Mračni „Web” i Kafkaamerička pravda

Još jedan heroj interneta, ovoga puta pronađen u njegovim najtamnijim vilajetima, dospeo je u centar pažnje javnosti i pred oči prestravljene američke vlasti koja ga je zbog toga u nameštenom procesu osudila na doživotnu robiju. Tako bar tvrde autori trenutno jednog od najkomentarisanijih i najtraženijih dokumentaraca, onog pod nazivom „Deep Web”. Njegovo ime je Ros Ulbriht ili Strašni pirat Roberts

Piše Vladislav Panov

Američko-englesko -australijski režiser, glumac i scenarista Aleks Vinter je u većem delu svoje karijere bio autor ili protagonista tipično holivudskih komercijalnih i praznih komedija za zabavu najširih masa. Sebe je promovisao u angažovanog dokumentaristu kada je pre tri godine snimio film „Skidanje“ posvetivši se fenomenu sajta „Napster“ koji je inicirao revoluciju takozvanog nelegalnog (besplatnog) preuzimanja muzičkih fajlova. Vinter je poznat i po svom prijateljstvu i povremenoj saradnji sa holivudskim superstarom Kijanu Rivsom, što je u slučaju njegovog najnovijeg rada, povodom kojega i ovaj napis, bilo vrlo značajno. Jer Aleks je sa Rivsom dobio ne samo prijateljsku podršku već i prisustvo velike zvezde koja time što čita jedan deo teksta daje određenu težinu i vrlo veliki domašaj, pa samim tim i mnogo obilniju upotrebnu vrednost filmu. Izuzetno je važan ovaj podatak pošto je reč o dokumentarcu kojim i Aleks i ekipa okupljena oko filma „Deep Web“ („Mračni internet“ bi možda bio najadekvatniji prevod) žele da „osveste“ zbunjene, zastrašene i zombifikovane sunarodnike koje ostrašćena i arogantna vlast teroriše orvelijanskim ili u ovom slučaju kafkijanskim praktikovanjem demokratije, ljudskih sloboda i ostalih blagodeti društva ponosnog što je u tom smislu najnaprednije u istoriji ljudskog roda. U ovom ostvarenju, naime, autori primerom aktuelnim, tekućim i medijski vrlo prisutnim dokazuju da su načela moderne američke sociopatologije mnogo bliža distopijskoj proročkoj „realističnoj fantaziji“ Kafke i Orvela nego bilo čemu što je navodno za sva vremena slobodarski zakovano zlatnim slovima u njihovom čuvenom Ustavu.
[restrictedarea]

Dragonska kazna za primer „Deep Web“ je priča o uzurpiranju svakog prava i slobode američkog učesnika u internet saobraćaju koji se sprovodi ispod površine uobičajeno shvaćene kao sajber-svet prosečnog korisnika. Ispod te površine, naime, odavno postoji za mnoge nedostupan i nevidljiv svet gde vladaju drugačija pravila, slobode, pa i uzurpacije. Stvoren je, inače, poput ovog vidljivog, konvencionalnog sloja interneta, od strane i za potrebe američke vojske. U međuvremenu je „pušten s lanca“ i sa „otvorenim kodom“ „prepušten“ populaciji. U najkraćem, površinski internet je onaj koji svi koriste svakoga dana. Čim negde morate da ukucate šifru, makar to bio i vaš onlajn konto u banci, vi ste u prostoru takozvanog mračnog interneta. Ali, postoji i treći nivo. Onaj koji zahteva korišćenje posebnog softvera (Tor) kako bi vam omogućio ulazak u tajni i ogromni svet čije se stranice ne registruju ni od jednog konvencionalnog pretraživača pa se zato punktovi ovog internet podzemlja nikada i ne pojavljuju u rezultatima pretraga. To je takozvani duboki internet. Uz pomoć posebnog softvera (Tor) on korisnike uvodi u svojevrsno krstarenje svetom koji je po zamisli trebalo da bude slobodan od svih stega bilo kakve vlasti, sile i interesa globalnih korporacija što brižljivo predvode naš svet u ličnom interesu. Duboki internet (zajedno sa tamnim čini čak 97 procenata sajber-sveta) jeste, dakle, navodno potpuno slobodan, nedostupan praćenju i špijuniranju. Višestruka manipulacija korisnicima, međutim, čini da uživanje u slobodi uglavnom izostaje. Tokom vremena ovaj se svet pretvorio u potpuno otvorenu trgovinu narkoticima koji su se slobodno kupovali na narko-pijacama i isporučivali na adrese poručilaca. „Silk roud“ je bila jedna od tih pijaca, a njen osnivač Ros Ulbriht je spletom okolnosti izrastao u pravog internet heroja, a ubrzo zatim u antiheroja, pa i u tragičnu gubitničku figuru. Posetici njegove pijace – droge ali i informacija koje ne bi trebalo da su tako lako dostupne – bili su ubeđeni da su potpuno zaštićeni od strane vladinih agencija i bilo kojih organa vlasti. Država je, međutim, odlučila da mračni veb obasja najsnažnijim reflektorima, a u tom momentu najpopularniju figuru, Rosa Ulbrihta, uhvati i po svaku cenu kazni za primer svim ostalim herojima ovog dela interneta.

Napad na bezakonje zakona U svom filmu Aleks Vinter ne nastupa kao sasvim objektivni učesnik ove bizarne priče, već otvara vrata i komentarima i u tom smislu posebno izabranim akterima i svedocima potpuno pristrasne osude svega što aktuelna, robusna, siledžijska i kapriciozna američka vlast čini. Priča o Rosovom kafkijanskom procesu i stradanju od strane totalitarne demokratije jezovito je stvarna, tekuća i opasno opominjuća. Tako je Vinterov film prerastao čak i dokumentaristički medijum i postao je neka vrsta dok-rijalitija ali bez patetike, izveštačenosti i primitivizma potonjeg izuma za opijanje beslovesne mase ispred malih ekrana. Ne, ovaj njegov film kao zemljotres drma temelje američkog društva i navodne demokratije koja je oduvek, makar tek deklarativno, bila socijalno-politički noseći stub, pa i perjanica zapadnog sveta. Možda je ideja o ovakvom napadu na rigidnost, pa i bezakonje zakona, kao vladajuće konstante kada je reč o zaštiti interesa vlasti koju sprovodi vlast bez skrupula, što američka čini od kada je stvorena, nezgrapna i temeljno pogrešna. Jer, odbranom „bastiona poslednje slobode na planeti“, pomenutog podzemnog interneta iz naslova filma, koji se izvitoperio u specifični „narko i-bej“, ne može da se brani ideja o slobodi kao uzvišenoj vrednosti. Postavlja se pitanje da li su ilegalni poduhvati zaštićeni načelima koja se staraju o ljudskim slobodama. Da li je u ovom slučaju ta zaštita uopšte legitimna? I jeste i nije. Jer, koliko god kriminal bio opasan, pobeda nad njim ne može biti izvedena kriminalnim radnjama i sredstvima. Nezakonitim delanjem ne može da se štiti zakon. To je jedan od suštinskih principa ne samo demokratske države već i svake koja makar samo deklarativno teži da bude pravna. A upravo su na taj način priveli „pravdi“ agenti FBI Rosa Ulbrihta. Mada, kako vidimo u filmu koji je uspeo da isprati njegov slučaj od hapšenja pa do izricanja presude u maju ove godine, čak ni to nije u potpunosti vidljivo pošto su način prikupljanja ključnihdokaza o idetitetu osnivačkog administratora „Silk rouda“, kao i o svedocima koji su ga teretili, uspeli da sačuvaju čak i tokom suđenja i posle njega. Vrlo bizarno, u najmanju ruku. Agenti koji su vodili ovaj slučaj najverovatnije su postupali na isti način kao i oni koje su gonili. Jednostavno su pristupili hakovanju, i to inostranog provajdera! Tako su došli do krucijalnih podataka koji su ih odveli do Ulbrihtove kuće. Dalja procedura je, međutim, još šokantnija, arogantnija i bezobraznija. Uhapšenog mladića su optužili za naručivanje ubistava svedoka, ali nikome nije rečeno kojih. Tela navodno ubijenih nisu nikada prezentovana, a žrtve nisu imenovane. Ros je figurirao kao opasni kriminalac sve do suđenja gde su, tek pošto je porota „zatrovana“ idejom da je pred njima opasni kriminalac koji ne preza ni od ubistava, odbačene optužbe za ubistvo. Ostale su one za prodaju droge preko interneta. Sasvim dovoljne da Ulbriht dobije doživotnu kaznu zatvora! Sudija je izricanjem ove kazne sugerisao da je ona takva jer treba da posluži kao opomena za sve koji se odaju sajber-kriminalu i dilovanju droge tim putem.

Montirani procesi kao „greška” Naravno, podzemni sajber svet nije nestao. Sada je još opasniji pošto je razbesneo vrlo moćne protagoniste ove potencijalno izuzetno opasne „potkožne anarhije“ koja preti da svoju antidržavnu infekciju u svakom trentku prebaci i u fizički svet. Vinterov dokumentarac, iako fokusiran na Ulbrihtovo stradanje, nije propustio da poentira i u tom smeru pokazavši, premda usputno i površno, kakvi se sve likovi i ideje valjaju u tamnim vilajetima ovog podzemlja koje ne želi da posustane, da se preda ili uzmakne čak ni kada se vlast služi nedozvoljenim sredstvima. Zbog silnog straha od njihove moći koja samo čeka pravi podstrek i artikulaciju (da li je to vreme upravo došlo?) da se pretvori u rušilačku revoluciju, ta vlast se i ponaša beskrupulozno i bez poštovanja prema zakonu koji treba da štiti. Sva je prilika da će se opasne hakerske grupe ili brojni vešti pojedinci koji pokreću podzemlje interneta ubrzo udružiti i cilj više neće biti hakovanje vladinih institucija, otkrivanje njihovih tajni, prodavanje droge i drugih nelegalnih predmeta i supstanci ili trgovanje najkonvertibilnijom valutom na svetu, kojoj jedino stalno raste vrednost, popularnim sajber-novcem, bit koinom, zbog čijeg su moćnog potencijala globalistički tajkuni u konstantnom stanju očaja i panike. Ne, kada se sila ovog sveta odluči da je vreme da se iz mraka izađe, stvarni svet oko nas više nikada neće izgledati kao danas. Strah od te promene je doveo do slučaja Ulbriht i sličnih pokušaja da se večno utamniče prethodni junaci iz sajber-komune, Džulijan Asanž ili Edvard Snouden. Potonja dvojica „neprijatelja broj jedan“ nisu, doduše, dilovala drogu preko interneta, ali su za američku i mnoge druge svetske vlasti, kao „tasteri“ koji otkrivaju njihove uzurpacije svega što se može uzurpirati još omraženiji i mnogo opasniji protivnici. Oni još nisu pali u ruke „pravde“. Ros Ulbriht jeste. Iako su njegovo delo nastavili drugi vitezovi tame (Ros je, navodno, što takođe nije dokazano, vodio svoj deo mračnog interneta predstavljajući se kao administrator sajta „Silk Roud“ pod imenom Strašni pirat Roberts, što je, inače, preuzeto ime lika iz filma „Princeza nevesta“) sve sa novim varijantama svog sajta, pa čak i sa istim pseudonimom, on nije uspeo da dokaže ni svoju nevinost, ni mnogo manju realnu opasnost od one koja ga je doveka odvela iza brave. Bez obzira što je ovaj dokumentarac očigledno u njegovu korist pristrasan, on nije prešao poslednju granicu objektivnosti da bi opravdao svoje postojanje i tako privukao problemu koji suštinski potencira i one što ih malo zanimaju montirani procesi u idelanim državama gde se diče upravo time da su im sve slobode na mestu, zaštićene, netaknute i bezbrojnim zakonima savršeno uglancane, te da tako nešto kao namešten proces i bezakonje zakona – onih koji bi trebalo da ga čuvaju i sprovode, uopšte nije, čak ni teoretski, moguće. Posle gledanja ovog filma jedino je sasvim jasno da možda u teoriji tako nešto zaista nije moguće, ali praktično i te kako jeste. Ali, niko ne sme da se usudi da to kaže javno jer onda upada u zamku da javno štiti dilera. Prestravljeni od pravde Velikog brata koji ih nekažnjeno (za njihovo dobro) nadgleda, špijunira i „štiti“ uživaocima demokratije, u kojoj je tako nešto moguće, ostaje jedino da u potaji i bez komentara podržavaju sve strašne pirate. Pa i one koji im diluju drogu. Uostalom, jedan bivši detektiv koji se borio protiv ove pošasti pred kamerama Aleksa Vintera izjavio je kako je trgovina drogom na ovaj način, način Strašnog pirata Robertsa, mnogo prihvatljivija jer je iz jednačine izbacila nasilje bandi na ulicama koje se oko dilovanja svakodnevno međusobno sukobljavaju. Zbog te velike, praktično dobrobitne ideje Ros Ulbriht je počeo izdržavanje doživotnog utamničenja!
[/restrictedarea]