Partnerstvo protiv Istoka

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Zamisao potiskivanja Rusije iz njenih vekovnih sfera uticaja nema šanse da opstane jer Moskva kontroliše skoro ceo prostor bivšeg SSSR, i svaki pokušaj nasilnog upada vodi u eskalaciju sukoba

Program Istočnog partnerstva, koji je Evropska unija pokrenula na prostoru zemalja bivšeg SSSR, propao je. Tako bar piše londonski „Gardijan“, dodajući da je prošlonedeljni Samit ovog „partnerstva“, održan u letonskoj prestonici Rigi, samo potvrdio ovaj neuspeh. Među „partnerima“ EU nalaze se Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Belorusija, Jermenija i Azerbejdžan, odnosno sve one države koje gaje, ili su nekada gajile nadu da bi i za njih mogla da se otvore „rajska vrata“ članstva u Uniji. Najmanje dve od njih, Belorusija i Jermenija, već odavno su krenule drugim putem ‒ integracije u Evroazijsku ekonomsku uniju (EAU) dok je Moldavija oko ovog pitanja podeljena na proruski i proevropski blok na svojoj političkoj sceni. Azerbejdžan je odavno pokazao da njegova družba sa Briselom ne isključuje dobre odnose sa Moskvom.

U Kijevu i Tbilisiju elite su uglavnom jednoglasne da žele evropski kurs, ali to malo pomaže u poboljšanju životnog standarda njihovih građana. Istočni „partneri“ još nisu dogurali ni do bele šengen liste, a najnovije obećanje Brisela glasi: u decembru će se o tome ponovo odlučivati. Tako i u njihovom slučaju važi princip štapa i šargarepe, sa večitim odlaganjima. Interesantno je da Brisel ne vidi u okviru Istočnog partnerstva i Rusiju, svog ubedljivo najvećeg partnera na Istoku.

[restrictedarea]

PARADOKSI Sve to jasno ukazuje da je reč o partnerstvu protiv „nekoga na Istoku“. Međutim, naizgled lukavo zamišljena zaključna izjava Samita, u kojoj se direktno pominje „aneksija Krima“, nije prošla kod Jerevana i Minska, pa su ovaj akt potpisale samo zemlje članice EU. Što i nije neki uspeh, jer su takav dokument mogli da usvoje i na bilo kom redovnom sastanku u Briselu. Tako se došlo do paradoksalne situacije da jedan dokument potpisuju zemlje EU, a njihovi partneri sa Istoka potpise stavljaju na pročišćen tekst u kojem se aneksija ne spominje. I u ovom slučaju vide se dvostruki standardi.

Uoči Samita, po diplomatskim kuloarima nije se krilo da je osnovna ideja da se skup pretvori u antiruski događaj i demonstraciju podrške Ukrajini. No, kako je među učesnicama Istočnog partnerstva veliki broj prijatelja Moskve, ili makar onih koji ne podržavaju isuviše agresivni kurs prema Kremlju, ni ova namera nije prošla. Odbačena je i kategorična podela – ili ste za EU, ili za EAU – pa se ni na tome nije previše insistiralo. Eksperti procenjuju da će ovakav „elastični“ pristup ne samo da bude zadržan već će u budućnosti još više da dobije legitimitet. Ali, onda se postavlja pitanje: koja je svrha „antiruskog partnerstva“, ako je kroz njega nemoguće provlačiti antirusku politiku?

 

DRUŠTVO PETRA POROŠENKA Partnerstvo je osmišljeno pre tačno sedam godina, kada je postalo jasno da Rusija kreće u izgradnju novog poretka u Evroaziji. Najednom su se u Briselu setili da na istoku Evrope postoji čitav niz zemalja koje su decenijama željno čekale bilo kakav evropski impuls, ali ga nisu dobijale. I, kada je iz Moskve počeo da se javlja jasan evroazijski glas, na Zapadu su odlučili da preduzmu mere da ga uguše. Međutim, ni u samom startu, na prvom Samitu 2009. godine, kao i ni danas, kreatori ove inicijative nisu uspeli da zaokruže celinu, odnosno da zavore obruč protiv Rusije. Sve zemlje stoje čvrsto na svojim pozicijama, nezavisno od Istočnog partnerstva.

O tome nemaju iluzija ni na Zapadu, pa se stiče utisak da se čitava partnerska komedija organizuje zbog jedne zemlje – Ukrajine. Sve ostale delegacije bile su prisutne „reda radi“, a lideri Belorusije i Azerbejdžana, Aleksandar Lukašenko i Ilham Alijev, nisu ni došli u Rigu. Ali, zato je ukrajinski predsednik Petar Porošenko poveo i šeficu Centralne banke Olgu Gontarevu i ministarku finansija, državljanku SAD Nataliju Jaresko. Neki u Kijevu kažu da je Jaresko američka „bivša državljanka“, ali to su pravne začkoljice. Kako stvari zaista stoje, vidi se i iz načina na koji je ona reagovala na pitanje ruskih novinara. Dok je njena koleginica Gontareva odgovarala na ruskom jeziku, Jaresko se izjašnjavala isključivo na engleskom, sa jakim američkim naglaskom.

Porošenko je postavio svoje zahteve: bezvizni režim, perspektiva članstva u EU, finansijska pomoć u iznosu od dve milijarde evra. Od svega toga, dobio je samo kredit od 1,8 milijardi evra, što se može smatrati uspehom ako se zna da Ukrajina spada u grupu zemalja sa visokim kreditnim rizikom i spoljnim dugom u iznosu od oko 50 milijardi dolara. U nepouzdanost ukrajinskih partnera mogla je da se uveri i Rusija, kojoj Kijev preti da neće vratiti tri milijarde dolara što je pozajmio bivši predsednik Viktor Janukovič u decembru 2013. godine. U Evropi dobro znaju s kim imaju posla.

„Pre svega, Istočno partnerstvo ne predviđa zvanična obećanja o stupanju u EU, čak ni u budućnosti. Radi se o tome da je ideja o članstvu relativno nova. Ali, bezuslovno, Gruzija, Moldavija i Ukrajina imaju pravo na evropski san“, poručio je svojim dragim istočnim partnerima šef EU Donald Tusk. I tu, zaista, zvaničnih obećanja nije bilo, pa se narodi pobrojanih država moraju oslanjati isključivo na – nezvanična obećanja. A ona ne koštaju i ne bole one koji ih daju, dok oni što veruju u to dobijaju svoj „san“ koji im niko ne može oduzeti. Tako su svi zadovoljni. Države koje žele da idu putem partnerstva moraju zvanično da se odreknu Rusije i ispune čitav niz zahteva i kriterijuma, pa je stoga malo pravih entuzijasta na ovom putu bez alternative.

DALEKO JE ŠARGAREPA „Ublažavanje viznog režima moguće je samo uz ispunjavanje svih neophodnih uslova. Evropska komisija je predstavila izveštaj o tome da su Ukrajina i Gruzija uložile dosta napora u vezi sa tim pitanjem, ali oni još uvek nisu dovoljni da bi se situacija u celini popravila“, naglasila je glavna šefica parade, nemačka kancelarka Angela Merkel. Vizna liberalizacija još uvek je na dugačkom štapu, jer ova šargarepa još ni izdaleka nije iscrpela svoj potencijal i još se može dugo koristiti za uslovljavanje siromašnih istočnih partnera. Još će se Kijev, Tbilisi i Kišinjov pomučiti da do nje dođu. Kijev muči još jedna briga. Dok su deputati Vrhovne rade rekordnom brzinom usvojili i ratifikovali sporazum o asocijaciji sa EU, njihove evropske kolege ni izdaleka ne žure da obave svoj deo posla. Porošenko je tako locirao i glavne krivce, Grčku, Kipar, Italiju i Austriju, izrazivši želju da ove zemlje sporazum ratifikuju brže.

Besperspektivnost ovakvih formata uviđaju i u EU, pa je moguće da će Riški samit Istočnog partnerstva biti i poslednji. Pre svega, Belorusija i Jermenija su već duboko integrisane u EAU na čelu sa Rusijom, pa pokušaji uticaja na njih da deluju protiv Moskve nemaju šanse za uspeh. Na to je ukazao i ministar inostranih poslova Belorusije Vladimir Makej, koji je predvodio delegaciju umesto šefa države Aleksandra Lukašenka, poručivši da su neprihvatljivi delovi zaključnog akta koji sadrže „konfrontacione poruke“. „Region Istočnog partnerstva pretvorio se u jabuku razdora, što se negativno odražava u svim državama-partnerima“, istakao je Makej.

„Za takve samite se obično kaže: nisu ispunili očekivanja. Ali, u ovom slučaju, posebnih očekivanja nije ni bilo. Sva lica od autoriteta u EU su unisono rekla: ni evropske perspektive, ni bezviznog režima neće biti, a o svemu ostalom ćemo sa zadovoljstvom da razgovaramo. U stvari, izgleda da se u Rigi odlučivalo ne o sudbini Ukrajine, već o samom Istočnom partnerstvu, švedsko-poljskom projektu osvajanja postsovjetskog prostora. Njegov rezultat su dva rata, u Gruziji i u Ukrajini“, napisao je na svojoj Fejsbuk stranici Konstantin Kosačov, šef Komiteta za međunarodne poslove Saveta Federacije Rusije.

Zamisao potiskivanja Rusije iz njenih vekovnih sfera uticaja nema šanse da opstane. Ideja se prvi put pojavila u maju 2008, u praskozorje rata u Gruziji. Demokratija, ekonomska integracija, energetska bezbednost, liberalizacija viznog režima – sva ova „slatka obećanja“ Istočnog partnerstva mogla su u tom trenutku, kada ekonomska kriza još nije izbila, izgledati primamljivo. Danas je jasno da Rusija čvrsto kontroliše skoro ceo prostor bivšeg Sovjetskog Saveza i da svaki pokušaj nasilnog upada vodi direktno u eskalaciju sukoba. EU je u proteklim godinama potcenila Rusiju, ali sada to počinju da shvataju i u Briselu. Bespravna gradnja u tuđem dvorištu pokazala se kao opasan i skup projekat, a rezultati su poražavajući. Umesto demokratije i bezbednosti, došlo je do rata i bujanja neonacizma. Da od EU vajde nema, već su odavno shvatili u Gruziji, Belorusiji, Azerbejdžanu i Jermeniji. Svest o tome počinje da preovladava i u Moldaviji i Ukrajini. Ni Brisel nije što je nekad bio.

[/restrictedarea]