Почетна / БРОЈ 371 / Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 5. део / Мај 1962. – почетак распада Jугославије

Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 5. део / Мај 1962. – почетак распада Jугославије

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ
У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о Крцуновом супротстављању економској политици Хрватске и Словеније, његовoм односу према Петру Стамболићу, Владимиру Бакарићу и пријатељству и позицијама Александра Ранковића и Ивана Гошњака

Март, април и мај 1962. године обиловали су врло озбиљним и драматичним седницама политичког врха Југославије, у ствари, тадашњег врховног партијског руководства – Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ИК ЦКСКЈ). Доцније су историчари проценили да је тада отворено ново поглавље историје социјалистичке Југославије. Прва тзв. проширена седница ИК ЦКСКЈ трајала је три дана, а уводни реферат поднео је Тито. Он је говорио о лошем стању привреде,  али као главни проблем истакао је политичку кризу, засновану на сукобљености, неправилностима и слабостима деловања руководстава СКЈ.  Стога је Тито први пут јавно  поставио дилему:

„Да ли је наша земља још кадра да се одржи, да се не распадне, односно – да ли је зрела за живот или није!“

Ова седница отворила је Пандорину кутију из које су избијале варнице сукобљених погледа на политички и привредни систем (централизација или децентрализација) као и на национално питање. Кардељ и Ранковић су били главни опоненти један другом, али је Кардељ успео да осигура посебан положај Словеније у Југославији. Тито тада није применио чврстину у решавању отворених међурепубличких сукоба, али се изборио за привидан мир. После те седнице настаје период отвореног сукобљавања политичких елита република.

Крцун је био све више оптерећен проценом да почиње растурање јединствене државе Југославије. Нарочито се уверио да је Југославија на беспућу када је учествовао у првом Југословенском политичком самиту, почетком марта 1962. године у Београду. Био је то заједнички састанак свих југословенских комунистичких врхушки, руководећих форума република и покрајина. Главна тема била је привредна ситуација у земљи и разматрање питања у припреми платформе за привредну реформу, односно, договора о томе које би мере требало предузети да би се побољшала привредна ситуација и економски напредак, посебно у републикама и покрајинама које су биле недовољно развијене.

Представници Хрватске и Словеније, најразвијенијих република у Југославији, иступили су синхронизовано и енергично захтевали да се републике економски потпуно осамостале. Дошло је до оштрог размимоилажења  у ставовима осталих са  руководствима Хрватске и Словеније, која су енергично захтевала да се Федерацији  укину све компетенције из економске сфере: привредно планирање, фондови за помоћ неразвијеним републикама, финансирање итд. и да се све то пренесе на републике. Сматрали су да Хрватска и Словенија безразложно учествују у финансирању и сносе највећи терет у издржавању других република, а од тога немају никакве користи, него трпе обилну штету. Захтевали су потпуну економску самосталност република. Остале републике се нису слагале са тим.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Наставиће се

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *