Почетна / Свет / У Ексоновом рату гинуће људи из Гвајане и Венецуеле

У Ексоновом рату гинуће људи из Гвајане и Венецуеле

Најава новог оружаног сукоба у Јужној Америци 

Пише Никола Мартић
Друго по величини светско налазиште нафте и гаса које се налази на територији око које траје неспоразум Боливарске Републике Венецуеле и Кооперативне (?!) Гвајане, извор је нове јужноамеричке кризе којом се управља из америчког седишта транснационалне корпорације „Ексон мобил“

Боливарска Република Венецуела је на ивици чак и оружаног сукоба са мултинационалном енергетском хидром, компанијом „Ексон мобил“, око права вађења нафте. На терену, међутим, неће ратовати радници компаније, нити ће померањем трупа командовати менаџмент овог енергетског гиганта са седиштем у Америци. Овај менаџмент ће својим утицајем и новцем обезбедити да то за њу обави венецуелански комшија, држава за нас овде чудног, али за неоколонијални свет нормалног званичног имена – Кооперативна Република Гвајана. Гвајана ће, ако затреба „Ексону“, за његове доларе и америчким оружјем кооперативно ући у рат са Венецуелом.

То нас доводи до питања да ли је посао са нафтом вођење рата другим средствима? Ово питање делује као немогућ „препев“ чувене Клаузевицеве реченице која се односила на политику („политика је вођење рата другим средствима“). Међутим,  данас је трговина нафтом више политика него тржишни посао. Случај спора Венецуеле и „Ексона“ (Кооперативне Гвајане) говори о томе да је тачна теза да одговори постоје чак и независно од тога да ли је питање уопште и постављено.

Реалним страховањима од ове нове затегнутости на простору Јужне Америке треба додати и чињеницу да је територија на којој је утврђено једно од најбогатијих налазишта нафте у свету предмет вишевековног територијалнoг спора између Боливарске Републике Венецуеле и суседне Гвајане. Овај спор је данас прерастао у нешто много више од сукоба ниског интензитета две локалне латиноамеричке државе и по свим својим последицама потенцијално може да уздрма читав континент и доведе и до новог глобалног економског и геополитичког конфликта.

[restrictedarea]

Империјална похлепа

Главни закулисни играч овог новог планетарног замешатељства је, а ко би други, Америка – тачније амерички корпоративни интерес иза чега стоји америчка глобална компанија „Ексон мобил“ и та проста чињеница се без икакве дилеме лако може довести у везу са притисцима из „овалне собе“ усмерене на угрожавање суверенитета Боливарске Републике Венецуеле.

Америка своју империјалну политику спроводи познатим средствима: с једне стране глобални и локални (приватни, тзв. „слободни“) медији „сликају портрет“ Венецуеле као агресора у овом историјском спору (који датира још од краја 19. века и повлачења енглеске империје из Јужне Америке и Кариба – процес који још увек није завршен) а са друге, корпоративни интерес (лобирањем) гура америчку администрацију у отворени сукоб са државом која се нашла на путу „глобалног корпоративног капитала“, тобоже у име „слободе тржишта“.

У Женевском споразуму из 1966. године дефинисано је, наиме, да је западни слив реке Есекибо – „територија под спором“. Споразум су потписали Венецуела, Велика Британија и тадашња Британска Гвајана. Када је Британска Гвајана, данас Кооперативна Република Гвајана, постала независна од Британске империје, у мају 1966. године Венецуела је признала нову државу, али са њеним границама до источне обале реке Есекибо, будући да појас западног слива припада Венецуели.

И поред овог територијалног спора, односи две земље су донедавно били генерално пријатељски. Гвајана је чланица нафтног савеза „Петрокарибе“ – савеза солидарности Венецуеле са мањим карипским државама. Окупљене око Венецуеле, ове државе  увозе венецуеланску нафту под преференцијалним условима.

Спор са Кооперативном Гвајаном је настао оног часа када је Венецуела најавила да  под своје окриље и уставну јурисдикцију жели да врати око 175.000 квадратних километара територије западног  слива реке Есекибо. Реч је о простору који представља око две површине Србије. У том смислу, Устав Боливарске Републике Венецуеле из 1999. године у члану 10 јасно дефинише венецуеланску територију: „Територија и друге географске површине Републике су оне што су припадале Генералној капетанији Венецуела пре политичких промена започетих 19. априла 1810. године, уз последичне измене арбитражних споразума и признања званично признатих од стране Венецуеле“ – формулација од које би и српски законодавац имао шта да научи.

Дакле, Влада Кооперативне Гвајане је, једнострано и без претходних консултација, нафтне резерве које се налазе на спорној територији предала транснационалној компанији „Ексон мобил“. На тај начин је Гвајана прекршила међународно право и утврђени Женевски споразум из 1966. године. У споразуму се, иначе, наводи да би у случају било каквог спора између Венецуеле са једне и Велике Британије и Британске Гвајане са друге стране, то било штетно за сарадњу и да се, стога, спор мора решавати на пријатељски начин који би био прихватљив за обе стране.

Изгледа, међутим, да је ову формулацију „прихватљив за обе стране“ америчка администрација разумела као прихватљивост за Белу кућу, с једне, и компанију „Ексон мобил“, са друге стране.

 

Криза се креће ка војној интервенцији

Америчка компанија „Ексон мобил“ данас отворено тежи да „овлада“ спорном територијом и преузме „суверено право“ на експлоатацију недавно откривене енормне количине нафте и природног гаса у овом региону који, према глобалним инжењерима међународних односа, припада Кооперативној Гвајани – јужноамеричком „вазалу“ Сједињених Америчких Држава. Према подацима које је недавно објавила америчка државна агенција за природне науке, геологију и биологију („Ју-Ес-Џи-Ес“), „по количини нафте и природног гаса басен Гвајане и Суринама (спорни регион, слив реке Есекибо) је потенцијално други у свету међу неистраженим територијама и дванаести у свету међу истраженим и неистраженим заједно“. Ова агенција процењује да се у овом региону налази око 15 милијарди барела нафте и сразмерно велика количина природног гаса – природно богатство које само чека да буде експлоатисано.

Разумљиво, интерес крупног капитала је да у спору са традиционално „слободарском“ Венецуелом пружи апсолутну подршку „кооперативној“ Гвајани (валута је гвајански долар) чија власт, на челу са председником Давидом Грангером, учеником и питомцем америчких и британских високих школа и војних академија, има више него благонаклон став према „пословању“ (читај: експлоатацији природних богатстава) америчких мултинационалних компанија на својој територији. Интересантно је да је компанија „Ексон мобил“ обелоданила „проналазак значајних количина нафте и природног гаса“ недељу дана како је актуелни председник Грангер преузео власт.

Било да је у питању само коинциденција или политички координисан потез најаве „новог партнерства“ државе Гвајане и њеног „стратешког пријатеља са северног континента“, неоспорно је да су ови догађаји непосредан узрок за америчко „показивање мишића“ у региону и усмеравање кризе ка потенцијалној војној интервенцији у Венецуели. Администрација америчког председника Барака Обаме је пре неколико месеци специјалном уредбом („егзекјутив ордер“ тј. „извршна наредба“) ставила Боливарску Републику Венецуелу на листу држава које представљају „изузетну претњу по националну безбедност САД“ и увела санкције овој латиноамеричкој држави. То је, како многи интелектуалци данас сматрају, после многих неуспешних покушаја обарања легитимно изабраних председника Уга Чавеза и Николаса Мадура у такозваним из САД  инспирисаним и спонзорисаним „обојеним револуцијама“, први корак ка војној интервенцији Америке у Венецуели.

ПО рецепту из „овалне кухиње“

Када је реч о „обојеним револуцијама“ у Венецуели, утврђена је директна (финансијска) веза између америчке администрације и група одговорних за прошлогодишње насилне демонстрације предвођене „опозиционим лидерима“ захтевајући „демократску смену власти“ у Каракасу. „Ексонови“ извођачи прљавих радова у Венецуели што се представљају као опозиција су Леополдо Лопез и Мариа Корина Маћадо. Они су лица одговорна за организацију „политички мотивисаног“ насиља на улицама Каракаса почетком 2014. године и имају дугу историју сарадње са америчким државним агенцијама и баве се „извозом демократије“ у земље „трећег света“ – НЕД и УСАИД.

Ове институције, директно финансиране новцем пореских обвезника САД, „усмериле“ су милионе долара из америчког буџета ка опозицији у Венецуели, не би ли као у многим другим земљама (почев од СР Југославије, преко тзв. „Арапског пролећа“ све до Украјине) „каналисали народно незадовољство“ у проамерички државни удар, како би на власт била доведена плејада корумпираних политичара (и бизнисмена) оданих „идеји демократије и слободе“.

У Венецуели овај опробани рецепт из „овалне кухиње“ ипак није дао жељене резултате па Вашингтон данас мора много отворенијим средствима (морнарицом и претњом инвазије) да осигурава интерес крупних мултинационалних корпорација које обликују политику Беле куће.

Ипак, стигли су тешки дани за америчку „индустрију обојених револуција“. После украјинског мајдана (где су морали да „раде“ снајпери „непознатог порекла“ да би се изазвао тотални хаос и маса гурнула у стампедо који ће легитимног председника буквално истерати из земље) у последњих годину дана Вашингтон није имао много успеха у спровођењу „демократских реформи“ и „мирне транзиције“ неколико држава ка модерним друштвима „поштовања људских права и слобода“.

Један од таквих примера, осим Венецуеле, свакако је и Јерменија, где је покушан сличан сценарио свргавања легитимне власти. Почело је „мирним протестима грађана“ који су „спонтано“ у једном тренутку гурнути у насилне уличне демонстрације. Протести у Јеревану, организовани због поскупљења струје, брзо су се претворили у рушилачке демонстрације на којима се тражи смена власти.

Међутим, услед добре информисаности грађана о томе који су опозициони лидери плаћени из западних буџета (а за шта можда и највећу заслугу имају руски глобални медији), овај протест искључиво социјалног карактера ипак није прерастао у политичку проамеричку револуцију. Народ се једноставно дистанцирао од политичких организација које финансирају америчке агенције НЕД и УСАИД.

Америчку „обојену револуцију“ није било могуће својевремено спровести ни у Венецуели. Народ једноставно није подржао „демонстранте“. А и зашто би? Да ли зато што су социјалистичке владе Уга Чавеза и Николаса Мадура дистанцирале ову државу од „помоћи“ Међународног монетарног фонда и Светске банке или због нечег другог, последњи подаци, пак, говоре да је Боливарска Република Венецуела „на добром путу“ економског опоравка. Упркос економској кризи и америчком глобалном пројекту саботирања цена нафте на светском тржишту (мета је била Руска Федерација), Венецуела данас показује драстичан пад процента сиромашних грађана. Ради поређења, овај проценат је 1998. (година када је Уго Чавез дошао на власт) износио 21 посто (а чак 42 процента неколико година раније), да би, како је у марту ове године објавио Хектор Родригез, министар за социјални развој, последњи резултати истраживања показали да је проценат сиромашних грађана Венецуеле пао на историјски минимум – 5,4 посто. Циљ социјалистиче власти Николаса Мадура је да индекс сиромаштва до 2019. године у Боливарској Републици Венецуели буде сведен на нулу.

Овај успех једне самосталне државе која суверено управља својим финансијама и остварује сопствене дугорочне планове развоја могао би да послужи другим држава као пример и сведочанство да ипак „постоји алтернатива“ и да је могуће, ослањајући се на сопствене снаге, постићи значајне резултате у сфери економског развоја и социјалне правде. И можда баш због тога, јер „једна покварена јабука може да поквари целу кацу“, Сједињене Америчке Државе и њени сателити данас прете интервенцијом у Латинској Америци – зато што је недопустиво да једна „непослушна“ Венецуела буде пример свету шта за једну нацију може да значи одвајање од глобалног амероцентричног економског и финансијског корпоративног система неправде и неограничене људске и природне експлоатације.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *