Grčka tragedija evropske demokratije

Piše Nikola Vrzić

Da li se iza grčke dužničke drame – koja je inače Evropsku uniju razotkrila kao „monstruoznu, nedemokratsku kriminalnu prevaru“ gde samo „strah sprečava njene žrtve da je napuste“- krije i ozbiljniji geopolitički sukob Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke u kojem Evropa samo ima da ostane pod američkom okupacijom ili da potpadne pod nemačku dominaciju?

Ima neke ozbiljne i đavolske ironije u tome što je evropska demokratija konačno umrla na mestu na kojem je i rođena. Kolevka demokratije, Grčka, postala je ovog vikenda njena grobnica. Rečima Janisa Varufakisa, doskorašnjeg grčkog ministra finansija koji je izgleda jedan od samo dvoje ili troje koji su imali smelosti za plan B, „nedavni Evrosamit zaista nije ništa manje od kulminacije državnog udara. 1967. godine tenkovi stranih sila upotrebljeni su da okončaju grčku demokratiju. U državnom udaru 2015. godine strane sile su, umesto tenkova, upotrebile grčke banke. I možda je glavna ekonomska razlika u tome što, za razliku od 1967. kada grčka javna imovina nije bila na meti, 2015. sile iza državnog udara zahtevaju predaju sve preostale javne imovine kako bi ona bila upotrebljena za servisiranje našeg neplativog, neodrživog duga“… No, kao što je to u pretprošlom veku izrekao drugi predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon Adams, „postoje dva načina da se pokori i porobi jedna nacija. Jedan način je mač. Drugi, dug“.

Ali iznenadna smrt grčke i evropske demokratije – to jest „tipičan evropski aranžman“, kako je evropski udar na Grčku ovog ponedeljka ujutru nazvao predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker – samo je jedan deo ove priče. Drugi deo, koji tek ali i sve više počinje da se nazire, sastoji se od američko-nemačke bitke za Evropu gde svi ostali služe samo kao „korisni idioti“ (rečima Filipa Legrena, ekonomskog savetnika predsednika Evropske komisije od 2011. do 2014.) i kolateralna šteta koja se ionako ne računa premda svejedno pati.

[restrictedarea]

POGAŽENO OHI Kako smo – krenimo odatle – stigli do ovog sunovrata grčke i evropske demokratije? Još koliko prošle srede – posle referenduma na kojem su Grci rekli ubedljivo OHI, „ne“ daljim merama štednje po meri svojih nemilosrdnih kreditora – grčki premijer Aleksis Cipras delovao je sasvim ubedljivo „imajući uza sebe snažno oružje presude grčkog naroda“, kako je uostalom i sam govorio. Ali već u četvrtak uveče a zatim i definitivno u subotu u zoru ovaj je Ciprasov stav doživeo nenajavljeni ali zato potpuni preokret. Iako je preko 61 odsto Grka samo pet dana ranije, i to na Ciprasov poziv, uzviknulo tu kratku reč prkosa koja je obradovala čitav slobodni svet, donoseći pritom nadu da bi i čitav svet mogao da postane slobodniji, nada je ugušena surovo i ubrzo. Grčki parlament, ubedljivom većinom glasova (251 od 300 poslanika) pristaje na Ciprasovu ponudu Briselu, ponudu oštrih mera štednje u zamenu za treći paket kreditorske pomoći Grčkoj kako bi Grčka taj novac svojim kreditorima mogla da vrati, naravno, s podrazumevajućom kamatom. Da stvar bude još i gora, ova Ciprasova ponuda je – predviđajući mere koje će Grčkoj uštedeti 13 milijardi evra samo da bi mogla da ih preda kreditorima – bila je za čak četiri milijarde evra veća, dakle surovija, od kreditorskog predloga koji su Grci odbacili na referendumu 5. jula. Suverena volja grčkog naroda time je zgažena s kamatom, što su evropski partneri Grčke pozdravili sa zadovoljstvom.

Ako se i ne zna kako je tačno Cipras prelomljen i nateran da to učini, prilično je jasno ko ga je prelomio i naterao. Francuzi, a sa njima Amerikanci, što je saznanje od popriličnog značaja za dalji sled događaja. Da su Francuzi zaslužni, otkrio je „Figaro“, objavivši da je 10 stručnjaka iz francuskog Ministarstva finansija otišlo da pomogne grčkom premijeru da u četvrtak uveče napravi onaj salto mortale u vidu predloga koji će potom, u subotu u cik zore posle glasanja u grčkom parlamentu, biti prosleđen Evrogrupi (ministri finansija evrozone) na razmatranje. Londonski „Telegraf“ otkrio je pak da „francuski lideri rade u saglasju sa Belom kućom“, dok se zamenik grčkog premijera Janis Dragakis i „javno zahvalio vladi SAD i g. Obami (Baraku, predsedniku SAD) zato što bez njihove pomoći i upornosti (…) mi možda ne bismo uspeli“.

Podsećamo, SAD su se u tekuću grčku evro dramu ozbiljnije uključili tek prošle nedelje, insistirajući da dogovor o ostanku Grčke u evrozoni bude postignut po svaku cenu, u strahu od mogućih geopolitičkih posledica obrnutog ishoda. „Nama jednostavno nije potrebna geopolitička greška propasti Grčke“, rekao je kratko Džek Lu, američki ministar finansija, čije su reči namah protumačene kao izraz straha od odlaska Grčke u zagrljaj Rusije ali sve je ozbiljnija mogućnost da je Amerikanac zapravo mislio na nešto drugačiju moguću geopolitičku pogrešku…

U međuvremenu je postalo jasno i da je – bez obzira na pritiske kojima su ga izložili njegovi francuski i američki pomagači, bez obzira i na pritisak zbog zatvorenih grčkih banaka koje ostaju zatvorene do daljeg zato što Evropska centralna banka neće da im ubrizga injekciju svežeg novca dok se ne uveri da su Grci zaista popustili – dakle postalo je jasno i da je Aleksis Cipras popustio i zato što, jednostavno, posle iznenađujuće referendumske pobede nije imao hrabrosti da Grčku povede u nepoznato, u pokušaj da se sama izbavi tako što će uvesti drahmu ili nekakav njen ekvivalent, preuzeti kontrolu nad Bankom Grčke i delimično bankrotirati prema Evropskoj centralnoj banci (ECB). Ovakav svoj plan za slučaj da ECB zatvori grčke banke (u ostvarenoj nameri da grčku vladu natera na popuštanje) otkrio je donedavni ministar finansija Janis Varufakis, otkrivši i da Cipras nije imao kuraži da ga podrži u tome te je Varufakis zapravo zbog toga i otišao.

Na krilima svih onih pritisaka i nedostatka kuraži, s već pogaženom voljom naroda kao zalogom dogovora s kreditorima, Cipras je u nedelju i otputovao u Brisel na Evrosamit, na sastanak šefova vlada članica evrozone na kojem je imalo da se odluči hoće li se ići u treći krug spasavanja Grčke (to jest spasavanje njenih kreditora) preko leđa i džepova 11 miliona Grka, ili će naš južni sused (ako preskočimo Makedoniju) biti izbačen iz evrozone i prepušten sopstvenom bankrotu.

 

MUČENJE CIPRASA Bio je to zapravo sastanak sa gazdom evrozone, Nemačkom, jer su svi ostali samo statisti. Tako je, makar, ustvrdio Varufakis, odgovarajući ovih dana na pitanje da li evrozonu „kontrolišu stavovi Nemačke“: „O, sasvim i potpuno. Ne stavovi (Nemačke) nego ministar finansija Nemačke. Sve je to kao veoma dobro usvirani orkestar, a on je dirigent. Sve se dešava u saglasju. Na momente orkestru ponestane saglasja, ali on se pojavi i stvari dovede u red. Samo je francuski ministar finansija stvarao zvukove koji su se razlikovali od nemačkih, ali ti zvukovi bili su veoma suptilni. Mogli ste da osetite da je morao da koristi veoma promišljen rečnik kako ne bi izgledalo da se protivi. Ali u konačnoj analizi, kada bi dok(tor) Šojble odgovorio i time označio zvaničnu liniju, francuski ministar finansija bi se na kraju uvek povukao i prihvatio je.“

Cipras se nije sastao sa Volfgangom Šojbleom – to su zadovoljstvo imali Varufakis i njegov naslednik Euklidis Cakalotos – već, formacijski kako mu uostalom i pripada, sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Došao je da joj ponudi svoju predaju ali Angela Merkel – fiskalni ekvivalent tenkova koji su pregazili Grčku 1941. godine – tu ponudu nije prihvatila sve dok Aleksisa Ciprasa nije i temeljno ponizila, i još više od toga. Razgovori o uslovima grčke predaje i poniženja započeli su u nedelju popodne a okončali su se u ponedeljak ujutru. Trajali su 17 sati, i na kraju se (kao iz Sikstinske kapele u Vatikanu kada kardinali konačno uspeju da izaberu novog papu) zavijorio beli dim, ali „beli dim Evrosamita zavijorio se iz pepela Grčke“, gorko je prokomentarisao legendarni „Sirizin“ poslanik Manolis Glezos, koji se proslavio još kada je sa Akropolja skinuo nemačku svastiku, 30. maja 1941…

Tokom 17 sati pregovora Cipras je, navodi londonski „Gardijan“ citirajući jednog EU zvaničnika, bio izložen „mentalnom davljenju“ (waterboarding, metoda mučenja kojom su se Amerikanci proslavili u zloglasnom Gvantanamu) na sastancima iza zatvorenih vrata sa Angelom Merkel, francuskim predsednikom Olandom i predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom. „Blumberg“, pod naslovom „Cipras je od lovca postao lovina na Evrosamitu mučenja“, navodi da su „dva zvaničnika nezavisno jedan od drugog Ciprasa opisali kao ‚prebijenog psa‘“, dok „Fajnenšel tajms“ citira „višeg zvaničnika evrozone koji je prisustvovao samitu“: „Tamo su razapeli Ciprasa. Razapeli su ga.“ Rečima Janisa Varufakisa, kreditori su se osvetili Ciprasu: „Trojka (kreditora. MMF, Evropska komisija i ECB) postarala se da on pojede baš svaku reč kritike Trojke koju je izgovorio tokom proteklih pet godina. Ne samo u ovih šest meseci otkad smo u vladi već i tokom pet godina pre toga.“

USLOVI EVROPSKE SOLIDARNOSTI I kakav je dogovor mogao da proistekne iz ovako demonstrirane evropske solidarnosti i partnerstva? „To je najnametljiviji program ekonomske supervizije koji je EU ikada pokrenula“, suzdržan je „Fajnenšel tajms“. Dojče banka će, u svojoj analizi, nešto direktnije: „Dogovor samo što ne zahteva od Grčke da postane vazalna zemlja Brisela.“ Varufakis je dokument opisao kao „uslove grčke predaje… Ovo je novi Versajski sporazum koji Evropu proganja ponovo“, dok je analitičar Mark Ostvald iz ADM u ovome izrazio neslaganje sa bivšim grčkim ministrom, rekavši da se „svakako može oceniti da je ovo zaista lošiji dil od Versajskog sporazuma 1919. godine“ jer „kreditori iz evrozone iskazuju želju da potpuno unište ekonomiju Grčke“. Gori od uslova nemačke kapitulacije u Prvom svetskom ratu ili ne, tek, prema oceni urednika ekonomske rubrike „Gardijana“ Larija Eliota, to je „dogovor koji će produbiti recesiju Grčke, stanje njenog duga učiniti još neodrživijim, i koji bukvalno garantuje da će se svi problemi vratiti na površinu pre nego što prođe puno vremena… Ako je Grčka u rupi, ostatak evrozone dodao joj je ašov i rekao da nastavi da kopa… Angela Merkel i Volfgang Šojble dobili su sve što su tražili od Aleksisa Ciprasa pre nego što je sazvao referendum – i više od toga… Grčka će, da pozajmimo frazu Harolda Makmilana, biti primorana da rasproda porodično srebro (zajedno sa aerodromima, lukama i bankama) kako bi platila svoje izbavljenje i rekapitalizovala svoje banke. Takav je plan… Njegov jedini mali ustupak je u tome što će biti razgovora o produženju rokova za otplatu dugova ako Grčka preduzme korake koji će sigurno i produžiti i produbiti recesiju. To nije rešenje. To je zračak svetlosti koji se probija kroz rešetke dužničkog zatvora.“

Što se tiče pojedinosti ovog sjajnog sporazuma koji je „beskonačno lošiji“ (analitičar Mark Ostvald) od sporazuma odbačenog na referendumu, samo ukratko. Grčka će podići i proširiti stope PDV iako su Grci ubedljivo glasali protiv toga, efektivno smanjiti penzije, privatizovati nacionalnu elektrodistributivnu kompaniju, sprovesti zahtevane mere dalje liberalizacije tržišta, omogućiti kolektivna otpuštanja radnika, smanjiti državnu administraciju, promeniti sve zakone donete u proteklih pet meseci koji nisu bili po volji kreditorima („Donošeni su zakoni za koje nismo dali dozvolu da budu doneti“, obrazložila je ovu odredbu Angela Merkel) sve nacrte budućih zakona podnositi tek posle dogovora s tim kreditorima, a „vredna grčka imovina biće prebačena u nezavisni fond koji će monetizovati tu imovinu kroz privatizaciju i druge načine“. Sedište fonda – koji privatizacijom Grčke treba da sakupi 50 milijardi evra što će uglavnom otići kreditorima     – biće u Grčkoj i Grci će upravljati tim fondom, ali, ali, „pod nadzorom odgovarajućih evropskih institucija“.

No čak ni ovo nije najgore što se Grcima dogodilo u ponedeljak u ranu zoru. Svi ovi uslovi, uslovi su i to „minimalni“ samo za početak pregovora o trećem paketu pomoći koji će, kada i ako bude dogovoren, u sebi sadržati i čitav niz drugih, još nepoznatih i nezamislivih uslova, nezamislivih zato što će već i posle ispunjavanja ovih preduslova Grcima uglavnom ostati samo gola koža na leđima. Tek, ovaj treći paket pomoći, kako je navedeno, iznosiće ukupno između 82 i 86 milijardi evra, od čega će (prema „Fajnenšel tajmsu“) skoro 54 milijarde otići na isplatu duga i kamata, 32,7 milijardi bankama, a običnom narodu očigledno ništa.

Uzgred budi rečeno, cifra od 50 milijardi evra od privatizacije grčke imovine nije nova; toliki je, još 2011, prihod od privatizacije planirao MMF, ali su od tada sakupljene samo 3,2 milijarde. U međuvremenu je, pride, grčka berza izgubila 40 odsto svoje vrednosti, što je i imovinu sada namenjenu prodaji svakako i značajno obezvredilo. Drugim rečima, dogovorene mere nisu samo surove već su po svoj prilici i nesprovodive.

A u njima se krije i jedna značajna sitnica na koju je ukazao „Rojters“. Postignutim dogovorom pod kontrolu Brisela i Frankfurta (sedište ECB) umesto pod kontrolu vlade u Atini dospeće i grčke banke, a sa kontrolom nad bankama, nad odlukom o njihovom zatvaranju ili komadanju, Brisel i Frankfurt steći će i kontrolu nad oko 120 milijardi evra depozita u tim bankama…

No kako reče Jerun Dajselblum, holandski ministar finansija i šef Evrogrupe, „to je dobro za Grčku, ali je takođe dobro i za nas. Na kraju krajeva, mi smo oni od kojih je novac pozajmljen“…

 

PRAVA PRIRODA EU Ali šta nam sve ovo govori o Evropskoj uniji? Jer ka njoj i Srbija, kažu, ide i kažu nam da želi da tamo ode. Pa gde to idemo, kuda nas to vode? „Evropska porodica raskrinkana je kao zelenaški konglomerat koji nimalo ne mari za demokratiju“, stoji u jednom od „Gardijanovih“ komentara. Najdžel Faradž iz (doduše, evroskeptičnog) britanskog UKIP: „Ovaj dogovor pokazuje da su nacionalna demokratija i članstvo u evrozoni nekompatibilni“ (pri čemu treba imati u vidu da je članstvo članica EU u evrozoni, sa izuzetkom Britanije i Danske, obavezno, i samo je pitanje tempa kojim će svaka od ostalih članica EU, koje to još nisu, usvojiti evro i postati članica evrozone). Ovo je „kompletna destrukcija nacionalnog suvereniteta, bez nade da će biti bolje“, komentariše u „Njujork tajmsu“ dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman, u tekstu „Ubijanje evropskog projekta“: „Ovo je groteskna izdaja svega što je evropski projekat trebalo da predstavlja… Ko će ikada posle ovoga verovati dobrim namerama Nemačke… U proteklih nekoliko nedelja naučili smo da biti član evrozone znači da kreditori mogu da unište vašu ekonomiju ako prekršite njihova pravila… Evropski projekat – projekat koji sam oduvek slavio i podržavao – pretrpeo je užasan, možda fatalan udarac.“ I ekonomski urednik Bi-Bi-Sija Robert Preston navodi da tekuća kriza evrozone „preti da se degeneriše u egzistencijalnu krizu šire EU“. Varufakis na svom blogu: „Nikada do sada EU nije donela odluku koja tako fundamentalno podriva proces evropske integracije. Evropski lideri, tretirajući Aleksisa Ciprasa i našu vladu na način na koji su to učinili, naneli su odlučan udarac evropskom projektu. Projekat evropske integracije je, zaista, fatalno ranjen tokom proteklih nekoliko dana.“

Varufakis je izneo i ovo važno zapažanje: „Neki zvaničnik, neki pravni ekspert rekao mi je, ‚Pa, Evrogrupa ne postoji u zakonima, ne postoji nijedan sporazum o ovoj grupi. Tako da imamo nepostojeću grupu koja ima najveću moć da odredi živote Evropljana. Ona ne odgovara nikome, pošto ne postoji u pravu; ne vode se zapisnici; i zasedanja su tajna. Dakle, nijedan građanin nikada ne može da sazna šta je tamo rečeno… Donose se odluke, maltene, o životu i smrti, i nijedan član (Evrogrupe) ne mora da odgovara bilo kome.“

Karakteristiku Evropske unije završavamo s Filipom Legrenom, ekonomskim savetnikom predsednika EK od 2011. do 2014, koji u magazinu „Forin polisi“ piše: „Ranije sam, uz oklevanje, evrozonu nazivao ‚proslavljenim dužničkim zatvorom‘… Povlačim to. Nema ničega slavnog u vezi sa evrozonom: to je monstruozna, nedemokratska kriminalna prevara… Nemačka se pokazuje kao opasni hegemon… Da, male države kao što su Slovačka i Finska složile su se sa Nemačkom… Iz perspektive Berlina, one su korisni idioti koji pružaju zaklon njegovim uskim interesima. Zapamtite, kroz svoje pozajmice Grčkoj, Finci i Slovaci spasili su nemačke banke, a ne finske i slovačke. Naivno je misliti da Berlin ne bi i njih pregazio buldožerom ako bi mu stajali na putu… Budimo jasni. Ono što su Berlin i Frankfurt uradili Grčkoj, mogu – i hoće – da urade i drugima… To je poenta iživljavanja nad Grčkom: da odvrati sve ostale od odstupanja od (nemačke) linije… Stvorena da zbliži Evropljane, evrozonu sada na okupu drži malo šta osim straha. Evrozona je demokratska sramota. Strah sprečava njene žrtve da je napuste. Toliko o evropskom snu.“

No san o evropskoj demokratiji zapravo su razrušili, i to još posle izbora u Grčkoj koji su doneli neočekivanu pobedu „Sirize“, Volfgang Šojble i Žan Klod Junker. „Izbori ne menjaju ništa. Postoje pravila“, odrezao je tada Šojble. Junker: „Ne može biti demokratskog izbora protiv evropskih pravila.“ I time postade jasnije šta je ovaj lažljivi pijanac zapravo mislio kada je rekao da je suspenzija volje grčkog naroda ovog ponedeljka u zoru predstavljala „tipičan evropski aranžman“…

 

MMF PROBLEM Šta sada sledi? Ovo je pitanje od milijardu dolara, na koje još niko nema odgovor.

Grčki parlament je, kako je od njega i zahtevano, ove srede uveče (doduše, sa zakašnjenjem od dva sata po atinskom, odnosno sat vremena po briselskom vremenu) izglasao zahtevani paket od četiri drakonska zakona, što je i bilo preduslov za nastavak predviđene procedure. Lideri EU sada treba da se usaglase o privremenom finansiranju Grčke, do postizanja konačnog dogovora o trećem paketu pomoći kako bi se izbegao njen bankrot i prema ECB, a on može da usledi već ovog ponedeljka kada Grčkoj na naplatu stiže rata od tri i po milijarde evra koje Grčka nema. Dogovor o načinu privremenog finansiranja do ove srede uveče nije postignut, a već je izazvao varničenja između članica EU koje nisu u evrozoni i ne žele da pomognu Grčkoj, predvođenih Velikom Britanijom, i Evropske komisije koja bi baš to da učini. Druga varijanta koja se razmatra jesu direktni bilateralni zajmovi Grčkoj, ali nema ih koji su voljni za to. I toliko, još jednom, o evropskoj solidarnosti (i o novcu koji, recimo, Srbija može da očekuje od ove organizacije, uprkos svim lažima i propagandi kojima nas zasipaju već godinama) ali nema mnogo sumnje da će se iznaći način, možda još dok ovaj broj „Pečata“ bude u štampariji, da se Grčkoj doturi novac koji joj je potreban da bi ga odmah vratila svojim kreditorima, što se inače na srpskom jeziku naziva presipanjem iz šupljeg u prazno.

Sledeća potencijalna prepreka biće odobravanje početka pregovora o trećem paketu pomoći u nacionalnim parlamentima pet članica evrozone, među kojima bi potencijalni problem mogle da predstavljaju Nemačka i Finska.

No glavni problem je u noći između ovog utorka i srede po srednjoevropskom vremenu izazvao vašingtonski MMF, objavivši svoju analizu održivosti grčkog duga koja je – analiza – pokazala da je taj dug neodrživ. Da, naravno, to se znalo i mnogo ranije, ali ovo zvanično MMF-ovo priznanje ima ozbiljnu težinu. Zato što sopstvena pravila sprečavaju MMF da učestvuje u kreditiranju zemalja čiji je dug neodrživ; a MMF bi u trećem spasavanju Grčke trebalo da učestvuje sa 25 odsto sredstava, i njegova je buduća uloga u sporazumu postignutom ovog ponedeljka ujutru posebno naglašena. A sada MMF poručuje da u tome ne može da učestvuje, čime i ceo dogovor praktično pada u vodu. „Gardijanu“ je viši zvaničnik MMF rekao da, ako ne bude rešenja problema grčkog duga, novi program neće ni biti iznet pred Bord direktora MMF, štaviše, neće biti završena ni revizija isteklog, drugog paketa pomoći. Što će reći da je Ambrouz Evans-Pričard iz londonskog „Telegrafa“ potpuno ispravno ocenio da je „MMF izazvao politički zemljotres u Evropi“.

Pri svemu tome, MMF je i u treći paket pomoći ubačen na insistiranje Angele Merkel i uz protivljenje Aleksisa Ciprasa. Ali, istovremeno, MMF sada zahteva otpis grčkih dugova ili „direktne transfere“ EU novca u grčki budžet kako bi novac odatle mogao da se vrati kreditorima, ili odlaganje plaćanja duga ECB na makar 30 godina, čemu se – svemu tome – Nemačka izričito protivi zato što bi svaka od tih mera prvenstveno Nemačku, kao glavnog grčkog kreditora, ponajviše udarila po džepu a uz to bi ovakav tretman Grčke istu mogućnost ostavio i drugim i još većim nemačkim dužnicima (poput Italije, Portugalije, Španije, čak i Francuske) što bi Nemačku i dodatno „ošišalo“, kako inače glasi stručni (bez šale) termin za otpis dugova. Štaviše, organizacija u kojoj samo SAD imaju faktičko pravo veta, MMF, uoči referenduma je – na insistiranje Amerikanaca i uz protivljenje Evropljana, kako je otkrio „Rojters“ – objavio i prethodnu procenu grčkog duga, procenu da je taj dug neodrživ, čime je osnažio referendumsko OHI, a i novu je svoju procenu, još težu, sada objavio uoči ključnog glasanja u grčkom parlamentu. O čemu se tu, zaboga, radi?

 

NEOČEKIVANA GEOPOLITIKA KRIZE Tačna uloga MMF zasad ostaje nejasna, i pretpostavljamo da će je naredni dani malo razjasniti. Ono što je mnogo jasnije jeste linija podele koja se sada otvorila. S jedne strane su Nemci i prateći „korisni idioti“ iz evrozone koji odbijaju svaku pomisao na otpis grčkih dugova. S druge strane Francuzi, Britanci, MMF i Amerikanci koji – svi oni – to traže otvoreno.

Pritom, ni Nemci nisu baš sasvim protiv velikodušnog otpisa grčkih dugova, ali samo pod uslovom da Grci napuste evrozonu. Što pak i Amerikanci i Francuzi odbijaju izričito. Zanimljivo zapažanje Evans-Pričarda: „Na čudan način, jedini evropski političar koji je zaista ponudio Grčkoj izlaz iz nemoguće situacije bio je Volfgang Šojble… Njegov plan za petogodišnje „plišano“ povlačenje iz evropske monetarne unije – eufemizam, zato što zaista misli na grexit – sa otpisom duga Pariskog kluba poverilaca, humanitarnom pomoći i paketom mera za rast privrede, trebalo je da omogući Grčkoj da povrati kompetitivnost pod drahmom, na uređen način… To bi svakako bilo bolje od svirepog dokumenta koji je g. Cipras odneo u Atinu.“

Pa zašto Cipras nije prihvatio ovu bolju ponudu, nego je prihvatio lošiju, takođe nemačku ponudu? Da li je ta lošija nemačka ponuda, kao što spominje Krugman, „trebalo da bude ponuda koju Grčka ne može da prihvati“? Ako je tako, Cipras je lošiju nemačku ponudu umesto bolje nemačke ponude izabrao zato što mu je neko drugi, a ne Nemci, naložio da to učini. To mogu da budu samo Amerikanci. Ali zašto bi Nemci želeli Grčku izvan evrozone, i zašto Amerikanci to ne žele? Ovim pitanjem zapravo dolazimo do neočekivane geopolitike tekuće grčke drame. A u odgovoru na pitanje zašto Nemci toliko žele Grčku izvan evrozone, toliko da su čak spremni to i da joj plate, mogao bi da leži i odgovor na pitanje zašto to Amerikanci ne žele. Ne toliko zbog Rusa kao što se dosad sumnjalo, koliko zbog Nemaca na koje se nije sumnjalo.

18. novembra 2011. godine „Njujork tajms“ je objavio profil Volfganga Šojblea, u kojem je nemački ministar finansija citiran kako kaže da mu je, posle stvaranja evropske monetarne unije, cilj da stvori „centralizovanu fiskalnu vladu“, a „konačni cilj, kaže g. Šojble, jeste politička unija sa evropskim predsednikom izabranim na direktnim izborima“. I ključna rečenica: „‚Političku uniju ostvarićemo samo ako imamo krizu‘, rekao je g. Šojble.“ Okrećemo se sada memoarima Timotija Gajtnera, 75. ministra finansija SAD (2009–2013) koji opisuje svoj ručak sa Šojbleom krajem jula 2012, tokom njegovog odmora na ostrvu Silt u Severnom moru. „Rekao mi je“, piše Gajtner, „da mnogi u Evropi i dalje misle da je izbacivanje Grka iz evrozone još moguća – čak i poželjna – strategija (…) zato što bi grexit bio dovoljno traumatičan pa bi pomogao u zastrašivanju ostatka Evrope da prepusti još više suvereniteta jačoj bankarskoj i fiskalnoj uniji. Argument mu je bio da bi ostavljanje Grčke da izgori olakšalo izgradnju jače Evrope.“

A i Varufakis ovih dana navodi da „Šojble smatra da je grexit od suštinske važnosti za njegov plan za Evropu… Za Evropu koja nije federacija, ali koja ima jedinstvenog fiskalnog gospodara s pravom da stavlja veto na nacionalne budžete i time poništi nacionalne suverenitete“.

„Ima mnogo ljudi, takođe i u nemačkoj vladi, koji su poprilično ubeđeni da bi u interesu Grčke i grčkog naroda grexit bio bolja opcija“, ponovio je i sam Šojble ovog utorka uveče u Briselu.

A na sve to naš prijatelj Martin Šulc, Nemac, predsednik Evropskog parlamenta, baš ovih dana u Šternu poziva: „Potrebna nam je evropska vlada.“

Nemačka ponuda Grčkoj koju Grčka nije mogla, i nije trebalo da prihvati otuda bi mogla da bude objašnjena nemačkim pokušajem da Grčku izbaci iz evrozone kako bi ostatak Evrope uredila po svojoj meri. Dok bi, inače neobjašnjivo, grčko prihvatanje neprihvatljivog takođe moglo da bude objašnjeno američkim pritiskom na Grčku da po svaku cenu ostane u evrozoni kako bi ovaj nemački plan bio osujećen, da Evropa ne bi postala nemačka nego da bi ostala američka. Pri čemu insistiranje na „šišanju“ grčkih dugova predstavlja želju da se zapravo, za kaznu, ošišaju Nemci, zato što se ipak zna ko je gazda…

U svakom slučaju, kako god da se ova grčka tragedija završi a po Grke će se svakako završiti tragično, demokratija je u Evropi umrla. Onim „korisnim idiotima“ ostaje da vide da li će ostati u američkom vazalstvu, ili će dopasti u nemačko dužničko ropstvo. A kakvi smo tek mi idioti, kad srljamo u takvo društvo…

[/restrictedarea]