Почетна / БРОЈ 372 / Тријумф сликарства

Тријумф сликарства

За „Печат“ из Париза Славица Батос
Великом ретроспективном изложбом у Паризу, Француска напокон одаје достојну почаст генију шпанског златног века. Веласкезове слике, добављене углавном из Мадрида и Беча, сведоче о виртуозности овог ствараоца, која до данашњих дана није ни превазиђена ни објашњена

Са париских билборда посматрају нас очи бледуњаве принцезе. У њеном погледу очитава се замор лозе измучене родоскврним везама, помиреност са судбином а, истовремено – и некаква искрица наде. Маргарита Тереза Шпанска, верена још као двогодишња девојчица за Леополда I од Хабзбурга, постаће, једног дана, царица Светог римског царства, краљица Немачке, Чешке и Угарске, аустријска надвојвоткиња… У покушајима да династији обезбеди потомство потрошиће свој живот већ са непуне двадесет две године.

Али у моменту кад послушно позира дворском сликару, у њеним очима још увек светлуца зрачак наде у неке срећне дане. Вероватно су јој рекли да је јако важно да на слици лепо испадне, ако жели да се допадне принцу коме је обећана и да, једног дана, влада царством „над којим сунце никад не залази“. Обукли су је у хаљину која сапиње њен слабачки грудни кош, заденули јој ловор међу светле увојке, наруменили образе и усне. Сребро и злато сјакте на тешкој тамноплавој свили, уносећи у сцену некакву ледену радост.

Сликар је овде на врхунцу свог умећа. Кичица сама лети преко платна, остављајући за собом невезано мноштво мрља и потеза од којих сваки, посматран појединачно, изгледа као грешка. Којим се то магичним чином ове мрље и потези уобличавају у бића и призоре стварније од стварности, сликар, рекло би се, ни сам не зна. Кад би знао, кад би могао или само пожелео да то рационално објасни и изведе, сликарство би за њега изгубило разлог постојања. Јер, ко се једном приближио тајни стварања, схватио је да се та тајна не може преточити ни у речи ни у рецептуре. Едуар Мане је рекао да је Веласкез „сликар за сликаре“ (peintre des peintres). Хтео је да каже да се једино оком и сензибилитетом сликара може продрети у то раскошно пиктурално ткање. И да је – за онога ко уме да гледа посматрање Веласкезових слика драгоценије од било којег академског образовања.

Едуар Мане је Веласкеза открио 1865. године, приликом посете Мадриду и музеју Прадо. Његово одушевљење пренело се врло брзо и на остале сликаре – француске, енглеске, северноамеричке – и, за једва две или три деценије, Веласкез је увршћен у пантеон светског сликарства, раме уз раме са Леонардом да Винчијем, Микеланђелом, Рафаелом, Тицијаном, Рембрантом. Ушао је у колекције неколико великих светских музеја, мада, овде се мора рећи, највећи међу њима – Лувр, нема ниједну Веласкезову слику. Французи су и даље, као у Манеово време, приморани да путују (у Мадрид, у Беч, у Лондон…) ако желе да виде Веласкезова оригинална дела.

У овом тренутку, међутим, ситуација је управо обрнута: да би видели Веласкеза, људи долазе у Париз. Париски музеј Гран Пале организовао је, у сарадњи са бечким Уметничко-историјским музејом и мадридским Прадом, велику ретроспективну изложбу (Grand Palais, до 13. јула) остваривши комплетну панораму Веласкезовог дела: од првих радова у родној Севиљи до зрелог периода везаног углавном за боравак на двору шпанског краља Филипа IV. Од укупно стотинак слика које су до данас познате, на изложби се може видети педесет седам. Уз њих су изложене и слике неколицине других аутора да би се разумео утицај који је Веласкез извршио на своје савременике.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *