Почетна / Култура / Мрачни „Web” и Кафкаамеричка правда

Мрачни „Web” и Кафкаамеричка правда

Још један херој интернета, овога пута пронађен у његовим најтамнијим вилajетима, доспео је у центар пажње јавности и пред очи престрављене америчке власти која га је због тога у намештеном процесу осудила на доживотну робију. Тако бар тврде аутори тренутно једног од најкоментарисанијих и најтраженијих документараца, оног под називом „Deep Web”. Његово име је Рос Улбрихт или Страшни пират Робертс

Пише Владислав Панов

Aмеричко-енглеско -аустралијски режисер, глумац и сценариста Алекс Винтер је у већем делу своје каријере био аутор или протагониста типично холивудских комерцијалних и празних комедија за забаву најширих маса. Себе је промовисао у ангажованог документаристу када је пре три године снимио филм „Скидање“ посветивши се феномену сајта „Напстер“ који је иницирао револуцију такозваног нелегалног (бесплатног) преузимања музичких фајлова. Винтер је познат и по свом пријатељству и повременој сарадњи са холивудским суперстаром Кијану Ривсом, што је у случају његовог најновијег рада, поводом којега и овај напис, било врло значајно. Јер Алекс је са Ривсом добио не само пријатељску подршку већ и присуство велике звезде која тиме што чита један део текста даје одређену тежину и врло велики домашај, па самим тим и много обилнију употребну вредност филму. Изузетно је важан овај податак пошто је реч о документарцу којим и Алекс и екипа окупљена око филма „Deep Web“ („Мрачни интернет“ би можда био најадекватнији превод) желе да „освесте“ збуњене, застрашене и зомбификоване сународнике које острашћена и арогантна власт терорише орвелијанским или у овом случају кафкијанским практиковањем демократије, људских слобода и осталих благодети друштва поносног што је у том смислу најнапредније у историји људског рода. У овом остварењу, наиме, аутори примером актуелним, текућим и медијски врло присутним доказују да су начела модерне америчке социопатологије много ближа дистопијској пророчкој „реалистичној фантазији“ Кафке и Орвела него било чему што је наводно за сва времена слободарски заковано златним словима у њиховом чувеном Уставу.
[restrictedarea]

Драгонска казна за пример „Deep Web“ је прича о узурпирању сваког права и слободе америчког учесника у интернет саобраћају који се спроводи испод површине уобичајено схваћене као сајбер-свет просечног корисника. Испод те површине, наиме, одавно постоји за многе недоступан и невидљив свет где владају другачија правила, слободе, па и узурпације. Створен је, иначе, попут овог видљивог, конвенционалног слоја интернета, од стране и за потребе америчке војске. У међувремену је „пуштен с ланца“ и са „отвореним кодом“ „препуштен“ популацији. У најкраћем, површински интернет је онај који сви користе свакога дана. Чим негде морате да укуцате шифру, макар то био и ваш онлајн конто у банци, ви сте у простору такозваног мрачног интернета. Али, постоји и трећи ниво. Онај који захтева коришћење посебног софтвера (Тор) како би вам омогућио улазак у тајни и огромни свет чије се странице не региструју ни од једног конвенционалног претраживача па се зато пунктови овог интернет подземља никада и не појављују у резултатима претрага. То је такозвани дубоки интернет. Уз помоћ посебног софтвера (Тор) он кориснике уводи у својеврсно крстарење светом који је по замисли требало да буде слободан од свих стега било какве власти, силе и интереса глобалних корпорација што брижљиво предводе наш свет у личном интересу. Дубоки интернет (заједно са тамним чини чак 97 процената сајбер-света) јесте, дакле, наводно потпуно слободан, недоступан праћењу и шпијунирању. Вишеструка манипулација корисницима, међутим, чини да уживање у слободи углавном изостаје. Током времена овај се свет претворио у потпуно отворену трговину наркотицима који су се слободно куповали на нарко-пијацама и испоручивали на адресе поручилаца. „Силк роуд“ је била једна од тих пијаца, а њен оснивач Рос Улбрихт је сплетом околности израстао у правог интернет хероја, а убрзо затим у антихероја, па и у трагичну губитничку фигуру. Посетици његове пијаце – дроге али и информација које не би требало да су тако лако доступне – били су убеђени да су потпуно заштићени од стране владиних агенција и било којих органа власти. Држава је, међутим, одлучила да мрачни веб обасја најснажнијим рефлекторима, а у том моменту најпопуларнију фигуру, Роса Улбрихта, ухвати и по сваку цену казни за пример свим осталим херојима овог дела интернета.

Напад на безакоње закона У свом филму Алекс Винтер не наступа као сасвим објективни учесник ове бизарне приче, већ отвара врата и коментарима и у том смислу посебно изабраним актерима и сведоцима потпуно пристрасне осуде свега што актуелна, робусна, силеџијска и каприциозна америчка власт чини. Прича о Росовом кафкијанском процесу и страдању од стране тоталитарне демократије језовито је стварна, текућа и опасно опомињућа. Тако је Винтеров филм прерастао чак и документаристички медијум и постао је нека врста док-ријалитија али без патетике, извештачености и примитивизма потоњег изума за опијање бесловесне масе испред малих екрана. Не, овај његов филм као земљотрес дрма темеље америчког друштва и наводне демократије која је одувек, макар тек декларативно, била социјално-политички носећи стуб, па и перјаница западног света. Можда је идеја о оваквом нападу на ригидност, па и безакоње закона, као владајуће константе када је реч о заштити интереса власти коју спроводи власт без скрупула, што америчка чини од када је створена, незграпна и темељно погрешна. Јер, одбраном „бастиона последње слободе на планети“, поменутог подземног интернета из наслова филма, који се извитоперио у специфични „нарко и-беј“, не може да се брани идеја о слободи као узвишеној вредности. Поставља се питање да ли су илегални подухвати заштићени начелима која се старају о људским слободама. Да ли је у овом случају та заштита уопште легитимна? И јесте и није. Јер, колико год криминал био опасан, победа над њим не може бити изведена криминалним радњама и средствима. Незаконитим делањем не може да се штити закон. То је један од суштинских принципа не само демократске државе већ и сваке која макар само декларативно тежи да буде правна. А управо су на тај начин привели „правди“ агенти ФБИ Роса Улбрихта. Мада, како видимо у филму који је успео да испрати његов случај од хапшења па до изрицања пресуде у мају ове године, чак ни то није у потпуности видљиво пошто су начин прикупљања кључнихдоказа о идетитету оснивачког администратора „Силк роуда“, као и о сведоцима који су га теретили, успели да сачувају чак и током суђења и после њега. Врло бизарно, у најмању руку. Агенти који су водили овај случај највероватније су поступали на исти начин као и они које су гонили. Једноставно су приступили хаковању, и то иностраног провајдера! Тако су дошли до круцијалних података који су их одвели до Улбрихтове куће. Даља процедура је, међутим, још шокантнија, арогантнија и безобразнија. Ухапшеног младића су оптужили за наручивање убистава сведока, али никоме није речено којих. Тела наводно убијених нису никада презентована, а жртве нису именоване. Рос је фигурирао као опасни криминалац све до суђења где су, тек пошто је порота „затрована“ идејом да је пред њима опасни криминалац који не преза ни од убистава, одбачене оптужбе за убиство. Остале су оне за продају дроге преко интернета. Сасвим довољне да Улбрихт добије доживотну казну затвора! Судија је изрицањем ове казне сугерисао да је она таква јер треба да послужи као опомена за све који се одају сајбер-криминалу и диловању дроге тим путем.

Монтирани процеси као „грешка” Наравно, подземни сајбер свет није нестао. Сада је још опаснији пошто је разбеснео врло моћне протагонисте ове потенцијално изузетно опасне „поткожне анархије“ која прети да своју антидржавну инфекцију у сваком трентку пребаци и у физички свет. Винтеров документарац, иако фокусиран на Улбрихтово страдање, није пропустио да поентира и у том смеру показавши, премда успутно и површно, какви се све ликови и идеје ваљају у тамним вилајетима овог подземља које не жели да посустане, да се преда или узмакне чак ни када се власт служи недозвољеним средствима. Због силног страха од њихове моћи која само чека прави подстрек и артикулацију (да ли је то време управо дошло?) да се претвори у рушилачку револуцију, та власт се и понаша бескрупулозно и без поштовања према закону који треба да штити. Сва је прилика да ће се опасне хакерске групе или бројни вешти појединци који покрећу подземље интернета убрзо удружити и циљ више неће бити хаковање владиних институција, откривање њихових тајни, продавање дроге и других нелегалних предмета и супстанци или трговање најконвертибилнијом валутом на свету, којој једино стално расте вредност, популарним сајбер-новцем, бит коином, због чијег су моћног потенцијала глобалистички тајкуни у константном стању очаја и панике. Не, када се сила овог света одлучи да је време да се из мрака изађе, стварни свет око нас више никада неће изгледати као данас. Страх од те промене је довео до случаја Улбрихт и сличних покушаја да се вечно утамниче претходни јунаци из сајбер-комуне, Џулијан Асанж или Едвард Сноуден. Потоња двојица „непријатеља број један“ нису, додуше, диловала дрогу преко интернета, али су за америчку и многе друге светске власти, као „тастери“ који откривају њихове узурпације свега што се може узурпирати још омраженији и много опаснији противници. Они још нису пали у руке „правде“. Рос Улбрихт јесте. Иако су његово дело наставили други витезови таме (Рос је, наводно, што такође није доказано, водио свој део мрачног интернета представљајући се као администратор сајта „Силк Роуд“ под именом Страшни пират Робертс, што је, иначе, преузето име лика из филма „Принцеза невеста“) све са новим варијантама свог сајта, па чак и са истим псеудонимом, он није успео да докаже ни своју невиност, ни много мању реалну опасност од оне која га је довека одвела иза браве. Без обзира што је овај документарац очигледно у његову корист пристрасан, он није прешао последњу границу објективности да би оправдао своје постојање и тако привукао проблему који суштински потенцира и оне што их мало занимају монтирани процеси у иделаним државама где се диче управо тиме да су им све слободе на месту, заштићене, нетакнуте и безбројним законима савршено угланцане, те да тако нешто као намештен процес и безакоње закона – оних који би требало да га чувају и спроводе, уопште није, чак ни теоретски, могуће. После гледања овог филма једино је сасвим јасно да можда у теорији тако нешто заиста није могуће, али практично и те како јесте. Али, нико не сме да се усуди да то каже јавно јер онда упада у замку да јавно штити дилера. Престрављени од правде Великог брата који их некажњено (за њихово добро) надгледа, шпијунира и „штити“ уживаоцима демократије, у којој је тако нешто могуће, остаје једино да у потаји и без коментара подржавају све страшне пирате. Па и оне који им дилују дрогу. Уосталом, један бивши детектив који се борио против ове пошасти пред камерама Алекса Винтера изјавио је како је трговина дрогом на овај начин, начин Страшног пирата Робертса, много прихватљивија јер је из једначине избацила насиље банди на улицама које се око диловања свакодневно међусобно сукобљавају. Због те велике, практично добробитне идеје Рос Улбрихт је почео издржавање доживотног утамничења!
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *