – почев од првог Папкиновог покушаја да изнуди подршку „краља“ за своје подухвате комичара, па до призора у којем се појављује на малом екрану. Редитељка Ана Томовић као да је сматрала да је довољно располагати велелепним и раскошним сценским амбијентом – сценограф Љерка Хрибар – у којем ће глумци, већ како ко уме и зна, изговарати своје текстове. Зато је ваљда појединима доделила да представљају и по више улога. Тако се један од њих, Немања Оливерић, појавио као тумач девет епизодних улога, док је Јелена Тркуља играла четири! Обоје су се веома добро снашли и додељене им задатке обавили успешно, трудећи се да што више покажу своје способности у трансформацији израза. Њима се прикладно придружио тумачећи три улоге и Небојша Рако.

Милош Ђорђевић је изврсно представио главну улогу, лик Папкина: реч је о човеку невеликог талента који жели да појавом на малом екрану у својству комичара постане популаран и у томе је необично истрајан. Умео је да буде убедљив при дочаравању невеште глуме, али и довољно енергичан у различитим ситуацијама – почев од удварачких и љубавних, па до службених и представљачких. Борис Комненић као Џери Ленгфорд изнашао је праву меру у представљању неприкосновеног медијског моћника: имао је достојанствен став и кад говори и кад ћути. Борка Томовић у лику Марше је класичним и рекло би се већ овешталим глумачким средствима дочарала понашање жене лакших врлина, док је Дубравка Мијатовић у улози Рите наглашавала експлозивну енергију жене која не бира средства у остваривању онога што је наумила.

[/restrictedarea]