Почетна / Свет / Драма очајника на Ламаншу

Драма очајника на Ламаншу

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић
Сила која нагони људе да напуштају своја огњишта по правилу је увек јача од сила што би да их зауставе жицама, оградама и зидовима. Драма на Ламаншу показује, међутим, да нико боље не подиже ограде и зидове од лажних апостола слободе, људских права и солидарности

Од шеснаестог века, астролози и сви могући мудраци покушали су да изнова отворе књигу Нострадамуса и реинтерпретирају њене загонетке.

Према некима, стари физичар предвидео је да ће „Мухамеданци“ да овладају не само Западом него и целим светом. Предсказање води директно до асоцијације на једну необичну књигу објављену тридесетих година прошлог века „Хопкинсов манускрипт“, фикцију јаке, још увек актуелне, симболичке и практичне вредности. Аутор књиге, писац позоришних драма и холивудски сценариста Роберт Седерик Шериф, смешта причу у 23 век. Европа је у то време, напросто, у цивилизацијском смислу, збрисана са земље и готово да се више није помињала у историјским књигама и рукописима. Археолози у Абисинији (данашња Етиопија), тада најразвијенијој земљи, закључују да је Европа некада била подручје бриљантне цивилизације. После откривања неколико ископина, археолози успевају да реконструишу неке делове текста; откривају да је некакав Цезар извршио инвазију на галску земљу и британско Острво… Једна археолошка мисија  из Абисиније доноси, тако, из Енглеске камен (који се налази у музеју у Адис Абеби) и на њему одгонетају речи: „Пекам (део данашњег Лондона) пет километара“. После овог открића, из Адис Абебе креће велика археолошка експедиција у Енглеску чија је лоша клима временом уништила све архиве, документа и рукописе.

[restrictedarea]

 

ЈЕДАН ПОТПУНО НОВИ СВЕТ

Једна од многобројних мисија које су уследиле из Адис Абебе, проналази у мору и термос-боцу са манускриптом извесног господина Хопкинса, енглеског џентлмена који се бавио узгајањем живине. Манускрипт је господин Хопкинс исписао у виду дневника још у двадесетом веку. Живео је, дало се прочитати, у Лондону и био члан више клубова, између осталог и клуба који се звао „Краљевско друштво пријатеља Месеца“. Из рукописа се чита да је господин Хопкинс једног дана дискретно позван на супертајни  састанак Клуба, где се чланству саопштава строго поверљива информација: из неког непознатог разлога земљин сателит, Месец, откачио се из орбите и устремио право према Атлантику. Да би се избегла паника, информација не сме да дође до грађанства. Речено – учињено. Те ноћи када Месец треба да падне у Атлантик, можда директно и на саму енглеску обалу, господин Хопкинс облачи пиџаму и одлази, као и обично, у кревет тачно у десет сати. Спава дубоким сном и када се ујутро пробуди види у дворишту јахту коју је на његов травњак катапултирао гигантски талас после пада Месеца у море. Господин Хопкинс доручкује његов „еnglish breakfast“, прочита „Тајмс“, подиже слушалицу и жали се директно главном уреднику да влада још није уклонила јахту са његове брижљиво одгајане траве…

Не зна се из Хопкинсовог манускрипта како се окончао разговор господина са уредништвом лондонског „Тајмса“ и, касније, са самом владом ‒ и какву је још неугодност Енглеској проузроковао пад Месеца у Атлантик, али се зна да је некако у то време, харизматични исламски проповедник из Индије подигао милијарду сиромашних људи и повео их на марш против „колонијалистичких и  империјалистичких експлоататора“. Дотични је сву ту масу повео на марш, специфично, против „богатих земаља Запада“.

И милијарда људи из Азије, са Блиског истока, Африке (делимично из Европе) креће на Запад и „као скакавци“ пустоше све што им се нашло на путу; да би се, затим, згрожени климом у Европи, вратили у њихове земље…

„Хопкинсов манускрипт“ је фикција на њу је својевремено скренуо пажњу бивши ирански амбасадор у ОУН, Ферид Ховејда у његовој књизи „Разбијени Полумесец“.

Ових дана када осиромашени емигранти из Сирије, Ирака, Еритреје, Сомалије, Либије, Авганистана … „у ројевима, као инсекти“ (тако рече Дејвид Камерон) ударају на копно Европске уније, Шерифов манускрипт би требало још једном прелистати.

„Манускрипт“ је фикција, али је историјски факат да је, колико још 1929. године, познати индо-пакистански теолог и проповедник Ислама Абул Ала Маудуди, говорио да је Ислам „револуционарни покрет“ и да ће „из темеља разорити и покорити постојећи (западни) незнабожачки друштвени поредак“ да ће на  његовим рушевинама да „настане један потпуно нови свет“…

На истој идеологији имам Хомеини је мобилисао масе и без испаљеног метка – телекинезом верских посланика из париског изгнанства ‒ оборио две хиљаде година старо пахлавијевско царство, пошто је означио Запад као зло савременог света; као „Великог Сатану“ и непријатеља, не само муслимана, него и целокупног такозваног „Трећег света“.

 

ОДБРАНА ОД „ИНСЕКАТА“

Да ли је писац „Манускрипта“ могао да антиципира овај масовни егзодус и ово што се дешава на обалама Ламанша, Лампедузи, грчким острвима, италијанским и француским фланковима Уније – готово да је од академске вредности; али је историјска истина да су Хомеинијеви преци својевремено емигрирали у Индију. Истина је, исто тако, да је Маудуди био индопакистанац. Истина је, даље, да су обојица били проповедници за које је Запад био највећи непријатељ Ислама и „Трећег света“. Истина је, на концу, да су и Маудуди и Хомеини позивали на џихад против апостата „чија се куга шири по Западу“….Али сличност са „Манускриптом“ се овде завршава. Ховејда у његовој  књизи нотира да прича о неком коначном „заласку“ европске цивилизације датира од самог почетка двадесетог века, са ауторитетима као што је Оскар Шпенглер са његовим „Заласком Запада“. Уосталом, отац Индије, Махатма Ганди, када су га питали шта мисли о западној цивилизацији, саркастично је рекао да „то не би била лоша идеја“.

У сваком случају и упркос теоремама о „заласку“ Запада, „ројеви (Камеронових) инсеката“ овог тренутка налећу на обалу Ламанша, пошто су преживели Голготу, од афричких обала, Блиског истока и Централне Азије…

Преко пет хиљада људи, жена и деце тренутно покушавају да се из Калеа, на француској обали прокријумчаре, кроз педесет километара дуг тунел испод воде ‒ и докопају британског копна. Ако живи стигну на другу страну, дочекује их британска полиција „у пуној ратној опреми“.

Упркос свим мерама одбране од „инсеката“ –прошле седмице Камерон је послао на Ламанш додатних 120 чизама ‒ један број очајника успева да стигне на другу обалу и нестане у пољанама, шумарцима и градовима Кента… Остали бивају ухапшени због „кршења имиграционих закона“.

Чим буде ухваћен и када му се на лицу места узму биометријски подаци, емигрант мора одмах да поднесе захтев за азил, а „органу власти“ убедљиво објасни зашто бежи из земље и зашто се плаши да се у њу врати.

Када један врло мали део ових очајника положи испит смешта се у „сабирни центар“ или „привремени смештај“ да сачека коначну одлуку. За то време добија помоћ од 36,95 фунти, ако је самац, или 110 фунти (месечно) ако је родитељ са, рецимо, двоје деце.

Од марта месеца, 25 хиљада азиланата успело је да се са француске обале пребаце до Фолкстона на британској страни, они су поднели захтеве за азил. Највећи број их је из Еритреје (3.552) Пакистана (2.471) и Сирије (2.222). Од овог броја азил је до сада добило само 40 посто подносилаца захтева.

Одбијени бивају смештени у центре за депортацију или добију путне трошкове да добровољно напусте Британију, под полицијским надзором, до границе…

Шеф британске дипломатије Филип Хамонд изашао је прошле седмице са прилично незгодном  изјавом да „милиони пљачкаша (!?), афричких емиграната представљају претњу социјалној структури и животном стандарду људи у Европској унији“. Имао је у виду 120 хиљада људи, жена и деце који су се, само у јулу, докопали грчких острва. Преко 90 хиљада је (већином из Либије) стигло до Италије – што је само део таласа од 170 хиљада људи који су се, према статистици организације УН за избеглице ‒ у току прошле године искрцали на обале Италије. По овој статистици, у Немачкој на азил чека највише емиграната у целој ЕУ – више од 400 хиљада; што је два пута више у односу на прошлу (2014.) годину.

 

ЛОВ ПО ПОЉИМА

Грчки премијер Алексис Ципрас алармира Унију да Грчка, напросто, није више у стању да апсорбује таласе избеглица из Сирије и Авганистана. Реч је о земљама у којима је западна војна интервенција изазвала хуманитарну катастрофу.

„Крајње је време да се ЕУ покаже као Европска унија солидарности; или је, пак, ово Унија у којој свако штити своје границе“ (Ципрас).

Као да ништа није рекао. Хиљаде несрећника из „Џунгле“, тако се колоквијално назива камп избеглица у Калеу, надигравају се са француском полицијом у нади да ће се докопати тунела испод Ламанша. Деветоро је до сада изгубило живот; остали су предмет лова по пољима и улицама. Ухваћеним очајницима пружа се избор: да буду депортовани у домицилне земље, или да се, напросто, депортују у неку суседну земљу Уније ‒ бриго моја пређи на другога.

Тако, олупине једне Европе псеудохуманизма и људске солидарности, падају пред очима света у воде Ламанша. Тема азиланата није више (ако је икада  била) питање хуманитарне одговрности –Genus Una Sumus – или, пак, међународне легалне облигације. У Европској унији садашњег тренутка све је то постало превасходно питање „националне безбедности“, или „нарушавање суверенитета“. На хуманитарну катастрофу коју је, у доброј мери, изазвала сама Западна Европа, владе Уније одговарају казненим мерама и политиком у равни претње што су је саме изазвале.

Лондонски „Гардијан“ прошле седмице подсећа на изјаву шефа британске дипломатије Хамонда, у којој је рекао да је амбис између животног стандарда у Европи и Африци (на пример) такав „да ће увек милиони Африканаца имати економску потребу за емигрирањем у Европу… Закони ЕУ кажу да емигрант може да буде готово сигуран да, када стигне на тло Уније, неће бити враћен у земљу порекла… Али, ово више не важи; ситуација је сада постала неодржива; Европа, напросто, не може да се заштити; да сачува свој животни стандард и социјалну инфраструктуру уколико би била присиљена да апсорбује све емигрант који стижу на њено копно“.

Најезда „инсеката“ на Ламанш и друге границе Европске уније оголила је фарсу о ЕУ као друштву солидарности у миру и хуманом односу са собом и светом који је окружује. „Гардијанов“ новинар Бен Дохерти погађа у „деветку“ када у недељном коментару поводом настале хуманитарне кризе на Ламаншу, пише да је проблем азиланата законито дете (империјалне) политике према спољњем свету; да је Европа у обавези према овим очајницима. „Перфектног решења за проблем избеглица можда и нема, али је сигурно да овај хаос у Калеу не почиње на обали Ламанша, него с обе стране Медитерана где Европа мора да преузме њен део кривице… Хиљаде људи, жена и деце који стижу на наше обале, обавезују Европску унију на размишљање и о немогућем“. И најгоре што Европа може још да учини ‒ иде даље теза – јесте да се упусти у одбрану свог копна по аустралијском моделу ‒ лов и депортација азиланата пре него што ногом кроче на „наше“ копно.

 

ХУМАНИЗАМ ДО МОЈИХ ВРАТА

Али, европске владе (међу њима и британска) мисле да подизање бодљикавих жица и високих зидова може да реши проблем, у суштини не разумеју проблем који тражи глобално решење на основама хуманизма и људске солидарности. Сила која нагони људе да напуштају своја огњишта по правилу је увек јача од сила које би да их зауставе жицама, оградама и зидовима.

Драма на Ламаншу показује, међутим, да нико боље не подиже ограде и зидове од лажних апостола слободе, људских права и солидарности.

Зато „Хопкинсов манускрипт“ буди асоцијације и покреће питање: Да ли је и ова инвазија (Камеронових) „инскета“, на земље Европске уније само наследно обољење у структури данашњег капитализма – а са ЕУ као његовом еманацијом, или је, пак, нешто много веће од тога ‒ мементо о томе како би могао да изгледа и свет и сама Европска унија и каква би судбина могла да задеси неке друге „инсекте“ уљуљкане у лагодне снове „хуманизма до мојих врата“; који су на, широком простору од Африке, преко Блиског истока, па до Ирака, Авганистана и даље, позобали наде и снове многих држава и народа.

„Хопкинсов манускрипт“ звучи као предсказање широког спектра; свет је постао деликатан (и опасан) простор интегрисаних судбина. Када у сибирској Јакутији почне да пуца лед, у Андалузији процвета бели цвет. Када „инсекти“ нагрну на Ламанш, мора да је враг однео шалу; да су скакавци негде нешто опустошили до безнађа. Треба се бојати људи спремних да прескоче сваку жицу, преброде сваки Ламанш и жртвују последњи преостали луксуз. Последњи преостали луксуз ових очајника су њихови голи животи.

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. У ”Хопкинсовом манускрипту“, до катастрофичних последица дошло је после удара Месеца о планету Земљу. Нису је ударили Мухамеданци, преплавили и томе слично, те проузроковали пад Европе. Као што се у тексту покушава успоставити нека чудновата асоцијација.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Па има оно Фатимино пророчанство да ће хорде у таласима нагрнути из северне Африке и да ће у Шпанији, Француској и Италији завладати хаос, да ће папу и кардинале бацати са степеништа Ватикана….. А Малачијево пророчанство тврди да је ово последњи папа. Но оставимо пророчанства, види се јасно да англо-Американци жртвују Европу уверени да су и једни и други изоловани природним и другим границама. Ми ћемо у том хаосу више настрадати услед своје неорганизованости и недисциплине, а већ да ћемо се стално приклањати погрешним странама, у то не треба сумњати уопште.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *