Почетна / Интервју / Вацлав Дворжак – Чешка између Путина и НАТО

Вацлав Дворжак – Чешка између Путина и НАТО

Разговарала Наташа Јовановић 
У Прагу, који је један од пет најбогатијих градова у Европи, увек ћете чути да су сви задовољни и Европском унијом и НАТО-ом. Али то је такозвано крем друштво, које се руководи личним интересима. Тек што искорачите из Прага, наићи ћете на незадовољне и трезвене људе. Њих етикетирају као „путиновце“

 

Дубоко сам саосећао са српским народом током бомбардовања 1999. Туга је родила инат. Рекао сам себи: ако већ морам да живим у свету у којем насиље спроводи једна суперсила, не морам живот да прихватим као општу појаву. Могу да се борим. Могу и морам да кажем шта мислим. Био је то врисак, а не реч, каже у разговору за „Печат“ чешки редитељ Вацлав Дворжак, аутор филма „Отето Косово“.

Узели сте учешће на Конференцији „Србија никад у НАТО“. Долазите, притом, из земље која је чланица НАТО. Да ли чешки народ дели ваше ставове?

Народ у мојој земљи није наклоњен НАТО. То питање је за моје суграђане постало проблематично оног дана када су бомбе почеле да падају на тадашњу Југославију. Чеси су у тренутку схватили о каквом савезу је реч и да припадност тој алијанси не значи чување мира, већ распламсавање рата. Недужне жртве страдале у акцији „Милосрдни анђео“ биле су горко искуство за народ који је непосредно пре ове агресије приступио НАТО-у. Мислим да нико није био поштеђен осећаја да је и сам томе допринео, иако, истина, већина није ни питана за мишљење. Као резултат те огорчености која се запатила у чешком народу након бомбардовања Југославије, покренута је широка акција којом је спречено постављање НАТО радара у Чешкој.

Позив на учешће у овој конференцији прихватио сам и зато што ми се веома допала група младих људи окупљених око Српског сабора „Заветници“. Нисам се двоумио. Помислио сам да би та клица, преко деловања Сабора, могла кроз коју годину да никне и у Чешкој и у другим земљама где је питање Отаџбине остало резервисано за старији свет, попут мене.

[restrictedarea]

Србија према вама гаји велике симпатије и уважавање због слободе духа коју имате и истина о којима сте проговорили. Како на ваш рад гледају чешки интелектуалци?

Када говорим о колегама и њиховом разумевању моје борбе и мог рада, могу рећи да их има, али они су, искрено, у мањини. Она већина је показала свој став према мом ангажману тако што је престала да комуницира са мном, из страха или неразумевања, или чињенице да не би хтела да доведе у питање свој посао, или прође као ја, то заиста не знам. А прва реакција на мој рад била је забрана емитовања мојих филмова на телевизији. Међутим, забрањен ја нисам нестао. Мој интернет портал „Моја Република“ сваки дан бележи више посета, а дебата која прати објављене текстове најбољи је показатељ да критицизам и сагледавање стварности, у земљи медијски и на сваки други начин покореној, још увек постоје. Када смо покренули интернет страницу, посећеност је била симболична, око 15.000 улазака на сајт дневно, али после „Мајдана“ у Украјини и свих дешавања која су уследила, људи су постали свесни да истину неће чути у званичним медијима, па је порасла на 95.000. Већина читалаца портала је против НАТО, и већина је направила разлику између Косова и Украјине, на чијој сличности су инсистирали државни медији. На овим страницама и левица и десница усагласиле су своје ставове око неких тачака и, иако супротних политичких оријентација, они су сложно покренули антиратну кампању.

Сматрате ли да долази крај глобалног поретка, у којем једна велесила одређује сва права и све законе?

После Наполеона и Хитлера, глобализација није ништа ново. Циљеви онда и данас су идентични: уједињена Европа са јединственим тржиштем и јединственим врховним институцијама које слушају европске вође. Слична је и методологија. Плашим се да ће бити сличан и крај. То је моје мишљење. У Прагу пак, који је један од пет најбогатијих градова у Европи, увек ћете чути да су сви задовољни и Европом и НАТО-ом. Али то је такозвано крем друштво, које се руководи личним интересима. Тек што искорачите из Прага, наићи ћете на незадовољне и трезвене људе, свесне да им ове заједнице, и она у породици европских народа, и она у западној алијанси, нису донеле ништа добро. Они се етикетирају као „путиновци“ и није тајна да су се њихова имена нашла на списковима неподобних.

У којој мери је враћање ордења потпуковника Марека Обртела продубило неповерење чешког народа према НАТО?

У великој мери. Обртел, који је служио на Косову, у БиХ и Авганистану и четири пута био одликован, затражио је у отвореном писму министру одбране Мартину Стропницком да му се ордење одузме. У образложењу је навео да се на то одлучио када је схватио да је НАТО злочиначка организација. Има ли теже оптужбе са одговорнијег места?

Он је рекао да се дубоко стиди што је служио злочиначкој организацији каква је НАТО, са САД на челу. Такође, он је изразио апсолутно неслагање са политиком САД према Русији. Иако су многи прозападни кругови у Чешкој покушали да овај дивљења вредан чин потпуковника Обртела објасне наводним узимањем пара од интересних група, чешки народ је препознао искреност и на тренутак занемео од ужаса.

Шта би требало да се деси да се Чеси врате на 1989. и време када су политичари резолутно били против уласка земље у НАТО, супротстављајући овој, визију модерне слободне Европе?

Грађански рат, или долазак нове генерације младих људи која ће сагледати на прави начин свет у којем живимо и поставити темеље једне нове, здраве политике оне модерне Европе какву су пре великог преображаја заговарали чешки политичари. У Чешкој постоји изрека: „Ми смо у НАТО да нас не би хуманитарно бомбардовали“.

Какав би став Немачке био када би Чеси и Словаци одлучили да се поново уједине? Познато је да постоји идеја расписивања референдума и да ће 2018. бити 100-годишњица од уједињења.

Словачка је мала земља. У заједници са Чешком, она је увек показивала комплекс млађег брата. Из тог осећања инфериорности наступила је потреба за отцепљењем. Али то је био разлаз који је пратило разумевање и међусобно поштовање. Данас су спољне политике ове две земље усаглашене и односи су на завидном нивоу. Отуда је инсистирање на референдуму у овом тренутку по мени бесмислено. Сама Немачка, која бије своје ратове на више фронтова, не би овакав један чин, уколико би се и десио, сматрала битним. Данас је више него јасно да је и Немачка под протекторатом Америке. Та спознаја и откриће да су Американци контролисали Меркелову постали су велика тема међу немачким народом, који је незадовољан оваквом позицијом. У таквим околностима, Немачку Чешка и Словачка интересују као, како бисте ви Срби рекли, лањски снег. Оно на чему Немачка инсистира јесте прекрајање историје, па су многи историчари ангажовани на пропагирању тезе да су Чеси после рата над чешким Немцима извршили етничко чишћење када су њих три милиона иселили у Немачку. Притом се прећуткује да је 1938. године немачка мањина не само уништила демократску републику већ је активно радила и на фашизацији целог чешког простора.

Познате су ваше акције у Удружењу „Пријатељи Срба са Косова“. Како видите расплет будућих догађаја у нашој јужној покрајини? Једном сте рекли да ће Косово кад-тад бити српско.

На Косову је нова ситуација. Они који су до јуче били спремни да се до краја боре за своју сепаратистичку идеју сада су почели масовно да напуштају тек отета огњишта. Ове необичне миграције не остављају простор за сумњу да је Албанцима у једном тренутку постао пречи сопствени, од живота тзв. творевине Косово. Остављам могућност да сами Албанци овим исељавањем, али и најновија геополитичка померања, врате Косово тамо где му је место. Срце у тело Србије. Историја каже да је то могуће. У Судетској области Немци су учинили, сетимо се, погром над Чесима, али на крају, иако их је било 3,5 милиона, напустили су Чешку, касније приморани да доказују да нису учествовали у злочинима које су починили њихови сународници. Чини ми се да ће иста ситуација бити на Косову.

Први пут на Косово, рекли сте, дошли сте готово случајно. Која случајност је определила ваш пут?

Моја љубав се родила случајно, али случајно никада није и безопасно. Мој шурак је почетком 2000. имао архитектонски атеље, и после две године лошег пословања, породично смо одлучили да спојимо љубав и бизнис. Почели смо да размишљамо о увозу српског вина, које је било на цени у Прагу. Тим послом сам се 24. марта нашао у Београду. Отворио сам новине и запрепастио се. У земљи у којој сам безбрижно пио јутарњу кафу дешавао се стравичан погром. Два месеца касније био сам на Косову. Овај пут са камером у рукама. Спознао сам сав ужас гета. И још једну ствар, схватио сам величину људи који су одлучно одбијали да напусте своју земљу. Тако је почело да настаје „Отето Косово“. Када је филм завршен, и они који су наивно поверовали у причу о албанској вековној голготи морали су да устукну пред снагом аргумената. Моје колеге Французи биле су на другој врсти радног задатка конструисале су лажну слику о, рецимо, несретном али храбром Албанцу који свакодневно саобраћа на путу југ север. Иако ми је јавна дебата са колегама ускраћена, људи су препознали где је истина. Чешки јавни сервис је од самог почетка цензурисао филм, и тек пошто се појавио на интернету и под притиском јавности и неких посланика, морали су да га емитују. Али урадили су то тако што у оквиру дебате на тему „Косово“ мене као аутора нису пустили да учествујем у разговору о свом филму. Истина, у емисији је гостовао бивши министар спољних послова и експерт за Балкан Јиржи Динтсбир, бивши амбасадор Србије у Прагу Александар Илић, доцент Јан Пеликан, водећи чешки србиста, и они су чињенице приказане у филму потврдили. Данас као председник удружења „Пријатељи Срба на Косову и Метохији“ не идем у вашу јужну покрајину, него се опет изнова враћам.

Најавили сте нови документарни пројекат везан за Сребреницу. Како је избор пао на ову тему?

Историја се прекраја. Историјске чињенице, демографски процеси и међународно право се ишчитавају на нов, наопак начин. Парадигматичан је пример Сребренице и зато је Сребреница мој избор теме за нови филм. Зашто и како се десила највећа лаж у модерној историји Европе и зашто су Срби и овај пут виђени као кривци? Зашто је број жртава из 1995. погрешно интерпретиран, зашто приликом мојих посета Меморијалном центру у Поточарима никада нисам добио одговор на питање о броју жртава, зашто ми је речено да су „све то жртве Сребренице“? Све су то питања која захтевају одговоре. Тумачи дешавања у Сребреници никада нису ушли у дубљи увид, демографски, политички и правни оквир генеалогије проблема. Зашто нико не помиње да се први велики покољ у сребреничком срезу десио не 1995, већ 1942. када је Францетићева „Црна легија“ клала све што јој се нашло на путу? Библијско страдање Срба је тема која превазилази овај филм, али може објаснити и Сребреницу и све покушаје ревизионизма историјских чињеница на овим просторима.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *