Jesen stiže, naša scena se ne udade!

Na početku nove sezone

Piše Raško V. Jovanović

Osim Narodnog pozorišta, koje je najavilo tri premijere – „Na dnu“ Gorkog, „Rodoljupce“ Sterije i Šilerovu „Mariju Stjuart“– nije poznato ili je samo delimično obznanjeno, šta ostala pozorišta nameravaju da prikažu u novoj sezoni

Dođe tzv. jesen kako peva duhovito Milan Čurčin i nastavlja: „Tj. stalo padati ,žuto lišće‘ itd.“ Mi bismo mogli reći kako je došla takozvana jesen da bi pozorišta podigla svoje zavese i otvorila novu sezonu u kojoj nas, bar u Beogradu, čeka neizvesnost. Osim Narodnog pozorišta, koje je najavilo tri premijere – „Na dnu“ Gorkog, „Rodoljupce“ Sterije i Šilerovu „Mariju Stjuart“, uglavnom nije ili je samo delimično poznato šta ostala pozorišta nameravaju da izvode u novoj sezoni. Istini za volju, nije prvi put da se i pozorišta i gledaoci u Beogradu nalaze u takvoj situaciji: i prošle godine dešavalo se nešto slično, tako da nije reč o iznenađenju. Razlog ovom stanju, kažu, jeste nedostatak novca, pa su i dotiranim pozorištima uskraćena sredstva za opremu predstava. Ukoliko žele da pripremaju nove predstave sama pozorišta moraju da obezbede sredstva za njihovo opremanje. Kako je sigurno da se sredstva ne mogu namaknuti od prihoda sa blagajne, izvesno je da se moraju tražiti i iznalaziti kod sponzora. Ovo nije novina u našem pozorištu.

[restrictedarea]

Još od samih početaka delovanja profesionalnih pozorišta u Srbiji to pitanje rešavalo se na različite načine. Ako je Knjaževsko-serbski teatar u Kragujevcu, čiji je prvi direktor bio Joakim Vujić, bila briga samoga knjaza, posle je kneževina brinula o Narodnom pozorištu u Beogradu čija zgrada je podignuta uz znatnu pomoć kneza Mihaila Obrenovića. Potom Kraljevina Srbija imala je dugi niz godina jedno Narodno pozorište u Beogradu, čiji će položaj biti i zakonski regulisan već sredinom oktobra odlukom Državnoga saveta i objavljivanjem u „Srbskim novinama“ 19. oktobra 1868, da bi posle dve godine, 6. oktobra 1870, bio obnarodovan novi zakon po kojem se Pozorištu dodeljuje stalna godišnja subvencija. Naporedo sa Narodnim pozorištem u Beogradu delovala su i brojna putujuća pozorišta. Subvencionisano prema zakonskim odredbama, Narodno pozorište za svoju delatnost, naročito u razdoblju između dva svetska rata, moralo je da koristi darove i priloge posebno kada je u pitanju oprema predstava – scenografija i kostimi. I u socijalističkom razdoblju Narodno pozorište moralo je da stiče dodatne prihode, zbog kojih je početkom sedamdesetih godina 20. veka i obrazovalo posebnu organizaciju – Pozorišnu komunu. Danas je opet primorano da traži sponzore za svoje scenske projekte, a tako je i sa svim ostalim dotiranim beogradskim pozorištima, koja ne dobijaju više nikakva sredstva za opremu novih predstava. Zbog toga se i ne zna šta će novo prikazivati tokom nastupajuće sezone. Da budemo precizniji: ni nekoliko ranijih godina, osobito pretprošle i prošle, nije se to znalo, jer u većini beogradskih pozorišta nisu pravili repertoarske planove uprkos tome što je finansiranje pozorišta bilo regularno i redovnije.

No, vratimo se najavljenim premijerama u Narodnom pozorištu. Odmah da ukažemo da se obično, pa i kada je reč o najstarijem beogradskom teatru, očekuju i novi naslovi – počev od klasičnih dela, naših ili stranih, ali dosad neizvođenih na domaćoj pozornici, pa do novih dramskih dela savremenih autora, naravno domaćih ili svetskih. Međutim, sezonu će otvoriti naslovi već prikazivanih dela. Istini za volju – davni su datumi ranijih prikazivanja. Drama „Na dnu“ Maksima Gorkog prvi put je prikazana 1904. u Narodnom pozorištu i potom još dva puta: 1937. i 1985. „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića postavljeni su samo dva puta: 1904. i 1929. godine. Šilerova „Marija Stjuart“ izvođena je u tri maha: 1869, 1882. i 1906. Kada se posmatra repertoar Narodnog pozorišta ovakav repertoarski izbor može se prihvatiti čak i kada imamo u vidu činjenicu da su se sva ova dela, u razdoblju posle Drugog svetskog rata, izvodila i u drugim beogradskim pozorištima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, „Atelje 212“). Još nije objavljeno šta će Drama Narodnog pozorišta izvoditi, posle ove tri premijere, tokom nastupajuće sezone.

Karakteristično je da su sezonu od dotiranih teatara zasad jedino počela pozorišta za decu – „Pinokio“ i „Boško Buha“. Oba pozorišta izvela su premijere: prvo „Bajku o ribaru i ribici“, drugo, na svojoj večernjoj sceni, izvelo je premijeru komada „Kralj komedije“. „Atelje 212“, kako je objavljeno, otvoriće sezonu 18. septembra na sceni u podrumu „Petar Kralj“ predstavom „Mizeri“. Dodajmo i da Malo pozorište „Duško Radović“ izvodi predstave i to bi bilo sve kada se radi o dotiranim pozorištima u glavnom gradu.

OGOVARANJE BITEFA JE „IN“?

Većina beogradskih dotiranih pozorišta neće početi sezonu pre početka meseca oktobra uglavnom pod izgovorom da ne bi trebalo konkurisati „Bitefu“, koji će potrajati od 17. do 24. septembra. I pored toga, direktor „Bitefa“ i direktor „Bitef-teatra“ Miloš Latinović prešao je u ofanzivnu „odbranu“ festivala od kritičkih stavova u javnosti proglasivši da je biti protiv „Bitefa“ postalo moda! Naime, kako je objasnio u razgovoru sa novinarom „Politike“, napad u javnosti na programsku selekciju festivala postupak je kojim neki ljudi iz teatarskih krugova dižu svoj rejting. Mada nam nije jasno kako se može podizati vlastiti rejting napadom na ovogodišnju programsku selekciju „Bitefa“, podsetićemo da takvu „odbranu“ programa festivala nisu praktikovali njegovi osnivači – ni Mira Trailović, niti Jovan Ćirilov, čijoj uspomeni je ovogodišnji festival posvećen.

 

KOMEDIJA BEZ DUHOVITOSTI

„Kralj komedije“

PISAC Pol D. Cimerman

POZORIŠTE „Boško Buha“ – Večernja scena

DATUM PREMIJERE 13. septembar 2015.

REDITELJ Ana Tomović

DRAMATURG Milena Depolo

Iako film „Kralj komedije“ Martina Skorsezea, snimljen prema scenariju Pola D. Cimermana nije postigao očekivani uspeh, i pored toga što se bavio jednim aktualnim problemom budući da je tretirao pitanje velike moći elektronskih medija i filma (u smislu činjenice da je mnoštvo ljudi nastojalo da se na njima pojavi ne bi li po svaku cenu stekli popularnost i slavu), pozorište se poduhvatilo da prikaže adaptaciju scenarija ovog kinematografskog ostvarenja. Na taj postupak pozorište „Boško Buha“ opredelilo se valjda zato što i u našoj sredini danas vlada atmosfera trke za popularnošću, što je vidljivo gotovo na svim televizijskim programima. Pogotovo što postoje opskurni rijaliti programi kao što su „Farma“, „Veliki brat“, „Maldivi“ i drugi povodom kojih se dižu zahtevi i peticije gde se traži njihovo ukidanje, uprkos tome što im mnogobrojni tabloidi, ali povremeno i poneki ozbiljniji listovi posvećuju pažnju. I pored toga što smatramo da postoji povod da se ova tema nađe na sceni, ipak moramo istaći rezervu i postaviti pitanje: nije li se moglo naći neko drugo delo, možda i naručiti nekom dramskom autoru da napiše delo koje bi glumce i gledaoce dovelo na naš teren? No, šta je, tu je – suočili smo se sa „Kraljem komedije“ i gledali predstavu koja je ne jednom bila bez kralja i bez komedije. Zaista, adaptacija je lišena istinski dramskog sukoba pa čak i zapleta, uprkos tome što je Papkin, glavni akter u trci za osvajanje pozicije u medijima, izvršio otmicu Džerija Lengforda i pomoću te ucene uspeo da dođe na mali ekran i pokaže svoje (ne)velike sposobnosti kao stend ap komičar. Često je ova predstava tekla donekle usporeno – počev od prvog Papkinovog pokušaja da iznudi podršku „kralja“ za svoje poduhvate komičara, pa do prizora u kojem se pojavljuje na malom ekranu. Rediteljka Ana Tomović kao da je smatrala da je dovoljno raspolagati velelepnim i raskošnim scenskim ambijentom – scenograf Ljerka Hribar – u kojem će glumci, već kako ko ume i zna, izgovarati svoje tekstove. Zato je valjda pojedinima dodelila da predstavljaju i po više uloga. Tako se jedan od njih, Nemanja Oliverić, pojavio kao tumač devet epizodnih uloga, dok je Jelena Trkulja igrala četiri! Oboje su se veoma dobro snašli i dodeljene im zadatke obavili uspešno, trudeći se da što više pokažu svoje sposobnosti u transformaciji izraza. Njima se prikladno pridružio tumačeći tri uloge i Nebojša Rako.

Miloš Đorđević je izvrsno predstavio glavnu ulogu, lik Papkina: reč je o čoveku nevelikog talenta koji želi da pojavom na malom ekranu u svojstvu komičara postane popularan i u tome je neobično istrajan. Umeo je da bude ubedljiv pri dočaravanju nevešte glume, ali i dovoljno energičan u različitim situacijama – počev od udvaračkih i ljubavnih, pa do službenih i predstavljačkih. Boris Komnenić kao Džeri Lengford iznašao je pravu meru u predstavljanju neprikosnovenog medijskog moćnika: imao je dostojanstven stav i kad govori i kad ćuti. Borka Tomović u liku Marše je klasičnim i reklo bi se već oveštalim glumačkim sredstvima dočarala ponašanje žene lakših vrlina, dok je Dubravka Mijatović u ulozi Rite naglašavala eksplozivnu energiju žene koja ne bira sredstva u ostvarivanju onoga što je naumila.

[/restrictedarea]