Грчка трагедија европске демократије

Пише Никола Врзић

Да ли се иза грчке дужничке драме – која је иначе Европску унију разоткрила као „монструозну, недемократску криминалну превару“ где само „страх спречава њене жртве да је напусте“- крије и озбиљнији геополитички сукоб Сједињених Америчких Држава и Немачке у којем Европа само има да остане под америчком окупацијом или да потпадне под немачку доминацију?

Има неке озбиљне и ђаволске ироније у томе што је европска демократија коначно умрла на месту на којем је и рођена. Колевка демократије, Грчка, постала је овог викенда њена гробница. Речима Јаниса Варуфакиса, доскорашњег грчког министра финансија који је изгледа један од само двоје или троје који су имали смелости за план Б, „недавни Евросамит заиста није ништа мање од кулминације државног удара. 1967. године тенкови страних сила употребљени су да окончају грчку демократију. У државном удару 2015. године стране силе су, уместо тенкова, употребиле грчке банке. И можда је главна економска разлика у томе што, за разлику од 1967. када грчка јавна имовина није била на мети, 2015. силе иза државног удара захтевају предају све преостале јавне имовине како би она била употребљена за сервисирање нашег неплативог, неодрживог дуга“… Но, као што је то у претпрошлом веку изрекао други председник Сједињених Америчких Држава Џон Адамс, „постоје два начина да се покори и пороби једна нација. Један начин је мач. Други, дуг“.

Али изненадна смрт грчке и европске демократије – то јест „типичан европски аранжман“, како је европски удар на Грчку овог понедељка ујутру назвао председник Европске комисије Жан Клод Јункер – само је један део ове приче. Други део, који тек али и све више почиње да се назире, састоји се од америчко-немачке битке за Европу где сви остали служе само као „корисни идиоти“ (речима Филипа Легрена, економског саветника председника Европске комисије од 2011. до 2014.) и колатерална штета која се ионако не рачуна премда свеједно пати.

[restrictedarea]

ПОГАЖЕНО ОХИ Како смо – кренимо одатле – стигли до овог суноврата грчке и европске демократије? Још колико прошле среде – после референдума на којем су Грци рекли убедљиво ОХИ, „не“ даљим мерама штедње по мери својих немилосрдних кредитора – грчки премијер Алексис Ципрас деловао је сасвим убедљиво „имајући уза себе снажно оружје пресуде грчког народа“, како је уосталом и сам говорио. Али већ у четвртак увече а затим и дефинитивно у суботу у зору овај је Ципрасов став доживео ненајављени али зато потпуни преокрет. Иако је преко 61 одсто Грка само пет дана раније, и то на Ципрасов позив, узвикнуло ту кратку реч пркоса која је обрадовала читав слободни свет, доносећи притом наду да би и читав свет могао да постане слободнији, нада је угушена сурово и убрзо. Грчки парламент, убедљивом већином гласова (251 од 300 посланика) пристаје на Ципрасову понуду Бриселу, понуду оштрих мера штедње у замену за трећи пакет кредиторске помоћи Грчкој како би Грчка тај новац својим кредиторима могла да врати, наравно, с подразумевајућом каматом. Да ствар буде још и гора, ова Ципрасова понуда је – предвиђајући мере које ће Грчкој уштедети 13 милијарди евра само да би могла да их преда кредиторима – била је за чак четири милијарде евра већа, дакле суровија, од кредиторског предлога који су Грци одбацили на референдуму 5. јула. Суверена воља грчког народа тиме је згажена с каматом, што су европски партнери Грчке поздравили са задовољством.

Ако се и не зна како је тачно Ципрас преломљен и натеран да то учини, прилично је јасно ко га је преломио и натерао. Французи, а са њима Американци, што је сазнање од поприличног значаја за даљи след догађаја. Да су Французи заслужни, открио је „Фигаро“, објавивши да је 10 стручњака из француског Министарства финансија отишло да помогне грчком премијеру да у четвртак увече направи онај салто мортале у виду предлога који ће потом, у суботу у цик зоре после гласања у грчком парламенту, бити прослеђен Еврогрупи (министри финансија еврозоне) на разматрање. Лондонски „Телеграф“ открио је пак да „француски лидери раде у сагласју са Белом кућом“, док се заменик грчког премијера Јанис Драгакис и „јавно захвалио влади САД и г. Обами (Бараку, председнику САД) зато што без њихове помоћи и упорности (…) ми можда не бисмо успели“.

Подсећамо, САД су се у текућу грчку евро драму озбиљније укључили тек прошле недеље, инсистирајући да договор о останку Грчке у еврозони буде постигнут по сваку цену, у страху од могућих геополитичких последица обрнутог исхода. „Нама једноставно није потребна геополитичка грешка пропасти Грчке“, рекао је кратко Џек Лу, амерички министар финансија, чије су речи намах протумачене као израз страха од одласка Грчке у загрљај Русије али све је озбиљнија могућност да је Американац заправо мислио на нешто другачију могућу геополитичку погрешку…

У међувремену је постало јасно и да је – без обзира на притиске којима су га изложили његови француски и амерички помагачи, без обзира и на притисак због затворених грчких банака које остају затворене до даљег зато што Европска централна банка неће да им убризга инјекцију свежег новца док се не увери да су Грци заиста попустили – дакле постало је јасно и да је Алексис Ципрас попустио и зато што, једноставно, после изненађујуће референдумске победе није имао храбрости да Грчку поведе у непознато, у покушај да се сама избави тако што ће увести драхму или некакав њен еквивалент, преузети контролу над Банком Грчке и делимично банкротирати према Европској централној банци (ЕЦБ). Овакав свој план за случај да ЕЦБ затвори грчке банке (у оствареној намери да грчку владу натера на попуштање) открио је донедавни министар финансија Јанис Варуфакис, откривши и да Ципрас није имао куражи да га подржи у томе те је Варуфакис заправо због тога и отишао.

На крилима свих оних притисака и недостатка куражи, с већ погаженом вољом народа као залогом договора с кредиторима, Ципрас је у недељу и отпутовао у Брисел на Евросамит, на састанак шефова влада чланица еврозоне на којем је имало да се одлучи хоће ли се ићи у трећи круг спасавања Грчке (то јест спасавање њених кредитора) преко леђа и џепова 11 милиона Грка, или ће наш јужни сусед (ако прескочимо Македонију) бити избачен из еврозоне и препуштен сопственом банкроту.

 

МУЧЕЊЕ ЦИПРАСА Био је то заправо састанак са газдом еврозоне, Немачком, јер су сви остали само статисти. Тако је, макар, устврдио Варуфакис, одговарајући ових дана на питање да ли еврозону „контролишу ставови Немачке“: „О, сасвим и потпуно. Не ставови (Немачке) него министар финансија Немачке. Све је то као веома добро усвирани оркестар, а он је диригент. Све се дешава у сагласју. На моменте оркестру понестане сагласја, али он се појави и ствари доведе у ред. Само је француски министар финансија стварао звукове који су се разликовали од немачких, али ти звукови били су веома суптилни. Могли сте да осетите да је морао да користи веома промишљен речник како не би изгледало да се противи. Али у коначној анализи, када би док(тор) Шојбле одговорио и тиме означио званичну линију, француски министар финансија би се на крају увек повукао и прихватио је.“

Ципрас се није састао са Волфгангом Шојблеом – то су задовољство имали Варуфакис и његов наследник Еуклидис Цакалотос – већ, формацијски како му уосталом и припада, са немачком канцеларком Ангелом Меркел. Дошао је да јој понуди своју предају али Ангела Меркел – фискални еквивалент тенкова који су прегазили Грчку 1941. године – ту понуду није прихватила све док Алексиса Ципраса није и темељно понизила, и још више од тога. Разговори о условима грчке предаје и понижења започели су у недељу поподне а окончали су се у понедељак ујутру. Трајали су 17 сати, и на крају се (као из Сикстинске капеле у Ватикану када кардинали коначно успеју да изаберу новог папу) завијорио бели дим, али „бели дим Евросамита завијорио се из пепела Грчке“, горко је прокоментарисао легендарни „Сиризин“ посланик Манолис Глезос, који се прославио још када је са Акропоља скинуо немачку свастику, 30. маја 1941…

Током 17 сати преговора Ципрас је, наводи лондонски „Гардијан“ цитирајући једног ЕУ званичника, био изложен „менталном дављењу“ (waterboarding, метода мучења којом су се Американци прославили у злогласном Гвантанаму) на састанцима иза затворених врата са Ангелом Меркел, француским председником Оландом и председником Европског савета Доналдом Туском. „Блумберг“, под насловом „Ципрас је од ловца постао ловина на Евросамиту мучења“, наводи да су „два званичника независно један од другог Ципраса описали као ‚пребијеног пса‘“, док „Фајненшел тајмс“ цитира „вишег званичника еврозоне који је присуствовао самиту“: „Тамо су разапели Ципраса. Разапели су га.“ Речима Јаниса Варуфакиса, кредитори су се осветили Ципрасу: „Тројка (кредитора. ММФ, Европска комисија и ЕЦБ) постарала се да он поједе баш сваку реч критике Тројке коју је изговорио током протеклих пет година. Не само у ових шест месеци откад смо у влади већ и током пет година пре тога.“

УСЛОВИ ЕВРОПСКЕ СОЛИДАРНОСТИ И какав је договор могао да проистекне из овако демонстриране европске солидарности и партнерства? „То је најнаметљивији програм економске супервизије који је ЕУ икада покренула“, суздржан је „Фајненшел тајмс“. Дојче банка ће, у својој анализи, нешто директније: „Договор само што не захтева од Грчке да постане вазална земља Брисела.“ Варуфакис је документ описао као „услове грчке предаје… Ово је нови Версајски споразум који Европу прогања поново“, док је аналитичар Марк Оствалд из АДМ у овоме изразио неслагање са бившим грчким министром, рекавши да се „свакако може оценити да је ово заиста лошији дил од Версајског споразума 1919. године“ јер „кредитори из еврозоне исказују жељу да потпуно униште економију Грчке“. Гори од услова немачке капитулације у Првом светском рату или не, тек, према оцени уредника економске рубрике „Гардијана“ Ларија Елиота, то је „договор који ће продубити рецесију Грчке, стање њеног дуга учинити још неодрживијим, и који буквално гарантује да ће се сви проблеми вратити на површину пре него што прође пуно времена… Ако је Грчка у рупи, остатак еврозоне додао јој је ашов и рекао да настави да копа… Ангела Меркел и Волфганг Шојбле добили су све што су тражили од Алексиса Ципраса пре него што је сазвао референдум – и више од тога… Грчка ће, да позајмимо фразу Харолда Макмилана, бити приморана да распрода породично сребро (заједно са аеродромима, лукама и банкама) како би платила своје избављење и рекапитализовала своје банке. Такав је план… Његов једини мали уступак је у томе што ће бити разговора о продужењу рокова за отплату дугова ако Грчка предузме кораке који ће сигурно и продужити и продубити рецесију. То није решење. То је зрачак светлости који се пробија кроз решетке дужничког затвора.“

