Praizvedba čuda

Festival klasične muzike „Boljšoj“ na Mokroj Gori

Piše Nataša Jovanović

Od 9. do 11. jula Mokra Gora je treći put zaredom spojila planinu, muziku i čoveka. Pod pokroviteljstvom „Gaspromnjefta“ festival „Boljšoj“ je uspeo u svojoj nameri: Čuda više nisu neproverene glasine

Kada bi se nekim čudom na jednom mestu našli Ivo Andrić, Emir Kusturica i još trojica, sigurno bi nanovo osnovali „Mladu Bosnu“. Ali Emir, mada često usamljen, ne miruje. Svira svoj antiglobalistički koncert, kad god uzmogne.

Otuda ne čudi što je festival kasične muzike „Boljšoj“ svoje korenje pustio u Drvengradu, i što ga je osmislio čovek koji se davno jednom, na dan kada je trebalo da preuzme osvojenu „Zlatnu palmu“ u Kanu, pravdao da ne može doći na mesto svečanosti jer hobluje parket u stanu.

Posle je bilo kasno da se pravda pa su ga sustigli „Srebrni medved“, „Srebrni lav“ i „Zlatni kentaur“… I još jedna „Zlatna palma“.

 

VIRTUOZ NEKA SE VRATI NA SCENU Danas u ovoj šumi letuje pola Holivuda, i ništa manje uticajnih Rusa. Od 9. do 11. jula Mokra Gora je treći put zaredom spojila planinu, muziku i čoveka.

„Kada se susretnu čovek i planina, čuda više nisu neproverene glasine. Ako je uz to čovek virtuoz koji na violini izvodi Rahmanjinova ili Čajkovskog, onda to nije čudo nego praizvedba čuda“, kaže jedan posetilac, dok mu Jurij Rozum, ruski pijanista svetskog glasa koji se prve večeri trajanja festivala klasične muzike „Boljšoj“ na Mokroj Gori obratio publici delima ruskih kompozitora, odgovara: „Nazvao bih to arhičudom. Ovde na Mećavniku, na ovom parčetu pripitomljene divljine shvatate da je to moguće. Ako nastavimo sa ovolikom požrtvovanošću i ljubavlju između srpskog i ruskog naroda, ali i njihovih umetnika, možemo pomeriti i ove planine. Zbilja ste mi ulili nadu.“

Treći festival klasične muzike „Boljšoj“ održan je pod pokroviteljstvom „Gaspromnjefta“. Oko 100 mladih muzičara iz Srbije, Republike Srpske i Rusije izvodilo je dela klasičnih i savremenih ruskih i srpskih kompozitora. Cilj festivala je razvoj kulturnih veza između Rusije i Srbije, kao i podrška mladim talentima iz muzičkih škola i akademija Srbije. Ove godine granice festivala su proširene, i u takmičarskom programu prvi put su učestvovala i deca iz Rusije. Proplanak na kojem je do pre nekoliko godina postojao tek jedan plast sena, opkoljen vrletima i nepregledima zlatiborskih brda, podsetio je Emir Kusturica, sada grad od drveta, u danima trajanja festivala preobrazio se u mondensko letovalište iz davnih vremena. To preplitanje vremena, vekova, stvaralaca, izvođača, ruskog i srpskog jezika valjda može delovati tako prirodno samo na proplanku gde je nekada stajao tek jedan plast sena.

[restrictedarea]

 

Druge festivalske večeri za sve one koji ranije nisu čuli violinistu Nemanju Radulovića, to veče je bilo veče otkrovenja. Izuzetni violinista Radulović, u pratnji  Simfonijskog orkestra „Boljšoj“, a pod upravom dirigenta Srboljuba Dinića, šefa Opere u Meksiko Sitiju, iskočio je na scenu kao priviđenje. Neko je prokomentarisao da podseća na nekakvog zaboravljenog šumskog boga… Publika ga je tri puta vraćala na scenu. A publiku su činili meštani okolnih sela, visoke zvanice iz sveta politike i diplomatije, patrijarh SPC, predstavnici „Gaspromnjefta“. Pred njegovom muzikom, i u ovako izmaštanom prostoru, ništa prirodnije.

 

DA LI SU SE PLANINE POMERILE Trećeg dana trajanja festivala proglašeni su i pobednici. „Zlatnu matrjošku“ osvojio je pijanista Leo Borisavljević, „Srebrna matrjoška“ pripala je duetu koji čine sopran Ana Petrović i pijanista Strahinja Đokić, sa Fakulteta muzičke umetnosti iz Beograda, dok je „Bronzanu matrjošku“ osvojila Ruskinja Anastasija Čugajnova iz Centra umetnosti za talentovanu decu sa Severa.
Finalni akord festivala bio je nastup okteta „Boljšoj“, koji je izveo teme Despićeve „Počasnice Mokranjcu“ i „Mendelsonov okret na film ‚Sreća‘“ Aleksandra Medvedkina.

Da li su se planine pomerile?, kako je rekao Jurij Rozum otvarajući festival. Za mlade ljude koji su dobili priliku da stanu rame uz rame sa svetskim veličinama, svakako jesu. Izvoditi kompozicije posle Rozuma, kome je, 2003. prvi put u istoriji parlamenta Ruske Federacije, „Bela kuća“ u Moskvi, odnosno njena glavna sala postala koncertna sala za njegov solo klavirski resital, svakako je privilegija. Ili svirati pod dirigentskom palicom Srboljuba Dinića, koji je dirigovao galakoncertima sa Agnes Balcom, tenorom Salvatoreom Ličitrom i Ramonom Vargasom…

Članovi Simfonijskog orkestra, koji je tek ove godine osnovan kao sopstveni simfonijski orkestar festivala, mahom mladi umetnici i studenti završnih godina studija, pokazali su veliko umeće. Neki od 64 instrumentalista, nema sumnje, kroz neko vreme pridružiće se samom vrhu izvođača klasične muzike.

Ali osećaj moćnog spoja muzike i prirode, srpskih izvođača i ruskih kompozicija nije ostavio ravnodušnim ni posetioce jer su nakratko napustili svoje poslove koji nemaju nikakve veze sa klasičnom muzikom. Bio je to iskorak iz svakodnevice. Za Ruse i Srbe, podjednako.

[/restrictedarea]