Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 5. део / Мај 1962. – почетак распада Jугославије

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о Крцуновом супротстављању економској политици Хрватске и Словеније, његовoм односу према Петру Стамболићу, Владимиру Бакарићу и пријатељству и позицијама Александра Ранковића и Ивана Гошњака

Март, април и мај 1962. године обиловали су врло озбиљним и драматичним седницама политичког врха Југославије, у ствари, тадашњег врховног партијског руководства – Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ИК ЦКСКЈ). Доцније су историчари проценили да је тада отворено ново поглавље историје социјалистичке Југославије. Прва тзв. проширена седница ИК ЦКСКЈ трајала је три дана, а уводни реферат поднео је Тито. Он је говорио о лошем стању привреде,  али као главни проблем истакао је политичку кризу, засновану на сукобљености, неправилностима и слабостима деловања руководстава СКЈ.  Стога је Тито први пут јавно  поставио дилему:

„Да ли је наша земља још кадра да се одржи, да се не распадне, односно – да ли је зрела за живот или није!“

Ова седница отворила је Пандорину кутију из које су избијале варнице сукобљених погледа на политички и привредни систем (централизација или децентрализација) као и на национално питање. Кардељ и Ранковић су били главни опоненти један другом, али је Кардељ успео да осигура посебан положај Словеније у Југославији. Тито тада није применио чврстину у решавању отворених међурепубличких сукоба, али се изборио за привидан мир. После те седнице настаје период отвореног сукобљавања политичких елита република.

Крцун је био све више оптерећен проценом да почиње растурање јединствене државе Југославије. Нарочито се уверио да је Југославија на беспућу када је учествовао у првом Југословенском политичком самиту, почетком марта 1962. године у Београду. Био је то заједнички састанак свих југословенских комунистичких врхушки, руководећих форума република и покрајина. Главна тема била је привредна ситуација у земљи и разматрање питања у припреми платформе за привредну реформу, односно, договора о томе које би мере требало предузети да би се побољшала привредна ситуација и економски напредак, посебно у републикама и покрајинама које су биле недовољно развијене.

Представници Хрватске и Словеније, најразвијенијих република у Југославији, иступили су синхронизовано и енергично захтевали да се републике економски потпуно осамостале. Дошло је до оштрог размимоилажења  у ставовима осталих са  руководствима Хрватске и Словеније, која су енергично захтевала да се Федерацији  укину све компетенције из економске сфере: привредно планирање, фондови за помоћ неразвијеним републикама, финансирање итд. и да се све то пренесе на републике. Сматрали су да Хрватска и Словенија безразложно учествују у финансирању и сносе највећи терет у издржавању других република, а од тога немају никакве користи, него трпе обилну штету. Захтевали су потпуну економску самосталност република. Остале републике се нису слагале са тим.

[restrictedarea]

КРЦУН БРАНИ ФЕДЕРАЦИЈУ Посебно се том предлогу успротивио Крцун, као председник владе Србије, који је упозорио:

„Економска политика је основно политичко питање и економско осамостаљивање република значи и политичко осамостаљивање. То би било катастрофално за земљу и њен суверенитет и интегритет, значило би укидање најважнијих прерогатива савезне државе и довело до њеног нестанка.“

Око тога се развила оштра дискусија, о чему је обавештен и Јосип Броз Тито. Он је одмах позвао телефоном челнике Хрватске и Словеније и критиковао их. Рекао им је да нису у праву и тражио да одустану од таквих предлога који воде нејединству СФРЈ и међурепубличким сукобима. Титова критика је допринела да протагонисти тог предлога тада одустану од својих захтева.

Тито је убрзо одржао „историјски“ говор на масовном митингу у Сплиту 6. маја 1962,  у којем је нагласио да је јединство свих република од највећег значаја за Југославију, осудио злоупотребе разних функционера у власти и Партији, захтевајући  јединство и слогу и примену оштрих санкција против свих који крше позитивне законске прописе у циљу својих личних интереса. Титови ставови и тон и поруке изазвали су одушевљење и опште одобравање народа.

Крцун је неколико дана после Титовог говора заказао састанак свим начелницима унутрашњих послова Србије. На свој начин, одржао им је  кратко слово, без дискусије:

„Немојте да се слизујете са комитетима. За њих су закон Статут и Програм Партије, а ми смо државни органи и морамо се стриктно придржавати законских норматива, спроводити их и извршавати, а пред законом су сви једнаки, без обзира на положај и заслуге у прошлости. Зато, извештавајте о свим неправилностима и безакоњу који се дешавају на терену, ма ко их чинио.“

ЈЕЗУИТСКИ ГЛАВАРИ После два месеца у Ловачком дому у Пећи Крцун ми је причао да га је Тито у вези са ставом Хрватске и Словеније најпре одушевио, али да је ускоро увидео да им Тито попушта и тражи компромис са западним републикама. Ово је Крцуна веома забрињавало и говорио је да то никако не може бити добро за земљу. Било је видљиво да се све вратило на претходно стање:  дезинтеграционе снаге у врху Југославије појачале су свој рад у правцу сепаратизма, који је и довео до тзв. Масовног покрета и „Хрватског прољећа“ у Хрватској и сличних сепаратистичких активности Словеније.

Он је ипак сматрао да, док је Тито жив, неће доћи до разбијања СФРЈ, јер њему одговара да буде на челу једне велике земље, уважаване у целом свету. Али је процењивао да ће после смрти Тита језуитски главари (тако је звао политичаре западних република) ступити на сцену и да ће доћи до распада земље, где ће најтеже последице претрпети српски народ у целини. Једне вечери у Пећи, у Ловачком дому крајем 1963. године испричао нам је једну илустративну епизоду.

Наиме, на Дан Републике, 29. новембра 1963. године прослављала се двадесетогодишњица историјског заседања АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије). У Свечану салу СИВ-а (Савезног извршног већа) пристигли су позвани гости из свих република. Приређен је пријем, гости су стајали у групама и келнери су приносили послужење. Све групе су биле одвојене, по републичкој припадности. Тако је и Крцун био у делегацији Србије. Једног момента је кренуо до тоалета и наиђе поред групе из Хрватске, у којој је био Петар Стамболић. Кад је спазио Крцуна,  позва га да им се придружи, а он му рече: „Не могу. Него, дођи ти овамо.“ Петар приђе и  упита га што им се не придружи, на шта му Крцун одбруси: „А што ти ниси са својима, где ти је место? Шта ти треба да се улизујеш овим језуитима.“ Још га је опсовао и продужио до тоалета.

КРЦУН И СТАМБОЛИЋ Крцун је имао лоше мишљење о Петру Стамболићу, пре свега зато што ништа корисно за Србе није урадио, а био је савезни народни посланик за Косовску Митровицу. Чак  је омогућио и да се део територије Србије припоји Аутономној Покрајини Косово и Метохија, иако та територија никада није припадала Косову.

Причао нам је Крцун и о томе када је био у партијској комисији, која га је саслушавала  поводом скандалозног иступа генерала  Љубодрага Ђурића, на Шестом конгресу КПЈ 1952. године. Он је говорио о етици и оптужио Петра Стамболића да сексуално узнемирава његову супругу, па је на Конгресу одлучено да се формира комисија и испита ситуација. У комисији су били, осим Крцуна, Спасенија Цана Бабовић и Крсто Попивода. Они су утврдили да је Петар Стамболић крив по оптужби и пошто то није његова једина грешка те врсте, предложили су да се разреши свих политичких функција и постави за управника неког пољопривредног добра. Стамболић се жалио Брозу, овај му анулирао казну, под условом да га редовно и детаљно извештава о односима у српском руководству. Од тада почиње његово вртоглаво напредовање у каријери.

НЕУСПЕШНИ ПОКУШАЈ СМЕНЕ БАКАРИЋА После Титовог говора у Сплиту, група руководећих функционера из врха Партије и државе из Београда, међу којима су били Александар Ранковић, Иван Гошњак, Милош Минић и други, боравила је у Пећи. У друштву са њима био је и Оскар Давичо, угледни књижевник, који је са Ранковићем био пријатељ, вероватно и зато што га је Ранковић спасио у рату. Ишли смо у лов на дивље свиње у Јуничкој планини на масиву Проклетија, близу албанске границе.

Давичо је говорио да је за неслогу и проблеме у земљи, посебно у политичко -економским односима између Хрватске и Србије, главни кривац Владимир Бакарић, кога је Тито звао „свилени“,  а неки други „мртвац“. Рекао је и да је недавно била донета одлука да се Бакарић смени са положаја  председника Сабора Хрватске и повуче на неку функцију у Федерацију у Београд, а да на његово место у Хрватску иде генерал Иван Гошњак. (Учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-армије ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Од 1953. до 1967. године савезни секретар за народну одбрану СФР Југославије.)

Давичо је рекао да у Гошњака Тито и Ранковић имају пуно поверење, а био је омиљен и код свих народа и народности у Југославији. Тито се сложио са тим предлогом. Али, план није успео.

И Крцун је учествовао у том разговору. Сагласио се да је то било идеално решење, али се већина јавних и политичких субјеката у Хрватској са том сменом није сложила и код Тита је у Београд чак дошла делегација најутицајнијих интелектуалаца и јавних посленика из Загреба, на челу са Мирославом Крлежом да се жали: „… ако тај мануелни радник (Гошњак) дође на чело Хрватске, они немају други начин да протестују него да напусте земљу и емигрирају“. Тито се поколебао, али им је ставио до знања  да „свилени“ мора да иде са садашње функције и питао их да ли они имају неки бољи предлог за замену. Предложили су Савку Дабчевић Кучар, као „познату интелектуалку, чврсту и одану комунисткињу“. Тито се сложио. И стављена је тачка. А „мртвац“ је преживео.

ЛЕКА И ГОШЊАК Да су Лека Ранковић и Иван Гошњак присни другови и пријатељи, било је  јасно сваком ко их је познавао. У лов на Проклетијама и боравак у Ловачком дому увек су долазили заједно и нису се раздвајали. Једном су изразили жељу да посете манастир Дечане. Ја сам пошао са њима и рекох старешини манастира, Макарију, са којим сам био пријатељ, да их уведе у манастирску ризницу, која се изузетно ретко отвара, и да их позове на послужење у своју тзв. „столовају“ тј. салон за госте. Макарије је то радо прихватио.

У салону се окупило манастирско братство и после послужења калуђери су почели да певају. Нарочито се истицао старији калуђер Жарко, који је био поп у Војводини и остао удовац, а по канону Православне цркве није могао да се други пут жени, па је одлучио да пређе у калуђерски ред. Жарко је био Војвођанин и искључиво је певао бећарце, духовите и шаљиве на граници скаредности, што баш и није пристајало свештеничкој кући.

По повратку у Пећ Гошњак рече Ранковићу: „Сад сам се уверио колико су  Српска православна црква и вера права народна институција. Друже Марко, мислим да држава треба да јој пружи више пажње и помоћи.“

Том приликом су се обојица распитивала и о томе какви су међунационални односи  на Космету, какав је утицај Албаније и стаљинистичке пропаганде Енвера Хоџе. Ранковић је био ћутљив и затворен. Када сам  ја објаснио да нам је највећи проблем то што се у просвети код Шиптара не популарише југословенска синтеза пуне равноправности свих народа и народности и да подривачка и шпијунска субверзија од стране клике Енвера Хоџе не престаје, Ранковић је то објашњење примио без коментара. Само је изашао из просторије.

Гошњак се интересовао и како сарађујемо са војним гарнизонима у Пећи и Ђаковици, као и са граничарима на граници према Албанији и њиховом командом у Ђаковици. Рекао сам да су ти односи добри,  али да не разумем зашто се у нашем политичком систему форсира територијална одбрана, нарочито у вези са набавком оружја за предузећа и локалну самоуправу. Упозорио сам и да се то оружје налази у рукама непроверених цивила, да је било доста појава крађе и нестајања оружја, на пример, у општини Исток, али и у Призрену. Уза све то, оријентација на територијалну одбрану се популарисала кроз медије као јединствен пример у Европи и као резултат нашег самоуправљања и жеље радног народа да брани своју имовину, која му је дата на управљање. Говорило се: ако би се десио случај да непријатељ или евентуални агресор покуша да нас нападне, наишао би на „бодље јежа“ тј. наоружани радни народ у одбрани своје имовине и земље. Гошњак ми је тада рекао да се ни он са таквом политиком територијалне одбране не слаже, јер то иде науштрб угледа и улоге Југословенске народне армије (ЈНА) која је добро опремљена и оспособљена за одбрану и обезбеђење мира и реда целокупне државе и нашег народа.

Ја сам и данас уверен да су Ранковић и Гошњак били два стуба Југославије, као њени најистакнутији браниоци и да су зато проглашени унитаристима (појам који је послужио само у време бесомучне хајке, измишљене и добро режиране фарсе о Четвртом брионском пленуму да се о сепаратизму не би ништа говорило). Једини је Гошњак, од све врхушке у ондашњем Политбироу СКЈ, покушао да брани Ранковића и на Брионима и у Карађорђеву. А не могу заборавити препоруку београдског руководства Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР) поводом смрти генерала Гошњака, да пензионисани официри, којих неколико хиљада живи само на територији општине Нови Београд, не треба да присуствују његовој сахрани. Није саопштен разлог. Али је јасно да је он носио исту „грешку“ као и Ранковић, тј. да је оцењиван врхунским унитаристом.

[/restrictedarea]

Наставиће се