Почетна / Друштво / Избеглиштво као демографски инжењеринг

Избеглиштво као демографски инжењеринг

Куда води криза с азилантима

Пише Филип Родић
Србија се већ дуже време налази у озбиљној кризи са илегалним имигрантима и азилантима који преко територије наше земље покушавају да се домогну неке од богатих западних држава, али и да остану и у Србији дођу до бољег живота. Не улазимо у то колико може бити трагична судбина ових људи и колико је тешка мука која их је натерала да напусте своје домове, али проблем који представљају је вишеслојан и они су потенцијално велика опасност за државу домаћина

Имиграција на европски континент из афричких, азијских или блискоисточних земаља није нов феномен. Она је највећег маха узела у другој половини 20. века, када је, услед брзог економског развоја, Западној Европи била потребна свежа радна снага. Ту имиграцију подстицала је, дакле, привреда, односно капитал којем је одговарало да локалне раднике замени јефтинијим, увезеним радништвом. Разлика између овога и робовласничког пребацивања радне снаге из Африке у Северну и Јужну Америку је, ако се мало боље погледа, само козметичка и за политику имиграције може се слободно рећи да представља нову врсту робовласништва, ропства на капиталистички начин. Људи који су због новца добровољно напустили завичај и отишли да живе у земљи са којом немају ама баш ничег заједничког, нису у новом свету успели да пронађу срећу, што доказује и чињеница да се у друштво домаћина истински асимиловао тек мали број њих, док већина, укључујући ту и другу и трећу генерацију, живи у неком паралелном свету, у гету, по правилима пренетим из отаџбине. Штавише, они иста та своја правила и стил живота покушавају да наметну народу домаћину.

[restrictedarea]

ЗАМЕНА СТАНОВНИШТВА

Као некада у Северној и Јужној Америци, и у Европи је данас на делу нека врста демографског инжењеринга, где финансијска елита покушава да домицилно становништво замени другим, пресађеним из другог краја света. У Америци је то био случај јер индијанско становништво због својих карактеристичних особина (највише поноса) није могло бити адекватно искоришћено за робовски рад, па је практично истребљено, а на његово место је доведен „погоднији“ народ. У Европи се данас ради на интензивном уништавању културног и националног идентитета и кроз такозвану „културолошку и етничку диверсификацију“, односно, на стварању људи који неће бити ништа и неће имати никакав идентитет, сем потрошачког. Нови глобални човек не треба да буде оптерећен прошлошћу, прецима и традицијом, него кредитима, послом и бесомучном куповином суштински непотребних ствари.

Пошто је последњих година Европа привредно и економски посустала, економска имиграција је постала непотребна и реално оптерећујућа за државу. Елита је, међутим, успела да нађе модус за наставак демографског инжењеринга и своје ширење хаоса по свету искористила и за стварање новог соја имиграната у виду избеглица и азиланата. Поред тога што је згодан за наставак замене становништва у западноевропским државама, овај модел је посебно примењив на европским друштвима која до сада, због економски лошијег положаја, нису била мета масовније имиграције и у великој мери успела су да сачувају национални идентитет ‒ таква је Пољска, Чешка, Мађарска, па и Србија. Зато су управо ове земље главни циљ најновије „сеобе народа“ коју су изазвале западне елите уништавањем иначе сасвим здравих, функционалних и просперитетних друштава, попут Либије или Сирије, па чак и Ирака.

ЕКОНОМСКИ ТЕРЕТ

У том смислу, модел који ни знатно снажније привреде од српске не могу да поднесу намеће се сада Србији. У Француској, на пример, број домаћих бескућника повећао се од 2001. до 2012. за 50 одсто и достигао бројку од 141500 људи, међу којима је око 30000 деце. Земља која није у стању да за оволики број сопствених грађана обезбеди кров над главом приморана је да због „хуманости“ прима десетине хиљада имиграната годишње и мора им обезбедити пристојан смештај. Дошло је време када је Француска према странцима, чији је статус најчешће нелегалан, постала брижнија него према сопственим угроженим грађанима. „Печат“ је већ писао о случајевима да се француски радници без крова над главом избацују из самачких хотела како би се тамо о државном трошку уселили илегални имигранти, а докле понекад иде безобразлук ових придошлица које мисле да имају право и заслужују „бољи живот“ о туђем трошку, показују и недавни примери када је група илегалних имиграната одбила да буде смештена у једном колективном центру са француским бескућницима „јер им је превише смрдело“ или када је група придошлица одбила да узме бесплатни оброк што им је у Калеу делила једна хуманитарна организација „јер није био довољно зачињен“, о чему је писао „Фигаро“ 8. октобра прошле године. „Предводници су покушали да прибегну сили, али смо им показали да таквог понашања не може бити на простору на којем делимо храну, пошто је то место мира“, рекао је овом листу председник удружења за помоћ мигрантима Жан-Клод Леноар и додао да „оброк заиста није био много зачињен, али да то није разлог да се он одбије и да се упропасти сва храна“ и оценио да је оваква реакција „неприхватљива“. „Обично стављамо гомилу зачина који су веома скупи, али они морају остати на земљи и схватити да ни многи грађани Калеа не једу тако добро сваки дан“, упозорио је Леноар.

Управо је ово ствар о којој морамо добро размислити. Држава Србија постала је предмет критика да се не понаша довољно добро према мигрантима, не олакшава им муку и не помаже у несрећи. Истовремено, грађани су оптужени да „нису баш показали праву српску гостољубивост“. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је почетком јула да је за првих шест месеци ове године 35712 имиграната, пре свега из Сирије и Авганистана, изразило намеру да затражи азил у Србији, а очекује се да би овај број до краја године могао да достигне чак стотину хиљада. Према проценама владиних институција и невладиног сектора, смештај и храна једног тражиоца азила државу дневно коштају око девет евра. Када се томе дода ангажовање преводилаца, правника, психолога, евентуална помоћ у одећи и обући ‒ цена се просечно увећа за око три евра. Анализом ових података долази се до закључка да би држава на азиланте дневно морала да троши између 321.400 и 428.540 евра, или између 12 и 13 милиона евра месечно. Са друге стране, процена ЦИА у 2013. години била је  да је у нашој земљи испод границе сиромаштва живело 9,2 одсто људи. Граница сиромаштва у Србији, према подацима Републичког завода за статистику 2012, износила је 13.680 динара по домаћинству месечно, што је по ондашњем курсу од 115 динара за један евро износило око 3,9 евра дневно. Исте године, по истом извору, у опасности да се нађе испод границе сиромаштва било је 24,6 одсто грађана Србије. Републички завод за статистику наводи како је просечна нето зарада у Србији у мају ове године износила је 43.964 динара, што је око 360 евра месечно или око 12 евра дневно. Значи, држава Србија једном азиланту дневно исплаћује готово истоветну суму коју заради просечан Србин. Ситуација је још поразнија када се издавања државе за азиланте упореде са оним што држава даје нашој деци. Дечији додатак за јун 2015. године износио је 2.640 динара месечно, што је 0,7 евра дневно, односно 17 пута мање од издвајања за једног азиланта.

БЛОКИРАНИ У СРБИЈИ

На то колико овај финансијски терет може бити опасан по Србију, средином јула указао је и премијер Александар Вучић, који је упозорио да државни буџет не може да поднесе ове трошкове, што индиректно говори да би земља због азиланата могла буквално да банкротира. Вучић је рекао да се решење за овај проблем мора тражити заједнички са ЕУ, али тешко је поверовати да би исти они центри моћи који нам намећу разне видове штедње као што је смањење пензија и истовремено од нас захтевају да избеглицама пружимо што ни много богатије државе не могу били вољни да помогну у датој ситуацији.

Економска претња по Србију, колико год она озбиљна била, међутим, није толико велика колико је велика претња од демографског инжењеринга, који смо већ поменули. Наиме, како је министар за рад и социјална питања Александар Вулин упозорио 12. јула, „Србија је под притиском да не дозволи избеглицама да напусте њену територију“ и „имамо захтеве да херметички затворимо границе и да нико не пређе из Србије у неку другу земљу, а захтева се и да омогућимо сваком избеглици простор на територији Србије“. На сличну ствар скренуо је пажњу и „Амнести интернешенел“: заменик директора за Европу и Средњу Азију Гаури ван Гулик оценио је да су „Србија и Македонија постале понор где се преливају избеглице и мигранти које нико у ЕУ није вољан да прими“. Када се овоме дода да избегли из поменутих земаља у Србију могу ући само преко држава чланица ЕУ, долази се до логичног закључка да је циљ да се населе у Србији. Бројка од скоро 36000 садашњих азиланата једнака је броју становника у Јагодини или Инђији и оволико људи је у Србију дошло за свега пола године. Са друге стране, према последњем попису, број становника наше земље смањио се између 2002. и 2011. за 377000 људи. Ако се овакав тренд настави, на сваких десет година ће за једног грађанина Србије замена бити два имигранта из неке афричке, азијске или блискоисточне земље. Ако се томе дода и фактор наталитета, који код Срба у 2015. износи минус 0,46 одсто, док поменуте популације имају тенденцију ка знатно већем природном прираштају, ситуација је још алармантнија. Да ли вам ово личи на замену становништва или демографски инжењеринг? Да ли су и нама центри моћи наменили судбину америчких Индијанаца?

На крају, подсетимо да, уз часне изузетке, већина оних што данас позивају на хуманост и „доказивање да српско гостопримство није само празна прича“ није тако мислила и 1991, 1995, или 1999, него су се, напротив, жалили како су реке избеглица из руралних забити „посељачиле“ Београд, заборављајући притом да су и њихови преци (тако урбаних грађана!) у највећој мери у престоницу, не тако давно, дошли из сличних, ако не и истих руралних забити. Да лицемерје буде још веће, они који се толико згражавају над тиме што су српске избеглице посељачиле Београд, у овом новом таласу избеглица с којима ми немамо баш никакве везе не виде поново неко потенцијално „посељачивање“ или кварење културне слике свог града и државе, него, напротив, богоугодно и у складу са постојећим либералним догмама у томе виде могућност да се наша култура обогати. Колико се једна култура обогаћује на овај начин, могу нам посведочити примери разних западноевропских држава, најпре Француске, чијем је културном и цивилизацијском напретку допринео занемарљив број имиграната из ваневропских земаља, док је већина учинила управо супротно – француску културу оковала матрицама сопствених обичаја и културе, који нису ништа мање вредни, али ипак, припадају једном другом географском поднебљу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Робље, које су раније силом отимали и транспортовали у Америку, сада шаљу, пешке да сами оду у ЕУ ? ( А и газде се тамо спремају ?) О -тужно….

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *