Vaclav Dvoržak – Češka između Putina i NATO

Razgovarala Nataša Jovanović 

U Pragu, koji je jedan od pet najbogatijih gradova u Evropi, uvek ćete čuti da su svi zadovoljni i Evropskom unijom i NATO-om. Ali to je takozvano krem društvo, koje se rukovodi ličnim interesima. Tek što iskoračite iz Praga, naići ćete na nezadovoljne i trezvene ljude. Njih etiketiraju kao „putinovce“

 

Duboko sam saosećao sa srpskim narodom tokom bombardovanja 1999. Tuga je rodila inat. Rekao sam sebi: ako već moram da živim u svetu u kojem nasilje sprovodi jedna supersila, ne moram život da prihvatim kao opštu pojavu. Mogu da se borim. Mogu i moram da kažem šta mislim. Bio je to vrisak, a ne reč, kaže u razgovoru za „Pečat“ češki reditelj Vaclav Dvoržak, autor filma „Oteto Kosovo“.

Uzeli ste učešće na Konferenciji „Srbija nikad u NATO“. Dolazite, pritom, iz zemlje koja je članica NATO. Da li češki narod deli vaše stavove?

Narod u mojoj zemlji nije naklonjen NATO. To pitanje je za moje sugrađane postalo problematično onog dana kada su bombe počele da padaju na tadašnju Jugoslaviju. Česi su u trenutku shvatili o kakvom savezu je reč i da pripadnost toj alijansi ne znači čuvanje mira, već rasplamsavanje rata. Nedužne žrtve stradale u akciji „Milosrdni anđeo“ bile su gorko iskustvo za narod koji je neposredno pre ove agresije pristupio NATO-u. Mislim da niko nije bio pošteđen osećaja da je i sam tome doprineo, iako, istina, većina nije ni pitana za mišljenje. Kao rezultat te ogorčenosti koja se zapatila u češkom narodu nakon bombardovanja Jugoslavije, pokrenuta je široka akcija kojom je sprečeno postavljanje NATO radara u Češkoj.

Poziv na učešće u ovoj konferenciji prihvatio sam i zato što mi se veoma dopala grupa mladih ljudi okupljenih oko Srpskog sabora „Zavetnici“. Nisam se dvoumio. Pomislio sam da bi ta klica, preko delovanja Sabora, mogla kroz koju godinu da nikne i u Češkoj i u drugim zemljama gde je pitanje Otadžbine ostalo rezervisano za stariji svet, poput mene.

[restrictedarea]

Srbija prema vama gaji velike simpatije i uvažavanje zbog slobode duha koju imate i istina o kojima ste progovorili. Kako na vaš rad gledaju češki intelektualci?

Kada govorim o kolegama i njihovom razumevanju moje borbe i mog rada, mogu reći da ih ima, ali oni su, iskreno, u manjini. Ona većina je pokazala svoj stav prema mom angažmanu tako što je prestala da komunicira sa mnom, iz straha ili nerazumevanja, ili činjenice da ne bi htela da dovede u pitanje svoj posao, ili prođe kao ja, to zaista ne znam. A prva reakcija na moj rad bila je zabrana emitovanja mojih filmova na televiziji. Međutim, zabranjen – ja nisam nestao. Moj internet portal „Moja Republika“ svaki dan beleži više poseta, a debata koja prati objavljene tekstove najbolji je pokazatelj da kriticizam i sagledavanje stvarnosti, u zemlji medijski i na svaki drugi način pokorenoj, još uvek postoje. Kada smo pokrenuli internet stranicu, posećenost je bila simbolična, oko 15.000 ulazaka na sajt dnevno, ali posle „Majdana“ u Ukrajini i svih dešavanja koja su usledila, ljudi su postali svesni da istinu neće čuti u zvaničnim medijima, pa je porasla na 95.000. Većina čitalaca portala je protiv NATO, i većina je napravila razliku između Kosova i Ukrajine, na čijoj sličnosti su insistirali državni mediji. Na ovim stranicama i levica i desnica usaglasile su svoje stavove oko nekih tačaka i, iako suprotnih političkih orijentacija, oni su složno pokrenuli antiratnu kampanju.

Smatrate li da dolazi kraj globalnog poretka, u kojem jedna velesila određuje sva prava i sve zakone?

Posle Napoleona i Hitlera, globalizacija nije ništa novo. Ciljevi onda i danas su identični: ujedinjena Evropa sa jedinstvenim tržištem i jedinstvenim vrhovnim institucijama koje slušaju evropske vođe. Slična je i metodologija. Plašim se da će biti sličan i kraj. To je moje mišljenje. U Pragu pak, koji je jedan od pet najbogatijih gradova u Evropi, uvek ćete čuti da su svi zadovoljni i Evropom i NATO-om. Ali to je takozvano krem društvo, koje se rukovodi ličnim interesima. Tek što iskoračite iz Praga, naići ćete na nezadovoljne i trezvene ljude, svesne da im ove zajednice, i ona u porodici evropskih naroda, i ona u zapadnoj alijansi, nisu donele ništa dobro. Oni se etiketiraju kao „putinovci“ i nije tajna da su se njihova imena našla na spiskovima nepodobnih.

U kojoj meri je vraćanje ordenja potpukovnika Mareka Obrtela produbilo nepoverenje češkog naroda prema NATO?

U velikoj meri. Obrtel, koji je služio na Kosovu, u BiH i Avganistanu i četiri puta bio odlikovan, zatražio je u otvorenom pismu ministru odbrane Martinu Stropnickom da mu se ordenje – oduzme. U obrazloženju je naveo da se na to odlučio kada je shvatio da je NATO zločinačka organizacija. Ima li teže optužbe sa odgovornijeg mesta?

On je rekao da se duboko stidi što je služio zločinačkoj organizaciji kakva je NATO, sa SAD na čelu. Takođe, on je izrazio apsolutno neslaganje sa politikom SAD prema Rusiji. Iako su mnogi prozapadni krugovi u Češkoj pokušali da ovaj divljenja vredan čin potpukovnika Obrtela objasne navodnim uzimanjem para od interesnih grupa, češki narod je prepoznao iskrenost i na trenutak zanemeo od užasa.

Šta bi trebalo da se desi da se Česi vrate na 1989. i vreme kada su političari rezolutno bili protiv ulaska zemlje u NATO, suprotstavljajući ovoj, viziju moderne slobodne Evrope?

Građanski rat, ili dolazak nove generacije mladih ljudi koja će sagledati na pravi način svet u kojem živimo i postaviti temelje jedne nove, zdrave politike one moderne Evrope kakvu su pre velikog preobražaja zagovarali češki političari. U Češkoj postoji izreka: „Mi smo u NATO da nas ne bi humanitarno bombardovali“.

Kakav bi stav Nemačke bio kada bi Česi i Slovaci odlučili da se ponovo ujedine? Poznato je da postoji ideja raspisivanja referenduma i da će 2018. biti 100-godišnjica od ujedinjenja.

Slovačka je mala zemlja. U zajednici sa Češkom, ona je uvek pokazivala kompleks mlađeg brata. Iz tog osećanja inferiornosti nastupila je potreba za otcepljenjem. Ali to je bio razlaz koji je pratilo razumevanje i međusobno poštovanje. Danas su spoljne politike ove dve zemlje usaglašene i odnosi su na zavidnom nivou. Otuda je insistiranje na referendumu u ovom trenutku po meni besmisleno. Sama Nemačka, koja bije svoje ratove na više frontova, ne bi ovakav jedan čin, ukoliko bi se i desio, smatrala bitnim. Danas je više nego jasno da je i Nemačka pod protektoratom Amerike. Ta spoznaja i otkriće da su Amerikanci kontrolisali Merkelovu postali su velika tema među nemačkim narodom, koji je nezadovoljan ovakvom pozicijom. U takvim okolnostima, Nemačku Češka i Slovačka interesuju kao, kako biste vi Srbi rekli, lanjski sneg. Ono na čemu Nemačka insistira jeste prekrajanje istorije, pa su mnogi istoričari angažovani na propagiranju teze da su Česi posle rata nad češkim Nemcima izvršili etničko čišćenje kada su njih tri miliona iselili u Nemačku. Pritom se prećutkuje da je 1938. godine nemačka manjina ne samo uništila demokratsku republiku već je aktivno radila i na fašizaciji celog češkog prostora.

Poznate su vaše akcije u Udruženju „Prijatelji Srba sa Kosova“. Kako vidite rasplet budućih događaja u našoj južnoj pokrajini? Jednom ste rekli da će Kosovo kad-tad biti srpsko.

Na Kosovu je nova situacija. Oni koji su do juče bili spremni da se do kraja bore za svoju separatističku ideju sada su počeli masovno da napuštaju tek oteta ognjišta. Ove neobične migracije ne ostavljaju prostor za sumnju da je Albancima u jednom trenutku postao preči sopstveni, od života tzv. tvorevine Kosovo. Ostavljam mogućnost da sami Albanci ovim iseljavanjem, ali i najnovija geopolitička pomeranja, vrate Kosovo tamo gde mu je mesto. Srce u telo Srbije. Istorija kaže da je to moguće. U Sudetskoj oblasti Nemci su učinili, setimo se, pogrom nad Česima, ali na kraju, iako ih je bilo 3,5 miliona, napustili su Češku, kasnije primorani da dokazuju da nisu učestvovali u zločinima koje su počinili njihovi sunarodnici. Čini mi se da će ista situacija biti na Kosovu.

Prvi put na Kosovo, rekli ste, došli ste gotovo slučajno. Koja slučajnost je opredelila vaš put?

Moja ljubav se rodila slučajno, ali slučajno nikada nije i bezopasno. Moj šurak je početkom 2000. imao arhitektonski atelje, i posle dve godine lošeg poslovanja, porodično smo odlučili da spojimo ljubav i biznis. Počeli smo da razmišljamo o uvozu srpskog vina, koje je bilo na ceni u Pragu. Tim poslom sam se 24. marta našao u Beogradu. Otvorio sam novine i zaprepastio se. U zemlji u kojoj sam bezbrižno pio jutarnju kafu dešavao se stravičan pogrom. Dva meseca kasnije bio sam na Kosovu. Ovaj put sa kamerom u rukama. Spoznao sam sav užas geta. I još jednu stvar, shvatio sam veličinu ljudi koji su odlučno odbijali da napuste svoju zemlju. Tako je počelo da nastaje „Oteto Kosovo“. Kada je film završen, i oni koji su naivno poverovali u priču o albanskoj vekovnoj golgoti morali su da ustuknu pred snagom argumenata. Moje kolege Francuzi bile su na drugoj vrsti radnog zadatka – konstruisale su lažnu sliku o, recimo, nesretnom ali hrabrom Albancu koji svakodnevno saobraća na putu jug – sever. Iako mi je javna debata sa kolegama uskraćena, ljudi su prepoznali gde je istina. Češki javni servis je od samog početka cenzurisao film, i tek pošto se pojavio na internetu i pod pritiskom javnosti i nekih poslanika, morali su da ga emituju. Ali uradili su to tako što u okviru debate na temu „Kosovo“ mene kao autora nisu pustili da učestvujem u razgovoru o svom filmu. Istina, u emisiji je gostovao bivši ministar spoljnih poslova i ekspert za Balkan Jirži Dintsbir, bivši ambasador Srbije u Pragu Aleksandar Ilić, docent Jan Pelikan, vodeći češki srbista, i oni su činjenice prikazane u filmu potvrdili. Danas kao predsednik udruženja „Prijatelji Srba na Kosovu i Metohiji“ ne idem u vašu južnu pokrajinu, nego se opet iznova vraćam.

Najavili ste novi dokumentarni projekat vezan za Srebrenicu. Kako je izbor pao na ovu temu?

Istorija se prekraja. Istorijske činjenice, demografski procesi i međunarodno pravo se iščitavaju na nov, naopak način. Paradigmatičan je primer Srebrenice i zato je Srebrenica moj izbor teme za novi film. Zašto i kako se desila najveća laž u modernoj istoriji Evrope i zašto su Srbi i ovaj put viđeni kao krivci? Zašto je broj žrtava iz 1995. pogrešno interpretiran, zašto prilikom mojih poseta Memorijalnom centru u Potočarima nikada nisam dobio odgovor na pitanje o broju žrtava, zašto mi je rečeno da su „sve to žrtve Srebrenice“? Sve su to pitanja koja zahtevaju odgovore. Tumači dešavanja u Srebrenici nikada nisu ušli u dublji uvid, demografski, politički i pravni okvir genealogije problema. Zašto niko ne pominje da se prvi veliki pokolj u srebreničkom srezu desio ne 1995, već 1942. kada je Francetićeva „Crna legija“ klala sve što joj se našlo na putu? Biblijsko stradanje Srba je tema koja prevazilazi ovaj film, ali može objasniti i Srebrenicu i sve pokušaje revizionizma istorijskih činjenica na ovim prostorima.

[/restrictedarea]