Почетна / Свет / Партнерство против Истока

Партнерство против Истока

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Замисао потискивања Русије из њених вековних сфера утицаја нема шансе да опстане јер Москва контролише скоро цео простор бившег СССР, и сваки покушај насилног упада води у ескалацију сукоба

Програм Источног партнерства, који је Европска унија покренула на простору земаља бившег СССР, пропао је. Тако бар пише лондонски „Гардијан“, додајући да је прошлонедељни Самит овог „партнерства“, одржан у летонској престоници Риги, само потврдио овај неуспех. Међу „партнерима“ ЕУ налазе се Украјина, Грузија, Молдавија, Белорусија, Јерменија и Азербејџан, односно све оне државе које гаје, или су некада гајиле наду да би и за њих могла да се отворе „рајска врата“ чланства у Унији. Најмање две од њих, Белорусија и Јерменија, већ одавно су кренуле другим путем ‒ интеграције у Евроазијску економску унију (ЕАУ) док је Молдавија око овог питања подељена на проруски и проевропски блок на својој политичкој сцени. Азербејџан је одавно показао да његова дружба са Бриселом не искључује добре односе са Москвом.

У Кијеву и Тбилисију елите су углавном једногласне да желе европски курс, али то мало помаже у побољшању животног стандарда њихових грађана. Источни „партнери“ још нису догурали ни до беле шенген листе, а најновије обећање Брисела гласи: у децембру ће се о томе поново одлучивати. Тако и у њиховом случају важи принцип штапа и шаргарепе, са вечитим одлагањима. Интересантно је да Брисел не види у оквиру Источног партнерства и Русију, свог убедљиво највећег партнера на Истоку.

[restrictedarea]

ПАРАДОКСИ Све то јасно указује да је реч о партнерству против „некога на Истоку“. Међутим, наизглед лукаво замишљена закључна изјава Самита, у којој се директно помиње „анексија Крима“, није прошла код Јеревана и Минска, па су овај акт потписале само земље чланице ЕУ. Што и није неки успех, јер су такав документ могли да усвоје и на било ком редовном састанку у Бриселу. Тако се дошло до парадоксалне ситуације да један документ потписују земље ЕУ, а њихови партнери са Истока потписе стављају на прочишћен текст у којем се анексија не спомиње. И у овом случају виде се двоструки стандарди.

Уочи Самита, по дипломатским кулоарима није се крило да је основна идеја да се скуп претвори у антируски догађај и демонстрацију подршке Украјини. Но, како је међу учесницама Источног партнерства велики број пријатеља Москве, или макар оних који не подржавају исувише агресивни курс према Кремљу, ни ова намера није прошла. Одбачена је и категорична подела – или сте за ЕУ, или за ЕАУ – па се ни на томе није превише инсистирало. Експерти процењују да ће овакав „еластични“ приступ не само да буде задржан већ ће у будућности још више да добије легитимитет. Али, онда се поставља питање: која је сврха „антируског партнерства“, ако је кроз њега немогуће провлачити антируску политику?

 

ДРУШТВО ПЕТРА ПОРОШЕНКА Партнерство је осмишљено пре тачно седам година, када је постало јасно да Русија креће у изградњу новог поретка у Евроазији. Наједном су се у Бриселу сетили да на истоку Европе постоји читав низ земаља које су деценијама жељно чекале било какав европски импулс, али га нису добијале. И, када је из Москве почео да се јавља јасан евроазијски глас, на Западу су одлучили да предузму мере да га угуше. Међутим, ни у самом старту, на првом Самиту 2009. године, као и ни данас, креатори ове иницијативе нису успели да заокруже целину, односно да заворе обруч против Русије. Све земље стоје чврсто на својим позицијама, независно од Источног партнерства.

О томе немају илузија ни на Западу, па се стиче утисак да се читава партнерска комедија организује због једне земље – Украјине. Све остале делегације биле су присутне „реда ради“, а лидери Белорусије и Азербејџана, Александар Лукашенко и Илхам Алијев, нису ни дошли у Ригу. Али, зато је украјински председник Петар Порошенко повео и шефицу Централне банке Олгу Гонтареву и министарку финансија, држављанку САД Наталију Јареско. Неки у Кијеву кажу да је Јареско америчка „бивша држављанка“, али то су правне зачкољице. Како ствари заиста стоје, види се и из начина на који је она реаговала на питање руских новинара. Док је њена колегиница Гонтарева одговарала на руском језику, Јареско се изјашњавала искључиво на енглеском, са јаким америчким нагласком.

Порошенко је поставио своје захтеве: безвизни режим, перспектива чланства у ЕУ, финансијска помоћ у износу од две милијарде евра. Од свега тога, добио је само кредит од 1,8 милијарди евра, што се може сматрати успехом ако се зна да Украјина спада у групу земаља са високим кредитним ризиком и спољним дугом у износу од око 50 милијарди долара. У непоузданост украјинских партнера могла је да се увери и Русија, којој Кијев прети да неће вратити три милијарде долара што је позајмио бивши председник Виктор Јанукович у децембру 2013. године. У Европи добро знају с ким имају посла.

„Пре свега, Источно партнерство не предвиђа званична обећања о ступању у ЕУ, чак ни у будућности. Ради се о томе да је идеја о чланству релативно нова. Али, безусловно, Грузија, Молдавија и Украјина имају право на европски сан“, поручио је својим драгим источним партнерима шеф ЕУ Доналд Туск. И ту, заиста, званичних обећања није било, па се народи побројаних држава морају ослањати искључиво на – незванична обећања. А она не коштају и не боле оне који их дају, док они што верују у то добијају свој „сан“ који им нико не може одузети. Тако су сви задовољни. Државе које желе да иду путем партнерства морају званично да се одрекну Русије и испуне читав низ захтева и критеријума, па је стога мало правих ентузијаста на овом путу без алтернативе.

ДАЛЕКО ЈЕ ШАРГАРЕПА „Ублажавање визног режима могуће је само уз испуњавање свих неопходних услова. Европска комисија је представила извештај о томе да су Украјина и Грузија уложиле доста напора у вези са тим питањем, али они још увек нису довољни да би се ситуација у целини поправила“, нагласила је главна шефица параде, немачка канцеларка Ангела Меркел. Визна либерализација још увек је на дугачком штапу, јер ова шаргарепа још ни издалека није исцрпела свој потенцијал и још се може дуго користити за условљавање сиромашних источних партнера. Још ће се Кијев, Тбилиси и Кишињов помучити да до ње дођу. Кијев мучи још једна брига. Док су депутати Врховне раде рекордном брзином усвојили и ратификовали споразум о асоцијацији са ЕУ, њихове европске колеге ни издалека не журе да обаве свој део посла. Порошенко је тако лоцирао и главне кривце, Грчку, Кипар, Италију и Аустрију, изразивши жељу да ове земље споразум ратификују брже.

Бесперспективност оваквих формата увиђају и у ЕУ, па је могуће да ће Ришки самит Источног партнерства бити и последњи. Пре свега, Белорусија и Јерменија су већ дубоко интегрисане у ЕАУ на челу са Русијом, па покушаји утицаја на њих да делују против Москве немају шансе за успех. На то је указао и министар иностраних послова Белорусије Владимир Макеј, који је предводио делегацију уместо шефа државе Александра Лукашенка, поручивши да су неприхватљиви делови закључног акта који садрже „конфронтационе поруке“. „Регион Источног партнерства претворио се у јабуку раздора, што се негативно одражава у свим државама-партнерима“, истакао је Макеј.

„За такве самите се обично каже: нису испунили очекивања. Али, у овом случају, посебних очекивања није ни било. Сва лица од ауторитета у ЕУ су унисоно рекла: ни европске перспективе, ни безвизног режима неће бити, а о свему осталом ћемо са задовољством да разговарамо. У ствари, изгледа да се у Риги одлучивало не о судбини Украјине, већ о самом Источном партнерству, шведско-пољском пројекту освајања постсовјетског простора. Његов резултат су два рата, у Грузији и у Украјини“, написао је на својој Фејсбук страници Константин Косачов, шеф Комитета за међународне послове Савета Федерације Русије.

Замисао потискивања Русије из њених вековних сфера утицаја нема шансе да опстане. Идеја се први пут појавила у мају 2008, у праскозорје рата у Грузији. Демократија, економска интеграција, енергетска безбедност, либерализација визног режима – сва ова „слатка обећања“ Источног партнерства могла су у том тренутку, када економска криза још није избила, изгледати примамљиво. Данас је јасно да Русија чврсто контролише скоро цео простор бившег Совјетског Савеза и да сваки покушај насилног упада води директно у ескалацију сукоба. ЕУ је у протеклим годинама потценила Русију, али сада то почињу да схватају и у Бриселу. Бесправна градња у туђем дворишту показала се као опасан и скуп пројекат, а резултати су поражавајући. Уместо демократије и безбедности, дошло је до рата и бујања неонацизма. Да од ЕУ вајде нема, већ су одавно схватили у Грузији, Белорусији, Азербејџану и Јерменији. Свест о томе почиње да преовладава и у Молдавији и Украјини. Ни Брисел није што је некад био.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *