Почетна / Репортаже / Праизведба чуда

Праизведба чуда

Фестивал класичне музике „Бољшој“ на Мокрој Гори

Пише Наташа Јовановић

Од 9. до 11. јула Мокра Гора је трећи пут заредом спојила планину, музику и човека. Под покровитељством „Гаспромњефта“ фестивал „Бољшој“ је успео у својој намери: Чуда више нису непроверене гласине

Када би се неким чудом на једном месту нашли Иво Андрић, Емир Кустурица и још тројица, сигурно би наново основали „Младу Босну“. Али Емир, мада често усамљен, не мирује. Свира свој антиглобалистички концерт, кад год узмогне.

Отуда не чуди што је фестивал касичне музике „Бољшој“ своје корење пустио у Дрвенграду, и што га је осмислио човек који се давно једном, на дан када је требало да преузме освојену „Златну палму“ у Кану, правдао да не може доћи на место свечаности јер хоблује паркет у стану.

После је било касно да се правда па су га сустигли „Сребрни медвед“, „Сребрни лав“ и „Златни кентаур“… И још једна „Златна палма“.

 

ВИРТУОЗ НЕКА СЕ ВРАТИ НА СЦЕНУ Данас у овој шуми летује пола Холивуда, и ништа мање утицајних Руса. Од 9. до 11. јула Мокра Гора је трећи пут заредом спојила планину, музику и човека.

„Када се сусретну човек и планина, чуда више нису непроверене гласине. Ако је уз то човек виртуоз који на виолини изводи Рахмањинова или Чајковског, онда то није чудо него праизведба чуда“, каже један посетилац, док му Јуриj Розум, руски пијаниста светског гласа који се прве вечери трајања фестивала класичне музике „Бољшој“ на Мокрој Гори обратио публици делима руских композитора, одговара: „Назвао бих то архичудом. Овде на Мећавнику, на овом парчету припитомљене дивљине схватате да је то могуће. Ако наставимо са оволиком пожртвованошћу и љубављу између српског и руског народа, али и њихових уметника, можемо померити и ове планине. Збиља сте ми улили наду.“

Трећи фестивал класичне музике „Бољшој“ одржан је под покровитељством „Гаспромњефта“. Око 100 младих музичара из Србије, Републике Српске и Русије изводило је дела класичних и савремених руских и српских композитора. Циљ фестивала је развој културних веза између Русије и Србије, као и подршка младим талентима из музичких школа и академија Србије. Ове године границе фестивала су проширене, и у такмичарском програму први пут су учествовала и деца из Русије. Пропланак на којем је до пре неколико година постојао тек један пласт сена, опкољен врлетима и непрегледима златиборских брда, подсетио је Емир Кустурица, сада град од дрвета, у данима трајања фестивала преобразио се у монденско летовалиште из давних времена. То преплитање времена, векова, стваралаца, извођача, руског и српског језика ваљда може деловати тако природно само на пропланку где је некада стајао тек један пласт сена.

[restrictedarea]

 

Друге фестивалске вечери за све оне који раније нису чули виолинисту Немању Радуловића, то вече је било вече откровења. Изузетни виолиниста Радуловић, у пратњи  Симфонијског оркестра „Бољшој“, а под управом диригента Србољуба Динића, шефа Опере у Мексико Ситију, искочио је на сцену као привиђење. Неко је прокоментарисао да подсећа на некаквог заборављеног шумског бога… Публика га је три пута враћала на сцену. А публику су чинили мештани околних села, високе званице из света политике и дипломатије, патријарх СПЦ, представници „Гаспромњефта“. Пред његовом музиком, и у овако измаштаном простору, ништа природније.

 

ДА ЛИ СУ СЕ ПЛАНИНЕ ПОМЕРИЛЕ Трећег дана трајања фестивала проглашени су и победници. „Златну матрjошку“ освојио је пијаниста Лео Борисављевић, „Сребрна матрјошка“ припала је дуету који чине сопран Ана Петровић и пијаниста Страхиња Ђокић, са Факултета музичке уметности из Београда, док је „Бронзану матрјошку“ освојила Рускиња Анастасија Чугајнова из Центра уметности за талентовану децу са Севера.
Финални акорд фестивала био је наступ октета „Бољшој“, који је извео теме Деспићеве „Почаснице Мокрањцу“ и „Менделсонов окрет на филм ‚Срећа‘“ Александра Медведкина.

Да ли су се планине помериле?, како је рекао Јуриј Розум отварајући фестивал. За младе људе који су добили прилику да стану раме уз раме са светским величинама, свакако јесу. Изводити композиције после Розума, коме је, 2003. први пут у историји парламента Руске Федерације, „Бела кућа“ у Москви, односно њена главна сала постала концертна сала за његов соло клавирски реситал, свакако је привилегија. Или свирати под диригентском палицом Србољуба Динића, који је дириговао галаконцертима са Агнес Балцом, тенором Салватореом Личитром и Рамоном Варгасом…

Чланови Симфонијског оркестра, који је тек ове године основан као сопствени симфонијски оркестар фестивала, махом млади уметници и студенти завршних година студија, показали су велико умеће. Неки од 64 инструменталиста, нема сумње, кроз неко време придружиће се самом врху извођача класичне музике.

Али осећај моћног споја музике и природе, српских извођача и руских композиција није оставио равнодушним ни посетиоце јер су накратко напустили своје послове који немају никакве везе са класичном музиком. Био је то искорак из свакодневице. За Русе и Србе, подједнако.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *