Распродаја државних и пословних тајни

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Како је Дојче телеком на превару и по драстично нижој цени покушао да се докопа Телекома Словеније

Најбољи репер цене коју би на тендеру могао да постигне српски Телеком биће продаја словеначког Телекома, која би ускоро требало да се спроведе. „Видећемо колику цену може да достигне сам контролни пакет акција“, недавно је, поводом најављене продаје Телекома Србије, за београдске медије оценио берзански аналитичар Ненад Гујаничић.

 

ОФШОР ПОНУДА Уколико је продаја словеначког Телекома заиста „репер“ за продају српског, онда би влада Србије требало, поучена словеначким примером, дубоко да се замисли. У Словенији продаја домаћег Телекома не само да није ишла глатко него је поткрај тендера, од чијег успеха се много очекивало у вези са крпљењем државног буџета, понуду, и то много нижу од очекиване (1,5 милијарди евра) дао само Инвестициони фонд Цинвен. Немачки ДТ (Дојче телеком) у финишу је неочекивано одустао, а Цинвен је био спреман да плати једва половину очекиване суме – свега 860 милиона евра! Убрзо је у јавност, међутим, процурило да потенцијални „стратешки партнер“ словеначког Телекома – Цинвен – има седиште у пореској офшор оази Гернзи у Ламаншу, као и да послује у складу са једноставном логиком: купити, поделити или удружити (приде отпустити прекобројне раднике) и што пре препродати тек купљено предузеће. И све то, јасно, уз минимална или никаква улагања.

Последњих седмица је, захваљујући жучној препирци између словеначке опозиције и владе премијера Мира Церара, испливало још много других, ништа мање занимљивих података и анализа. Најшокантнија је, међутим, спознаја да су овај међународни фонд – који је уједно и берзански посредник Дојче телекома! – и сам Дојче телеком, као најпожељнији купац словеначког, уско повезани те да Цинвен заправо купује словеначки Телеком за рачун ДТ-а, али по много нижој, срозаној цени. Цинвен је, како откривају приватни љубљански медији, требало да одигра ролу посредника и „привременог купца“ а уз то би, пре него што би словеначки Телеком препустио у шаке ДТ-а, прво морао да га „очисти“ од свих потраживања; тек потом би „уступио“ словеначко предузеће крајњем купцу – Дојче телекому.

Метод Драгоња, словеначки државни секретар задужен за приватизације, потврдио је медијима да је и сама Церарова влада закључила да је Цинвенов план управо такав, уз напомену да „ако се погледају активности оба (поменута) купца, онда се не ради ни о чему другом него о усклађеном деловању са намером максималног снижавања вредности акција и самог предузећа (Телекома Словеније)“. Да су Цинвен и ДТ уско повезани, потврдио је и словеначки министар привреде Здравко Почивалшек.

 

[restrictedarea]

СОВА И ПРИСЛУШКИВАЊЕ Али то је само врх леденог брега. Надлежни словеначки министри су не само нагађали или чак знали да „Цинвен купује словеначки Телеком за Немце“ већ је о томе и званично обавештена цела словеначка влада. Словеначки медији су ушли у траг информацији да је домаћа обавештајна служба СОВА прислушкивањем дошла до података о вези између ДТ-а и британског фонда ризичног капитала Цинвен. СОВА је до података, како је за љубљански портал Пожарепорт потврдио неименовани члан владе, „дошла путем прислушкивања телефонских разговора између британског фонда Цинвен и Дојче телекома“. Такви картелски договори су, наравно, забрањени. Упркос томе Словенија нема шанси за „правни напад“ на двојац Цинвен/ДТ нити за заштиту и одбрану својих интереса, јер су сви споменути подаци добијени (недозвољеним) прислушкивањем разговора између одговорних у Цинвену и Дојче телекому.

Зато што су информације о завери Цинвена и ДТ-а добијене на не баш легалан начин, службена Љубљана не може да се жали ни Европској комисији, а ни властитој Агенцији за заштиту конкуренције (АВК). Ова шпијунска афера има и своју војнообавештајну димензију, јер је због ње, у унутрашњополитичким размирицама, одлетео с функције министар одбране Јанко Вебер, који је у јеку продаје словеначког Телекома, када се још није знало за повезаност Цинвена и ДТ-а, тражио од војних обавештајаца да процене ефекте те продаје, односно могуће последице по државу и словеначку војску. Анализа војне обавештајне службе је, као што је Печат већ писао у броју од 27. марта ове године, показала да би продаја инфраструктуре словеначког Телекома представљала опасност по безбедност државе, као и да страни партнери, а пре свега Дојче телеком, куповином предузећа на Балкану себи припремају добре позиције и за нова преузимања важне инфраструктуре у државама насталим на тлу некадашње Југославије.

„Из националнобезбедносног угла настаје велики проблем када (нови) оператер због пословних разлога пребаци национални промет у суседну државу и на такав начин тој држави омогући пасивно праћење телекомуникационог саобраћаја, укључујући саобраћај владе суседне државе. Пасивно праћење телекомуникација је један од основних задатака обавештајних служби“, пише у извештају словеначке Војне обавештајне службе, који је потписао њен директор Горазд Реднак. У том извештају Обавештајно-безбедносне службе Министарства одбране Словеније директор упозорава и на чињеницу да Телеком Словеније већ данас већину свог (интернет) саобраћаја усмерава преко Франкфурта, иако би телекомуникациони промет према Балкану и Азији могао да усмери ближе, преко Хрватске, као и да је „на месту питање није ли управо усмеравање интернет саобраћаја преко Републике Немачке омогућило велики продор најизгледнијем купцу (словеначког) Телекома и на Балкан, и у државе које су суседи Словеније“. Тиме је јасно дао до знања да ДТ свој финансијски продор на Балкан гради баш на основу обавештајних података које немачки обавештајци прикупљају захваљујући „пасивном праћењу“ телефонских разговора, електронских писама и других информација које „путују“ оптичким кабловима преко Франкфурта.

Управо зато словеначки војни обавештајци закључују да би Телеком Словеније „осигурао већу националну безбедност усмеравањем саобраћаја тако што би он текао краћим рутама“. Да је то тачно, потврђују и открића „звиждача“ Едварда Сноудена, лондонског Гардијана, новинара Ларе Појтрас и Глена Гринвалда, те многа нова документа о деловању америчке НСА, објављена на страницама Викиликса и Интерцепта. А то је, иначе, разлог због којега се Бразил и друге земље БРИКС-а спремају на полагање нових оптичких каблова преко Атлантика, како њихове поруке више не би путовале преко америчких сервера.

 

ОПОМЕНА СРБИЈИ Све ово, наравно, може да послужи и као благовремена опомена и поука приликом продаје Телекома Србије. Многи стручњаци и у Србији упозоравају на штетне последице продаје националног Телекома и његове инфраструктуре странцима, а словеначки пример недвосмислено указује на све замке таквог посла. Скромно занимање купаца, ниска понуда, куповање телекомуникационих фирми преко „посредника“, који купује предузеће испод цене како би за правог купца обавио све прљаве послове (отпуштања итд.) – редовна су појава у тој врсти посла.

Отуда изненађује да се после доказано лошег примера продаје словеначког Телекома анализе продаје српског Телекома још увек баве само ценом, потпуно занемарујући безбедносне аспекте такве продаје. Актуелна српска влада се нада да би таквом продајом могла да добије од 2,5 милијарди евра ( на колико је српски Телеком „проценио“ прошли саветник) до 10 милијарди евра, колико представници Синдиката тврде да вреди најпрофитабилнија српска компанија која послује на три регионална тржишта и запошљава 14 000 људи. Уместо што је сва пажња заокупљена само висином могуће зараде од продаје, требало би поставити питање зашто уопште продати предузеће које је по приходу на високом четвртом месту привредних друштава у Србији у 2013. години (86,5 милијарди динара без зависних друштава) а по нето добити чак на другом месту (15,3 милијарди динара). И зашто би се држава на дуги рок одрекла прихода Телеком групе, који износи око 12 одсто прихода буџета Републике Србије?

На наведена питања упозорава и анализа Академије инжењерских наука Србије, из које произлази да српски Телеком не треба продавати. Продаја предузећа које има веома важну улогу и у Републици Српској и које је у централној Европи (17 земаља) на шестом месту по нето добити у области технологија, медија и телекомуникација – била би не само економски неисплатива него би имала и велике геостратешке импликације, јер би (већ сада добро обавештеним) страним обавештајним службама дала буквално „на тацни“ и приступ неким, њима још увек недосежним информацијама. А уз то им предала у руке најважнију државну инфраструктуру коју су градиле и у њу улагале генерације грађана Србије.

Ако од опасности да Дојче телеком (а под његовим кишобраном немачки обавештајци) у Телекому Словеније преузме контролу зазире држава Словенија – која је заједно са Немачком део ЕУ и НАТО – онда би још већи опрез у вези са тим морала да покаже влада Србије, јер се, без обзира на то колико се трудила да негује пријатељске односе са Немачком и НАТО-ом, објективно ипак налази у позицији у којој њена политика није сасвим синхронизована са захтевима Брисела и Берлина. Продаја српског Телекома стога није логичан корак на путу стабилизације српске привреде, већ је то очигледан пример распродаје државних и пословних тајни земље. То у кључном моменту, када званичном Београду предстоје осетљиви и тешки преговори о питањима евроинтеграција и статуса Косова, и те како може угрозити интересе и националну безбедност Србије.

[/restrictedarea]

  hairy woman подобрать займзайм под расписку новочеркасскзайм на неименную карту сбербанка