U Eksonovom ratu ginuće ljudi iz Gvajane i Venecuele

Najava novog oružanog sukoba u Južnoj Americi 

Piše Nikola Martić

Drugo po veličini svetsko nalazište nafte i gasa koje se nalazi na teritoriji oko koje traje nesporazum Bolivarske Republike Venecuele i Kooperativne (?!) Gvajane, izvor je nove južnoameričke krize kojom se upravlja iz američkog sedišta transnacionalne korporacije „Ekson mobil“

Bolivarska Republika Venecuela je na ivici čak i oružanog sukoba sa multinacionalnom energetskom hidrom, kompanijom „Ekson mobil“, oko prava vađenja nafte. Na terenu, međutim, neće ratovati radnici kompanije, niti će pomeranjem trupa komandovati menadžment ovog energetskog giganta sa sedištem u Americi. Ovaj menadžment će svojim uticajem i novcem obezbediti da to za nju obavi venecuelanski komšija, država za nas ovde čudnog, ali za neokolonijalni svet normalnog zvaničnog imena – Kooperativna Republika Gvajana. Gvajana će, ako zatreba „Eksonu“, za njegove dolare i američkim oružjem kooperativno ući u rat sa Venecuelom.

To nas dovodi do pitanja da li je posao sa naftom vođenje rata drugim sredstvima? Ovo pitanje deluje kao nemoguć „prepev“ čuvene Klauzeviceve rečenice koja se odnosila na politiku („politika je vođenje rata drugim sredstvima“). Međutim,  danas je trgovina naftom više politika nego tržišni posao. Slučaj spora Venecuele i „Eksona“ (Kooperativne Gvajane) govori o tome da je tačna teza da odgovori postoje čak i nezavisno od toga da li je pitanje uopšte i postavljeno.

Realnim strahovanjima od ove nove zategnutosti na prostoru Južne Amerike treba dodati i činjenicu da je teritorija na kojoj je utvrđeno jedno od najbogatijih nalazišta nafte u svetu predmet viševekovnog teritorijalnog spora između Bolivarske Republike Venecuele i susedne Gvajane. Ovaj spor je danas prerastao u nešto mnogo više od sukoba niskog intenziteta dve lokalne latinoameričke države i po svim svojim posledicama potencijalno može da uzdrma čitav kontinent i dovede i do novog globalnog ekonomskog i geopolitičkog konflikta.

[restrictedarea]

Imperijalna pohlepa

Glavni zakulisni igrač ovog novog planetarnog zamešateljstva je, a ko bi drugi, Amerika – tačnije američki korporativni interes iza čega stoji američka globalna kompanija „Ekson mobil“ i ta prosta činjenica se bez ikakve dileme lako može dovesti u vezu sa pritiscima iz „ovalne sobe“ usmerene na ugrožavanje suvereniteta Bolivarske Republike Venecuele.

Amerika svoju imperijalnu politiku sprovodi poznatim sredstvima: s jedne strane globalni i lokalni (privatni, tzv. „slobodni“) mediji „slikaju portret“ Venecuele kao agresora u ovom istorijskom sporu (koji datira još od kraja 19. veka i povlačenja engleske imperije iz Južne Amerike i Kariba – proces koji još uvek nije završen) a sa druge, korporativni interes (lobiranjem) gura američku administraciju u otvoreni sukob sa državom koja se našla na putu „globalnog korporativnog kapitala“, tobože u ime „slobode tržišta“.

U Ženevskom sporazumu iz 1966. godine definisano je, naime, da je zapadni sliv reke Esekibo – „teritorija pod sporom“. Sporazum su potpisali Venecuela, Velika Britanija i tadašnja Britanska Gvajana. Kada je Britanska Gvajana, danas Kooperativna Republika Gvajana, postala nezavisna od Britanske imperije, u maju 1966. godine Venecuela je priznala novu državu, ali sa njenim granicama do istočne obale reke Esekibo, budući da pojas zapadnog sliva pripada Venecueli.

I pored ovog teritorijalnog spora, odnosi dve zemlje su donedavno bili generalno prijateljski. Gvajana je članica naftnog saveza „Petrokaribe“ – saveza solidarnosti Venecuele sa manjim karipskim državama. Okupljene oko Venecuele, ove države  uvoze venecuelansku naftu pod preferencijalnim uslovima.

Spor sa Kooperativnom Gvajanom je nastao onog časa kada je Venecuela najavila da  pod svoje okrilje i ustavnu jurisdikciju želi da vrati oko 175.000 kvadratnih kilometara teritorije zapadnog  sliva reke Esekibo. Reč je o prostoru koji predstavlja oko dve površine Srbije. U tom smislu, Ustav Bolivarske Republike Venecuele iz 1999. godine u članu 10 jasno definiše venecuelansku teritoriju: „Teritorija i druge geografske površine Republike su one što su pripadale Generalnoj kapetaniji Venecuela pre političkih promena započetih 19. aprila 1810. godine, uz posledične izmene arbitražnih sporazuma i priznanja zvanično priznatih od strane Venecuele“ – formulacija od koje bi i srpski zakonodavac imao šta da nauči.

Dakle, Vlada Kooperativne Gvajane je, jednostrano i bez prethodnih konsultacija, naftne rezerve koje se nalaze na spornoj teritoriji predala transnacionalnoj kompaniji „Ekson mobil“. Na taj način je Gvajana prekršila međunarodno pravo i utvrđeni Ženevski sporazum iz 1966. godine. U sporazumu se, inače, navodi da bi u slučaju bilo kakvog spora između Venecuele sa jedne i Velike Britanije i Britanske Gvajane sa druge strane, to bilo štetno za saradnju i da se, stoga, spor mora rešavati na prijateljski način koji bi bio prihvatljiv za obe strane.

Izgleda, međutim, da je ovu formulaciju „prihvatljiv za obe strane“ američka administracija razumela kao prihvatljivost za Belu kuću, s jedne, i kompaniju „Ekson mobil“, sa druge strane.

 

Kriza se kreće ka vojnoj intervenciji

Američka kompanija „Ekson mobil“ danas otvoreno teži da „ovlada“ spornom teritorijom i preuzme „suvereno pravo“ na eksploataciju nedavno otkrivene enormne količine nafte i prirodnog gasa u ovom regionu koji, prema globalnim inženjerima međunarodnih odnosa, pripada Kooperativnoj Gvajani – južnoameričkom „vazalu“ Sjedinjenih Američkih Država. Prema podacima koje je nedavno objavila američka državna agencija za prirodne nauke, geologiju i biologiju („Ju-Es-Dži-Es“), „po količini nafte i prirodnog gasa basen Gvajane i Surinama (sporni region, sliv reke Esekibo) je potencijalno drugi u svetu među neistraženim teritorijama i dvanaesti u svetu među istraženim i neistraženim zajedno“. Ova agencija procenjuje da se u ovom regionu nalazi oko 15 milijardi barela nafte i srazmerno velika količina prirodnog gasa – prirodno bogatstvo koje samo čeka da bude eksploatisano.

Razumljivo, interes krupnog kapitala je da u sporu sa tradicionalno „slobodarskom“ Venecuelom pruži apsolutnu podršku „kooperativnoj“ Gvajani (valuta je gvajanski dolar) čija vlast, na čelu sa predsednikom Davidom Grangerom, učenikom i pitomcem američkih i britanskih visokih škola i vojnih akademija, ima više nego blagonaklon stav prema „poslovanju“ (čitaj: eksploataciji prirodnih bogatstava) američkih multinacionalnih kompanija na svojoj teritoriji. Interesantno je da je kompanija „Ekson mobil“ obelodanila „pronalazak značajnih količina nafte i prirodnog gasa“ nedelju dana kako je aktuelni predsednik Granger preuzeo vlast.

Bilo da je u pitanju samo koincidencija ili politički koordinisan potez najave „novog partnerstva“ države Gvajane i njenog „strateškog prijatelja sa severnog kontinenta“, neosporno je da su ovi događaji neposredan uzrok za američko „pokazivanje mišića“ u regionu i usmeravanje krize ka potencijalnoj vojnoj intervenciji u Venecueli. Administracija američkog predsednika Baraka Obame je pre nekoliko meseci specijalnom uredbom („egzekjutiv order“ tj. „izvršna naredba“) stavila Bolivarsku Republiku Venecuelu na listu država koje predstavljaju „izuzetnu pretnju po nacionalnu bezbednost SAD“ i uvela sankcije ovoj latinoameričkoj državi. To je, kako mnogi intelektualci danas smatraju, posle mnogih neuspešnih pokušaja obaranja legitimno izabranih predsednika Uga Čaveza i Nikolasa Madura u takozvanim iz SAD  inspirisanim i sponzorisanim „obojenim revolucijama“, prvi korak ka vojnoj intervenciji Amerike u Venecueli.

PO receptu iz „ovalne kuhinje“

Kada je reč o „obojenim revolucijama“ u Venecueli, utvrđena je direktna (finansijska) veza između američke administracije i grupa odgovornih za prošlogodišnje nasilne demonstracije predvođene „opozicionim liderima“ zahtevajući „demokratsku smenu vlasti“ u Karakasu. „Eksonovi“ izvođači prljavih radova u Venecueli što se predstavljaju kao opozicija su Leopoldo Lopez i Maria Korina Maćado. Oni su lica odgovorna za organizaciju „politički motivisanog“ nasilja na ulicama Karakasa početkom 2014. godine i imaju dugu istoriju saradnje sa američkim državnim agencijama i bave se „izvozom demokratije“ u zemlje „trećeg sveta“ – NED i USAID.

Ove institucije, direktno finansirane novcem poreskih obveznika SAD, „usmerile“ su milione dolara iz američkog budžeta ka opoziciji u Venecueli, ne bi li kao u mnogim drugim zemljama (počev od SR Jugoslavije, preko tzv. „Arapskog proleća“ sve do Ukrajine) „kanalisali narodno nezadovoljstvo“ u proamerički državni udar, kako bi na vlast bila dovedena plejada korumpiranih političara (i biznismena) odanih „ideji demokratije i slobode“.

U Venecueli ovaj oprobani recept iz „ovalne kuhinje“ ipak nije dao željene rezultate pa Vašington danas mora mnogo otvorenijim sredstvima (mornaricom i pretnjom invazije) da osigurava interes krupnih multinacionalnih korporacija koje oblikuju politiku Bele kuće.

Ipak, stigli su teški dani za američku „industriju obojenih revolucija“. Posle ukrajinskog majdana (gde su morali da „rade“ snajperi „nepoznatog porekla“ da bi se izazvao totalni haos i masa gurnula u stampedo koji će legitimnog predsednika bukvalno isterati iz zemlje) u poslednjih godinu dana Vašington nije imao mnogo uspeha u sprovođenju „demokratskih reformi“ i „mirne tranzicije“ nekoliko država ka modernim društvima „poštovanja ljudskih prava i sloboda“.

Jedan od takvih primera, osim Venecuele, svakako je i Jermenija, gde je pokušan sličan scenario svrgavanja legitimne vlasti. Počelo je „mirnim protestima građana“ koji su „spontano“ u jednom trenutku gurnuti u nasilne ulične demonstracije. Protesti u Jerevanu, organizovani zbog poskupljenja struje, brzo su se pretvorili u rušilačke demonstracije na kojima se traži smena vlasti.

Međutim, usled dobre informisanosti građana o tome koji su opozicioni lideri plaćeni iz zapadnih budžeta (a za šta možda i najveću zaslugu imaju ruski globalni mediji), ovaj protest isključivo socijalnog karaktera ipak nije prerastao u političku proameričku revoluciju. Narod se jednostavno distancirao od političkih organizacija koje finansiraju američke agencije NED i USAID.

Američku „obojenu revoluciju“ nije bilo moguće svojevremeno sprovesti ni u Venecueli. Narod jednostavno nije podržao „demonstrante“. A i zašto bi? Da li zato što su socijalističke vlade Uga Čaveza i Nikolasa Madura distancirale ovu državu od „pomoći“ Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke ili zbog nečeg drugog, poslednji podaci, pak, govore da je Bolivarska Republika Venecuela „na dobrom putu“ ekonomskog oporavka. Uprkos ekonomskoj krizi i američkom globalnom projektu sabotiranja cena nafte na svetskom tržištu (meta je bila Ruska Federacija), Venecuela danas pokazuje drastičan pad procenta siromašnih građana. Radi poređenja, ovaj procenat je 1998. (godina kada je Ugo Čavez došao na vlast) iznosio 21 posto (a čak 42 procenta nekoliko godina ranije), da bi, kako je u martu ove godine objavio Hektor Rodrigez, ministar za socijalni razvoj, poslednji rezultati istraživanja pokazali da je procenat siromašnih građana Venecuele pao na istorijski minimum – 5,4 posto. Cilj socijalističe vlasti Nikolasa Madura je da indeks siromaštva do 2019. godine u Bolivarskoj Republici Venecueli bude sveden na nulu.

Ovaj uspeh jedne samostalne države koja suvereno upravlja svojim finansijama i ostvaruje sopstvene dugoročne planove razvoja mogao bi da posluži drugim država kao primer i svedočanstvo da ipak „postoji alternativa“ i da je moguće, oslanjajući se na sopstvene snage, postići značajne rezultate u sferi ekonomskog razvoja i socijalne pravde. I možda baš zbog toga, jer „jedna pokvarena jabuka može da pokvari celu kacu“, Sjedinjene Američke Države i njeni sateliti danas prete intervencijom u Latinskoj Americi – zato što je nedopustivo da jedna „neposlušna“ Venecuela bude primer svetu šta za jednu naciju može da znači odvajanje od globalnog amerocentričnog ekonomskog i finansijskog korporativnog sistema nepravde i neograničene ljudske i prirodne eksploatacije.

[/restrictedarea]