Drama očajnika na Lamanšu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Sila koja nagoni ljude da napuštaju svoja ognjišta po pravilu je uvek jača od sila što bi da ih zaustave žicama, ogradama i zidovima. Drama na Lamanšu pokazuje, međutim, da niko bolje ne podiže ograde i zidove od lažnih apostola slobode, ljudskih prava i solidarnosti

Od šesnaestog veka, astrolozi i svi mogući mudraci pokušali su da iznova otvore knjigu Nostradamusa i reinterpretiraju njene zagonetke.

Prema nekima, stari fizičar predvideo je da će „Muhamedanci“ da ovladaju ne samo Zapadom nego i celim svetom. Predskazanje vodi direktno do asocijacije na jednu neobičnu knjigu objavljenu tridesetih godina prošlog veka „Hopkinsov manuskript“, fikciju jake, još uvek aktuelne, simboličke i praktične vrednosti. Autor knjige, pisac pozorišnih drama i holivudski scenarista Robert Sederik Šerif, smešta priču u 23 vek. Evropa je u to vreme, naprosto, u civilizacijskom smislu, zbrisana sa zemlje i gotovo da se više nije pominjala u istorijskim knjigama i rukopisima. Arheolozi u Abisiniji (današnja Etiopija), tada najrazvijenijoj zemlji, zaključuju da je Evropa nekada bila područje briljantne civilizacije. Posle otkrivanja nekoliko iskopina, arheolozi uspevaju da rekonstruišu neke delove teksta; otkrivaju da je nekakav Cezar izvršio invaziju na galsku zemlju i britansko Ostrvo… Jedna arheološka misija  iz Abisinije donosi, tako, iz Engleske kamen (koji se nalazi u muzeju u Adis Abebi) i na njemu odgonetaju reči: „Pekam (deo današnjeg Londona) pet kilometara“. Posle ovog otkrića, iz Adis Abebe kreće velika arheološka ekspedicija u Englesku čija je loša klima vremenom uništila sve arhive, dokumenta i rukopise.

[restrictedarea]

 

JEDAN POTPUNO NOVI SVET

Jedna od mnogobrojnih misija koje su usledile iz Adis Abebe, pronalazi u moru i termos-bocu sa manuskriptom izvesnog gospodina Hopkinsa, engleskog džentlmena koji se bavio uzgajanjem živine. Manuskript je gospodin Hopkins ispisao u vidu dnevnika još u dvadesetom veku. Živeo je, dalo se pročitati, u Londonu i bio član više klubova, između ostalog i kluba koji se zvao „Kraljevsko društvo prijatelja Meseca“. Iz rukopisa se čita da je gospodin Hopkins jednog dana diskretno pozvan na supertajni  sastanak Kluba, gde se članstvu saopštava strogo poverljiva informacija: iz nekog nepoznatog razloga zemljin satelit, Mesec, otkačio se iz orbite i ustremio pravo prema Atlantiku. Da bi se izbegla panika, informacija ne sme da dođe do građanstva. Rečeno – učinjeno. Te noći kada Mesec treba da padne u Atlantik, možda direktno i na samu englesku obalu, gospodin Hopkins oblači pidžamu i odlazi, kao i obično, u krevet tačno u deset sati. Spava dubokim snom i kada se ujutro probudi vidi u dvorištu jahtu koju je na njegov travnjak katapultirao gigantski talas posle pada Meseca u more. Gospodin Hopkins doručkuje njegov „english breakfast“, pročita „Tajms“, podiže slušalicu i žali se direktno glavnom uredniku da vlada još nije uklonila jahtu sa njegove brižljivo odgajane trave…

Ne zna se iz Hopkinsovog manuskripta kako se okončao razgovor gospodina sa uredništvom londonskog „Tajmsa“ i, kasnije, sa samom vladom ‒ i kakvu je još neugodnost Engleskoj prouzrokovao pad Meseca u Atlantik, ali se zna da je nekako u to vreme, harizmatični islamski propovednik iz Indije podigao milijardu siromašnih ljudi i poveo ih na marš protiv „kolonijalističkih i  imperijalističkih eksploatatora“. Dotični je svu tu masu poveo na marš, specifično, protiv „bogatih zemalja Zapada“.

I milijarda ljudi iz Azije, sa Bliskog istoka, Afrike (delimično iz Evrope) kreće na Zapad i „kao skakavci“ pustoše sve što im se našlo na putu; da bi se, zatim, zgroženi klimom u Evropi, vratili u njihove zemlje…

„Hopkinsov manuskript“ je fikcija na nju je svojevremeno skrenuo pažnju bivši iranski ambasador u OUN, Ferid Hovejda u njegovoj knjizi „Razbijeni Polumesec“.

Ovih dana kada osiromašeni emigranti iz Sirije, Iraka, Eritreje, Somalije, Libije, Avganistana … „u rojevima, kao insekti“ (tako reče Dejvid Kameron) udaraju na kopno Evropske unije, Šerifov manuskript bi trebalo još jednom prelistati.

„Manuskript“ je fikcija, ali je istorijski fakat da je, koliko još 1929. godine, poznati indo-pakistanski teolog i propovednik Islama Abul Ala Maududi, govorio da je Islam „revolucionarni pokret“ i da će „iz temelja razoriti i pokoriti postojeći (zapadni) neznabožački društveni poredak“ da će na  njegovim ruševinama da „nastane jedan potpuno novi svet“…

Na istoj ideologiji imam Homeini je mobilisao mase i bez ispaljenog metka – telekinezom verskih poslanika iz pariskog izgnanstva ‒ oborio dve hiljade godina staro pahlavijevsko carstvo, pošto je označio Zapad kao zlo savremenog sveta; kao „Velikog Satanu“ i neprijatelja, ne samo muslimana, nego i celokupnog takozvanog „Trećeg sveta“.

 

ODBRANA OD „INSEKATA“

Da li je pisac „Manuskripta“ mogao da anticipira ovaj masovni egzodus i ovo što se dešava na obalama Lamanša, Lampeduzi, grčkim ostrvima, italijanskim i francuskim flankovima Unije – gotovo da je od akademske vrednosti; ali je istorijska istina da su Homeinijevi preci svojevremeno emigrirali u Indiju. Istina je, isto tako, da je Maududi bio indopakistanac. Istina je, dalje, da su obojica bili propovednici za koje je Zapad bio najveći neprijatelj Islama i „Trećeg sveta“. Istina je, na koncu, da su i Maududi i Homeini pozivali na džihad protiv apostata „čija se kuga širi po Zapadu“….Ali sličnost sa „Manuskriptom“ se ovde završava. Hovejda u njegovoj  knjizi notira da priča o nekom konačnom „zalasku“ evropske civilizacije datira od samog početka dvadesetog veka, sa autoritetima kao što je Oskar Špengler sa njegovim „Zalaskom Zapada“. Uostalom, otac Indije, Mahatma Gandi, kada su ga pitali šta misli o zapadnoj civilizaciji, sarkastično je rekao da „to ne bi bila loša ideja“.

U svakom slučaju i uprkos teoremama o „zalasku“ Zapada, „rojevi (Kameronovih) insekata“ ovog trenutka naleću na obalu Lamanša, pošto su preživeli Golgotu, od afričkih obala, Bliskog istoka i Centralne Azije…

Preko pet hiljada ljudi, žena i dece trenutno pokušavaju da se iz Kalea, na francuskoj obali prokrijumčare, kroz pedeset kilometara dug tunel ispod vode ‒ i dokopaju britanskog kopna. Ako živi stignu na drugu stranu, dočekuje ih britanska policija „u punoj ratnoj opremi“.

Uprkos svim merama odbrane od „insekata“ –prošle sedmice Kameron je poslao na Lamanš dodatnih 120 čizama ‒ jedan broj očajnika uspeva da stigne na drugu obalu i nestane u poljanama, šumarcima i gradovima Kenta… Ostali bivaju uhapšeni zbog „kršenja imigracionih zakona“.

Čim bude uhvaćen i kada mu se na licu mesta uzmu biometrijski podaci, emigrant mora odmah da podnese zahtev za azil, a „organu vlasti“ ubedljivo objasni zašto beži iz zemlje i zašto se plaši da se u nju vrati.

Kada jedan vrlo mali deo ovih očajnika položi ispit smešta se u „sabirni centar“ ili „privremeni smeštaj“ da sačeka konačnu odluku. Za to vreme dobija pomoć od 36,95 funti, ako je samac, ili 110 funti (mesečno) ako je roditelj sa, recimo, dvoje dece.

Od marta meseca, 25 hiljada azilanata uspelo je da se sa francuske obale prebace do Folkstona na britanskoj strani, oni su podneli zahteve za azil. Najveći broj ih je iz Eritreje (3.552) Pakistana (2.471) i Sirije (2.222). Od ovog broja azil je do sada dobilo samo 40 posto podnosilaca zahteva.

Odbijeni bivaju smešteni u centre za deportaciju ili dobiju putne troškove da dobrovoljno napuste Britaniju, pod policijskim nadzorom, do granice…

Šef britanske diplomatije Filip Hamond izašao je prošle sedmice sa prilično nezgodnom  izjavom da „milioni pljačkaša (!?), afričkih emigranata predstavljaju pretnju socijalnoj strukturi i životnom standardu ljudi u Evropskoj uniji“. Imao je u vidu 120 hiljada ljudi, žena i dece koji su se, samo u julu, dokopali grčkih ostrva. Preko 90 hiljada je (većinom iz Libije) stiglo do Italije – što je samo deo talasa od 170 hiljada ljudi koji su se, prema statistici organizacije UN za izbeglice ‒ u toku prošle godine iskrcali na obale Italije. Po ovoj statistici, u Nemačkoj na azil čeka najviše emigranata u celoj EU – više od 400 hiljada; što je dva puta više u odnosu na prošlu (2014.) godinu.

 

LOV PO POLJIMA

Grčki premijer Aleksis Cipras alarmira Uniju da Grčka, naprosto, nije više u stanju da apsorbuje talase izbeglica iz Sirije i Avganistana. Reč je o zemljama u kojima je zapadna vojna intervencija izazvala humanitarnu katastrofu.

„Krajnje je vreme da se EU pokaže kao Evropska unija solidarnosti; ili je, pak, ovo Unija u kojoj svako štiti svoje granice“ (Cipras).

Kao da ništa nije rekao. Hiljade nesrećnika iz „Džungle“, tako se kolokvijalno naziva kamp izbeglica u Kaleu, nadigravaju se sa francuskom policijom u nadi da će se dokopati tunela ispod Lamanša. Devetoro je do sada izgubilo život; ostali su predmet lova po poljima i ulicama. Uhvaćenim očajnicima pruža se izbor: da budu deportovani u domicilne zemlje, ili da se, naprosto, deportuju u neku susednu zemlju Unije ‒ brigo moja pređi na drugoga.

Tako, olupine jedne Evrope pseudohumanizma i ljudske solidarnosti, padaju pred očima sveta u vode Lamanša. Tema azilanata nije više (ako je ikada  bila) pitanje humanitarne odgovrnosti –Genus Una Sumus – ili, pak, međunarodne legalne obligacije. U Evropskoj uniji sadašnjeg trenutka sve je to postalo prevashodno pitanje „nacionalne bezbednosti“, ili „narušavanje suvereniteta“. Na humanitarnu katastrofu koju je, u dobroj meri, izazvala sama Zapadna Evropa, vlade Unije odgovaraju kaznenim merama i politikom u ravni pretnje što su je same izazvale.

Londonski „Gardijan“ prošle sedmice podseća na izjavu šefa britanske diplomatije Hamonda, u kojoj je rekao da je ambis između životnog standarda u Evropi i Africi (na primer) takav „da će uvek milioni Afrikanaca imati ekonomsku potrebu za emigriranjem u Evropu… Zakoni EU kažu da emigrant može da bude gotovo siguran da, kada stigne na tlo Unije, neće biti vraćen u zemlju porekla… Ali, ovo više ne važi; situacija je sada postala neodrživa; Evropa, naprosto, ne može da se zaštiti; da sačuva svoj životni standard i socijalnu infrastrukturu ukoliko bi bila prisiljena da apsorbuje sve emigrant koji stižu na njeno kopno“.

Najezda „insekata“ na Lamanš i druge granice Evropske unije ogolila je farsu o EU kao društvu solidarnosti u miru i humanom odnosu sa sobom i svetom koji je okružuje. „Gardijanov“ novinar Ben Doherti pogađa u „devetku“ kada u nedeljnom komentaru povodom nastale humanitarne krize na Lamanšu, piše da je problem azilanata zakonito dete (imperijalne) politike prema spoljnjem svetu; da je Evropa u obavezi prema ovim očajnicima. „Perfektnog rešenja za problem izbeglica možda i nema, ali je sigurno da ovaj haos u Kaleu ne počinje na obali Lamanša, nego s obe strane Mediterana gde Evropa mora da preuzme njen deo krivice… Hiljade ljudi, žena i dece koji stižu na naše obale, obavezuju Evropsku uniju na razmišljanje i o nemogućem“. I najgore što Evropa može još da učini ‒ ide dalje teza – jeste da se upusti u odbranu svog kopna po australijskom modelu ‒ lov i deportacija azilanata pre nego što nogom kroče na „naše“ kopno.

 

HUMANIZAM DO MOJIH VRATA

Ali, evropske vlade (među njima i britanska) misle da podizanje bodljikavih žica i visokih zidova može da reši problem, u suštini ne razumeju problem koji traži globalno rešenje na osnovama humanizma i ljudske solidarnosti. Sila koja nagoni ljude da napuštaju svoja ognjišta po pravilu je uvek jača od sila koje bi da ih zaustave žicama, ogradama i zidovima.

Drama na Lamanšu pokazuje, međutim, da niko bolje ne podiže ograde i zidove od lažnih apostola slobode, ljudskih prava i solidarnosti.

Zato „Hopkinsov manuskript“ budi asocijacije i pokreće pitanje: Da li je i ova invazija (Kameronovih) „insketa“, na zemlje Evropske unije samo nasledno oboljenje u strukturi današnjeg kapitalizma – a sa EU kao njegovom emanacijom, ili je, pak, nešto mnogo veće od toga ‒ memento o tome kako bi mogao da izgleda i svet i sama Evropska unija i kakva bi sudbina mogla da zadesi neke druge „insekte“ uljuljkane u lagodne snove „humanizma do mojih vrata“; koji su na, širokom prostoru od Afrike, preko Bliskog istoka, pa do Iraka, Avganistana i dalje, pozobali nade i snove mnogih država i naroda.

„Hopkinsov manuskript“ zvuči kao predskazanje širokog spektra; svet je postao delikatan (i opasan) prostor integrisanih sudbina. Kada u sibirskoj Jakutiji počne da puca led, u Andaluziji procveta beli cvet. Kada „insekti“ nagrnu na Lamanš, mora da je vrag odneo šalu; da su skakavci negde nešto opustošili do beznađa. Treba se bojati ljudi spremnih da preskoče svaku žicu, prebrode svaki Lamanš i žrtvuju poslednji preostali luksuz. Poslednji preostali luksuz ovih očajnika su njihovi goli životi.

 

[/restrictedarea]