Што се тиче појединости овог сјајног споразума који је „бесконачно лошији“ (аналитичар Марк Оствалд) од споразума одбаченог на референдуму, само укратко. Грчка ће подићи и проширити стопе ПДВ иако су Грци убедљиво гласали против тога, ефективно смањити пензије, приватизовати националну електродистрибутивну компанију, спровести захтеване мере даље либерализације тржишта, омогућити колективна отпуштања радника, смањити државну администрацију, променити све законе донете у протеклих пет месеци који нису били по вољи кредиторима („Доношени су закони за које нисмо дали дозволу да буду донети“, образложила је ову одредбу Ангела Меркел) све нацрте будућих закона подносити тек после договора с тим кредиторима, а „вредна грчка имовина биће пребачена у независни фонд који ће монетизовати ту имовину кроз приватизацију и друге начине“. Седиште фонда – који приватизацијом Грчке треба да сакупи 50 милијарди евра што ће углавном отићи кредиторима     – биће у Грчкој и Грци ће управљати тим фондом, али, али, „под надзором одговарајућих европских институција“.

Но чак ни ово није најгоре што се Грцима догодило у понедељак у рану зору. Сви ови услови, услови су и то „минимални“ само за почетак преговора о трећем пакету помоћи који ће, када и ако буде договорен, у себи садржати и читав низ других, још непознатих и незамисливих услова, незамисливих зато што ће већ и после испуњавања ових предуслова Грцима углавном остати само гола кожа на леђима. Тек, овај трећи пакет помоћи, како је наведено, износиће укупно између 82 и 86 милијарди евра, од чега ће (према „Фајненшел тајмсу“) скоро 54 милијарде отићи на исплату дуга и камата, 32,7 милијарди банкама, а обичном народу очигледно ништа.

Узгред буди речено, цифра од 50 милијарди евра од приватизације грчке имовине није нова; толики је, још 2011, приход од приватизације планирао ММФ, али су од тада сакупљене само 3,2 милијарде. У међувремену је, приде, грчка берза изгубила 40 одсто своје вредности, што је и имовину сада намењену продаји свакако и значајно обезвредило. Другим речима, договорене мере нису само сурове већ су по свој прилици и неспроводиве.

А у њима се крије и једна значајна ситница на коју је указао „Ројтерс“. Постигнутим договором под контролу Брисела и Франкфурта (седиште ЕЦБ) уместо под контролу владе у Атини доспеће и грчке банке, а са контролом над банкама, над одлуком о њиховом затварању или комадању, Брисел и Франкфурт стећи ће и контролу над око 120 милијарди евра депозита у тим банкама…

Но како рече Јерун Дајселблум, холандски министар финансија и шеф Еврогрупе, „то је добро за Грчку, али је такође добро и за нас. На крају крајева, ми смо они од којих је новац позајмљен“…

 

ПРАВА ПРИРОДА ЕУ Али шта нам све ово говори о Европској унији? Јер ка њој и Србија, кажу, иде и кажу нам да жели да тамо оде. Па где то идемо, куда нас то воде? „Европска породица раскринкана је као зеленашки конгломерат који нимало не мари за демократију“, стоји у једном од „Гардијанових“ коментара. Најџел Фараџ из (додуше, евроскептичног) британског УКИП: „Овај договор показује да су национална демократија и чланство у еврозони некомпатибилни“ (при чему треба имати у виду да је чланство чланица ЕУ у еврозони, са изузетком Британије и Данске, обавезно, и само је питање темпа којим ће свака од осталих чланица ЕУ, које то још нису, усвојити евро и постати чланица еврозоне). Ово је „комплетна деструкција националног суверенитета, без наде да ће бити боље“, коментарише у „Њујорк тајмсу“ добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман, у тексту „Убијање европског пројекта“: „Ово је гротескна издаја свега што је европски пројекат требало да представља… Ко ће икада после овога веровати добрим намерама Немачке… У протеклих неколико недеља научили смо да бити члан еврозоне значи да кредитори могу да униште вашу економију ако прекршите њихова правила… Европски пројекат – пројекат који сам одувек славио и подржавао – претрпео је ужасан, можда фаталан ударац.“ И економски уредник Би-Би-Сија Роберт Престон наводи да текућа криза еврозоне „прети да се дегенерише у егзистенцијалну кризу шире ЕУ“. Варуфакис на свом блогу: „Никада до сада ЕУ није донела одлуку која тако фундаментално подрива процес европске интеграције. Европски лидери, третирајући Алексиса Ципраса и нашу владу на начин на који су то учинили, нанели су одлучан ударац европском пројекту. Пројекат европске интеграције је, заиста, фатално рањен током протеклих неколико дана.“

Варуфакис је изнео и ово важно запажање: „Неки званичник, неки правни експерт рекао ми је, ‚Па, Еврогрупа не постоји у законима, не постоји ниједан споразум о овој групи. Тако да имамо непостојећу групу која има највећу моћ да одреди животе Европљана. Она не одговара никоме, пошто не постоји у праву; не воде се записници; и заседања су тајна. Дакле, ниједан грађанин никада не може да сазна шта је тамо речено… Доносе се одлуке, малтене, о животу и смрти, и ниједан члан (Еврогрупе) не мора да одговара било коме.“

Карактеристику Европске уније завршавамо с Филипом Легреном, економским саветником председника ЕК од 2011. до 2014, који у магазину „Форин полиси“ пише: „Раније сам, уз оклевање, еврозону називао ‚прослављеним дужничким затвором‘… Повлачим то. Нема ничега славног у вези са еврозоном: то је монструозна, недемократска криминална превара… Немачка се показује као опасни хегемон… Да, мале државе као што су Словачка и Финска сложиле су се са Немачком… Из перспективе Берлина, оне су корисни идиоти који пружају заклон његовим уским интересима. Запамтите, кроз своје позајмице Грчкој, Финци и Словаци спасили су немачке банке, а не финске и словачке. Наивно је мислити да Берлин не би и њих прегазио булдожером ако би му стајали на путу… Будимо јасни. Оно што су Берлин и Франкфурт урадили Грчкој, могу – и хоће – да ураде и другима… То је поента иживљавања над Грчком: да одврати све остале од одступања од (немачке) линије… Створена да зближи Европљане, еврозону сада на окупу држи мало шта осим страха. Еврозона је демократска срамота. Страх спречава њене жртве да је напусте. Толико о европском сну.“

Но сан о европској демократији заправо су разрушили, и то још после избора у Грчкој који су донели неочекивану победу „Сиризе“, Волфганг Шојбле и Жан Клод Јункер. „Избори не мењају ништа. Постоје правила“, одрезао је тада Шојбле. Јункер: „Не може бити демократског избора против европских правила.“ И тиме постаде јасније шта је овај лажљиви пијанац заправо мислио када је рекао да је суспензија воље грчког народа овог понедељка у зору представљала „типичан европски аранжман“…

 

ММФ ПРОБЛЕМ Шта сада следи? Ово је питање од милијарду долара, на које још нико нема одговор.

Грчки парламент је, како је од њега и захтевано, ове среде увече (додуше, са закашњењем од два сата по атинском, односно сат времена по бриселском времену) изгласао захтевани пакет од четири драконска закона, што је и било предуслов за наставак предвиђене процедуре. Лидери ЕУ сада треба да се усагласе о привременом финансирању Грчке, до постизања коначног договора о трећем пакету помоћи како би се избегао њен банкрот и према ЕЦБ, а он може да уследи већ овог понедељка када Грчкој на наплату стиже рата од три и по милијарде евра које Грчка нема. Договор о начину привременог финансирања до ове среде увече није постигнут, а већ је изазвао варничења између чланица ЕУ које нису у еврозони и не желе да помогну Грчкој, предвођених Великом Британијом, и Европске комисије која би баш то да учини. Друга варијанта која се разматра јесу директни билатерални зајмови Грчкој, али нема их који су вољни за то. И толико, још једном, о европској солидарности (и о новцу који, рецимо, Србија може да очекује од ове организације, упркос свим лажима и пропаганди којима нас засипају већ годинама) али нема много сумње да ће се изнаћи начин, можда још док овај број „Печата“ буде у штампарији, да се Грчкој дотури новац који јој је потребан да би га одмах вратила својим кредиторима, што се иначе на српском језику назива пресипањем из шупљег у празно.

Следећа потенцијална препрека биће одобравање почетка преговора о трећем пакету помоћи у националним парламентима пет чланица еврозоне, међу којима би потенцијални проблем могле да представљају Немачка и Финска.

Но главни проблем је у ноћи између овог уторка и среде по средњоевропском времену изазвао вашингтонски ММФ, објавивши своју анализу одрживости грчког дуга која је – анализа – показала да је тај дуг неодржив. Да, наравно, то се знало и много раније, али ово званично ММФ-ово признање има озбиљну тежину. Зато што сопствена правила спречавају ММФ да учествује у кредитирању земаља чији је дуг неодржив; а ММФ би у трећем спасавању Грчке требало да учествује са 25 одсто средстава, и његова је будућа улога у споразуму постигнутом овог понедељка ујутру посебно наглашена. А сада ММФ поручује да у томе не може да учествује, чиме и цео договор практично пада у воду. „Гардијану“ је виши званичник ММФ рекао да, ако не буде решења проблема грчког дуга, нови програм неће ни бити изнет пред Борд директора ММФ, штавише, неће бити завршена ни ревизија истеклог, другог пакета помоћи. Што ће рећи да је Амброуз Еванс-Причард из лондонског „Телеграфа“ потпуно исправно оценио да је „ММФ изазвао политички земљотрес у Европи“.

При свему томе, ММФ је и у трећи пакет помоћи убачен на инсистирање Ангеле Меркел и уз противљење Алексиса Ципраса. Али, истовремено, ММФ сада захтева отпис грчких дугова или „директне трансфере“ ЕУ новца у грчки буџет како би новац одатле могао да се врати кредиторима, или одлагање плаћања дуга ЕЦБ на макар 30 година, чему се – свему томе – Немачка изричито противи зато што би свака од тих мера првенствено Немачку, као главног грчког кредитора, понајвише ударила по џепу а уз то би овакав третман Грчке исту могућност оставио и другим и још већим немачким дужницима (попут Италије, Португалије, Шпаније, чак и Француске) што би Немачку и додатно „ошишало“, како иначе гласи стручни (без шале) термин за отпис дугова. Штавише, организација у којој само САД имају фактичко право вета, ММФ, уочи референдума је – на инсистирање Американаца и уз противљење Европљана, како је открио „Ројтерс“ – објавио и претходну процену грчког дуга, процену да је тај дуг неодржив, чиме је оснажио референдумско ОХИ, а и нову је своју процену, још тежу, сада објавио уочи кључног гласања у грчком парламенту. О чему се ту, забога, ради?

 

НЕОЧЕКИВАНА ГЕОПОЛИТИКА КРИЗЕ Тачна улога ММФ засад остаје нејасна, и претпостављамо да ће је наредни дани мало разјаснити. Оно што је много јасније јесте линија поделе која се сада отворила. С једне стране су Немци и пратећи „корисни идиоти“ из еврозоне који одбијају сваку помисао на отпис грчких дугова. С друге стране Французи, Британци, ММФ и Американци који – сви они – то траже отворено.

Притом, ни Немци нису баш сасвим против великодушног отписа грчких дугова, али само под условом да Грци напусте еврозону. Што пак и Американци и Французи одбијају изричито. Занимљиво запажање Еванс-Причарда: „На чудан начин, једини европски политичар који је заиста понудио Грчкој излаз из немогуће ситуације био је Волфганг Шојбле… Његов план за петогодишње „плишано“ повлачење из европске монетарне уније – еуфемизам, зато што заиста мисли на grexit – са отписом дуга Париског клуба поверилаца, хуманитарном помоћи и пакетом мера за раст привреде, требало је да омогући Грчкој да поврати компетитивност под драхмом, на уређен начин… То би свакако било боље од свирепог документа који је г. Ципрас однео у Атину.“

Па зашто Ципрас није прихватио ову бољу понуду, него је прихватио лошију, такође немачку понуду? Да ли је та лошија немачка понуда, као што спомиње Кругман, „требало да буде понуда коју Грчка не може да прихвати“? Ако је тако, Ципрас је лошију немачку понуду уместо боље немачке понуде изабрао зато што му је неко други, а не Немци, наложио да то учини. То могу да буду само Американци. Али зашто би Немци желели Грчку изван еврозоне, и зашто Американци то не желе? Овим питањем заправо долазимо до неочекиване геополитике текуће грчке драме. А у одговору на питање зашто Немци толико желе Грчку изван еврозоне, толико да су чак спремни то и да јој плате, могао би да лежи и одговор на питање зашто то Американци не желе. Не толико због Руса као што се досад сумњало, колико због Немаца на које се није сумњало.

18. новембра 2011. године „Њујорк тајмс“ је објавио профил Волфганга Шојблеа, у којем је немачки министар финансија цитиран како каже да му је, после стварања европске монетарне уније, циљ да створи „централизовану фискалну владу“, а „коначни циљ, каже г. Шојбле, јесте политичка унија са европским председником изабраним на директним изборима“. И кључна реченица: „‚Политичку унију остварићемо само ако имамо кризу‘, рекао је г. Шојбле.“ Окрећемо се сада мемоарима Тимотија Гајтнера, 75. министра финансија САД (2009–2013) који описује свој ручак са Шојблеом крајем јула 2012, током његовог одмора на острву Силт у Северном мору. „Рекао ми је“, пише Гајтнер, „да многи у Европи и даље мисле да је избацивање Грка из еврозоне још могућа – чак и пожељна – стратегија (…) зато што би grexit био довољно трауматичан па би помогао у застрашивању остатка Европе да препусти још више суверенитета јачој банкарској и фискалној унији. Аргумент му је био да би остављање Грчке да изгори олакшало изградњу јаче Европе.“

А и Варуфакис ових дана наводи да „Шојбле сматра да је grexit од суштинске важности за његов план за Европу… За Европу која није федерација, али која има јединственог фискалног господара с правом да ставља вето на националне буџете и тиме поништи националне суверенитете“.

„Има много људи, такође и у немачкој влади, који су поприлично убеђени да би у интересу Грчке и грчког народа grexit био боља опција“, поновио је и сам Шојбле овог уторка увече у Бриселу.

А на све то наш пријатељ Мартин Шулц, Немац, председник Европског парламента, баш ових дана у Штерну позива: „Потребна нам је европска влада.“

Немачка понуда Грчкој коју Грчка није могла, и није требало да прихвати отуда би могла да буде објашњена немачким покушајем да Грчку избаци из еврозоне како би остатак Европе уредила по својој мери. Док би, иначе необјашњиво, грчко прихватање неприхватљивог такође могло да буде објашњено америчким притиском на Грчку да по сваку цену остане у еврозони како би овај немачки план био осујећен, да Европа не би постала немачка него да би остала америчка. При чему инсистирање на „шишању“ грчких дугова представља жељу да се заправо, за казну, ошишају Немци, зато што се ипак зна ко је газда…

У сваком случају, како год да се ова грчка трагедија заврши а по Грке ће се свакако завршити трагично, демократија је у Европи умрла. Оним „корисним идиотима“ остаје да виде да ли ће остати у америчком вазалству, или ће допасти у немачко дужничко ропство. А какви смо тек ми идиоти, кад срљамо у такво друштво…

[/restrictedarea]