Почетна / Култура / Ваздух и снови Јавора Рашајског

Ваздух и снови Јавора Рашајског

Поводом изложбе у Градском музеју Вршац

Пише Дејан Ђорић
Уметник је спојио науку и уметност, не зна се шта чему претходи, његово стручно разумевање прожето је љубављу и заносом а уметничко рационалним знањем

У Градском музеју Вршац, по збирци једном од највећих у Србији, у великој и мањој сали Јавор Рашајски (Вршац, 1946) има ретроспективу слика и цртежа. Њима изражава сан о летењу, позив на небеско путовање и духовни вертикализам. Његова иконографија ваздушних створења за која се веровало да имају посебна својства или прикази старих коњаника, витезова и копљаника, упућују на идеју Гастона Башлара: „Осети у себи љупку снагу“. Птице су у народном веровању и симболици често човекови пријатељи, света бића повезана са божанским. Рашајски их и у низу представља, сове које је сликао Албрехт Дирер симболишу судије, сваку истиче њен постамент, или птице разврстава у скупине, групе, подсећајући на енциклопедијски карактер свог знања (један је од наших најбољих орнитолога са више објављених књига). Са његових цртежа и слика птице узлећу у велико имагинарно, које условно можемо назвати небом, Башлар би рекао да су то „Ваздух и снови“, посветивши књигу сну о летењу. Рашајски ликовно сања древни сан, Икаров и Леонардов, рационализује и поетизује идеју маштовњачког кретања по небу, слетања на земљу или њеног висинског сагледавања. Психолошки, стремљења су му небеска, птица је и симбол реалности; као што се оклопник креће у сусрет судбини, несазнатљивом, тако цртач и сликар откривају слојеве света, истину о стварности исказану вечним, ликовним језиком.

Птица пушта крик или пева а сликар из руке извлачи зрак, паучинасту нит коју називамо линија. Рашајски, један од наших најбољих цртача, свестан је да птице, летећи, исцртавају бескрајно лепе, елегантне линије. Њима је својствена лепота, појединим снага и мудрост као и божански атрибути – у тај пернати универзум смешта се цео ликовни свет вршачког мајстора, без икакве злобе или могућности да исцрпи тајне летећих пријатеља. Као цртач пре свега, зна да је птичја форма блиска идеалној, није се узалуд Дирер анатомски и аналитички бавио лепотом плавог крила. Бранислав Марковић, битан цртач из генерације Рашајског, уочио је исто што и јапански сликари, оно што Мијамото Мусаши, највећи самурај и значајни цртач исказује – кљун је рационални моменат у изгледу птице. Супротност му је меко, аморфно крило које краси анђеле а иста ониричка летачка средства има и бог Хермес („он себи везује крила за стопала“, каже Соломон Ренак).

[restrictedarea]

Одавно се размишља о сликарству као виду поезије, позиву на путовање у чудесно, уметник може да буде аеронаут унутрашњих светова али је и у дослуху са стварним, зна да дело мора уз мекоћу имати дозу суровости, лепо се најбоље истиче ружним а паперје канџама. „Пењем се на врхове, како бих се одатле бацао из чистог задовољства (…)“ каже романтичар Жан-Пол, што је и Рашајски као орнитолог много пута духовно искусио. Спојио је науку и уметност, не зна се шта чему претходи, његово стручно разумевање прожети су љубављу и заносом а уметничко рационалним знањем. Када смо већ код рационалности, није ли кљун биолошки и естетски савршенија форма од зуба, не омогућују ли крила већу слободу од ногу? Можда бисмо у том смислу и сликаре могли поделити на ваздушне, земљане, водене и ватрене типове, реч је пре свега о психичким силама а не овоземаљским траговима. Слика и цртеж су у материјалном смислу прескромни у односу на архитектуру и инжењерска достигнућа.

Има нечег од вртоглавице на радовима Рашајског, превише је посматрао како птице лете, одвећ се пренео у слободу, у небо, па зато и слика Христово распеће. Он као да живи у колевци ветра али тог ваздушног сањара не раздиру страсти, не носе га олује експресионизма – заштитнички узима у руке гнездо, споро и прецизно га црта или слика, дубоко свестан колико вечног крије то мало дрваца сложених математички правилно. Толико је пута у гнезду угледао јаја, тај материјални израз савршенства форме и психолошки родитељске љубави, питајући се постоји ли нешто више за сликара, има ли вајар већи изазов од облутка? Исте знамене проналази и у јабуци или троуглу које радо представља. Жорж Санд је прихватила у Крилима храбрости да птица носи јаја на облацима и да ветар лежи на њима. Колико ли је само пута Јавор Рашајски нашао смирење у визијама, кретњама и непомичности, „на тим лутајућим острвима ваздушне росе“ (Шели)?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *