Милорад Вучелић / главни уредник
Ако преживим овај рат основаћу на Београдском универзитету катедру за мржњу према Енглезима.“
Има мноштво ратова и данас, има их и у припреми на Балкану, и није лако, нити ће бити лако преживети те ратове, па би тако било и савремених повода за тешке исказе сличне поменутом. Наведене речи изговорио је иначе познати српски адвокат и књижевник Драгиша Васић у току Другог светског рата. Драгиша Васић, као што је познато, није преживео тај рат, али је значај ових речи сачувао своју пуну актуелност.
Нема боље потврде за то од резолуције о Сребреници коју би на предлог Велике Британије 7. јула требало да усвоји Савет безбедности УН. О томе се читаоци „Печата“ могу исцрпно и аргументовано обавестити и упутити читајући текст Николе Врзића „Политичка вредност мезарја у Поточарима“.
За нешто боље познаваоце енглеске политике на Балкану изненађење је само директна бруталност овог њиховог наступа, јер они су увек до сада овде деловали паклено али перфидно и подмукло. О енглеској свирепости на њиховом острву и на другим континентима читаоци се могу подробније обавестити у тексту Филипа Родића „Империја се не извињава“ у овом броју „Печата“.
[restrictedarea]Сажето и народски речено ова резолуција о Сребреници упућена Србији, Републици Српској и српском народу гласи: Има да вас нема! А свако њено прихватање и бенигно описивање с наше стране може се лако прочитати као исказ: Прихватамо, има да нас нема!
Ако неко овде ових дана уопште мисли да је Србија држава а не пуста ливада или пуко поље кукавеља и кукоља морао би да зна да је Народна скупштина Републике Србије 31. марта 2010. донела Декларацију о осуди злочина у Сребреници, а 14. октобра Декларацију о осуди злочина учињених над припадницима српског народа и грађанима Србије и да су то два општеобавезујућа документа за свакога ко се бави политиком а посебно за све оне који врше власт. Предложена енглеска резолуција је у директној супротности са ова два документа и нико нема право да се погађа око њеног прихватања или неприхватања. У држави која држи до свог легалитета тиме би се прича завршила и тако се мора завршити и у Србији, уколико је она уопште држава. Намерно не помињемо легитимитет јер би било која српска власт, ако прихвати овакав документ, постала нелегитимна.
У одсуству познања шта је национално, демократско и државно обавезно се одвија мучна дискусија појединих политичара које би, да не морамо да се придржавамо нама тако драгих правила политичке коректности, с пуним правом назвали бедницима. Тако једни говоре како је јако лоше што Србија није радила на поправљању овог документа као да се овакав ђавољи папир и наум уопште може поправити, а све то баш као да је у овом случају реч о некаквој редактури или корекцији. Када би се, злурадо, спуштали на њихов (низак) ниво разматрања, могли бисмо се запитати шта у Лондону уопште ради чувени Огњен Прибићевић који нам се на главу био попео својим аналитичким наклапањима. И то свакодневно и са више телевизија а тамо ни да писне. За реч се јављају и они који су директно криви што су уз спонзорство ЕУ прихватили да Генералној скупштини УН, где су већ имали већину, предложе промењени документ у којем се из текста и преамбуле избацује Резолуција 1244. Савета безбедности о Косову. Јављају се и они који су намерно, уз исто спонзорство, поставили лоше а и погрешно формулисано питање Међународном суду правде у Хагу и то о косовској сецесији. Ту су они или исти ти који су изричито тражили од Русије да прихвати да снаге КФОР-а на Косову смени Еулекс. Свима њима није спорна суштина и прави смисао па и текст предложене свирепе енглеске резолуције али им је жао што ту нешто и они нису присолили или што у све није био укључен чувени „српски кокус“ у Америци. Колико им је блиска британска резолуција и насилно именовање масовног убијања у Сребреници види се и по томе што се спремају да легну међу 7 000 становника Србије 11. јула у организацији специјалних западних служби под фирмом неке невладине организације.
До сада смо у Србији имали самоименоване десничаре који желе да шене, клањају и клече, а сада добијамо и тобожње левичаре који су спремни не само да леже него да и попут правих гмазова наставе да пузе.
Углавном, ни у политичком животу ни у медијима нема отвореног и директног супротстављања и противљења оваквом пакленом документу. Нарочито не од рестлова жутог картела који себе назива опозицијом. Само се пребројава колико је пута поменута реч геноцид. Ни министри који се оглашавају не смеју реч неслагања да кажу. Чекају Александра Вучића који ће се тек дан по закључењу нашег недељника огласити и бираним или небираним речима одбити да прихвати овакву британску резолуцију. Нама само остаје да пратећи приче о нашим бројним пријатељима на Западу закључимо да Србији када има овакве пријатеље непријатељи нису потребни. До сада у историји није било случаја у којем се пријатељство доказивало подизањем високог и вишекилометарског зида као што је то намерила да учини Мађарска, и резолуцијама попут ове о којој говоримо.
У овом по Србе затирућем документу неколико пута се помиње и реч помирење. Да су балкански политичари и наумили да се споразумеју и помире, пријатељи из ЕУ то не би и неће дозволити. Предложиће три резолуције и у америчком Конгресу и у УН и у Европском парламенту, тешко ће криминализовати Србе, Бакиру неће дозволити да због ухапшеног Насера Орића прими у посету Томислава Николића, осујетиће најгорим претњама Вучићу да евентуално дође у Сребреницу, а ионако претешки дијалог Београда и Приштине оптеретиће напрасним признавањем српских потерница. Хапсећи Рамуша Харадинаја, истовремено ће вербално одавати српским властима признање на спроведеним реформама, чиниће све да се осујети могући економски бољитак и тражити да прихватимо чланство Косова у УН што Русија изричито одбија да прихвати хтели ми то или не. Имајући у виду оно што се дешава у Македонији, чини се све да се Србија а и Балкан потпуно дестабилизују. Не пада овима са Запада ни на крај памети било какво помирење или стабилност а још мање некаква ЕУ интеграција. Ако се од те болести веровања у њихове добре намере на време не излечимо још теже ћемо оболети и оздрављење ће бити још неизвесније. У сврху спасавања ваља под хитно нешто учинити на формирању оне катедре Драгише Васића.
Упорно се калкулише и улогом Русије и њеним могућим ветом у Савету безбедности, и разматрањем да ли ће Србија и од Русије и од Кине то тражити. Тражила Србија, не тражила (а требало би да својим неслагањем то тражи) Русија ће овакав документ из најпринципијелнијих разлога одбити. Када и ако нас не буде, Русија неће моћи да нас подржи јер неће имати кога… али будући да нас има и да ће нас и те како бити, подршка неће изостати.
Када би нас неко поштено подстакао на напор да анализирамо своју ситуацију и извршимо објективни увид у стање наше нације, вероватно бисмо дошли до суморних закључака. Онда не можемо да се чудом начудимо зашто нас толико малтретирају и злостављају и ко у нама може да види било какву опасност. Не вреди и не помаже ниједно рационално објашњење. Једино што нам се намеће као непобитан закључак јесте то да смо ми – Срби ипак, и поред свега, и упркос београдској медијској и политички фаворизованој интелектуалној елити, још увек и заправо – непокорен народ.
[/restrictedarea]
