Istina o Slobodanu Peneziću Krcunu / 5. deo / Maj 1962. – početak raspada Jugoslavije

Priredila LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ

U nastavku svoje ispovesti o Slobodanu Peneziću Krcunu, Rajko Vidačić, njegov nekadašnji saradnik i nosilac Partizanske spomenice 1941, za „Pečat“ govori o Krcunovom suprotstavljanju ekonomskoj politici Hrvatske i Slovenije, njegovom odnosu prema Petru Stamboliću, Vladimiru Bakariću i prijateljstvu i pozicijama Aleksandra Rankovića i Ivana Gošnjaka

Mart, april i maj 1962. godine obilovali su vrlo ozbiljnim i dramatičnim sednicama političkog vrha Jugoslavije, u stvari, tadašnjeg vrhovnog partijskog rukovodstva – Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (IK CKSKJ). Docnije su istoričari procenili da je tada otvoreno novo poglavlje istorije socijalističke Jugoslavije. Prva tzv. proširena sednica IK CKSKJ trajala je tri dana, a uvodni referat podneo je Tito. On je govorio o lošem stanju privrede,  ali kao glavni problem istakao je političku krizu, zasnovanu na sukobljenosti, nepravilnostima i slabostima delovanja rukovodstava SKJ.  Stoga je Tito prvi put javno  postavio dilemu:

„Da li je naša zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne, odnosno – da li je zrela za život ili nije!“

Ova sednica otvorila je Pandorinu kutiju iz koje su izbijale varnice sukobljenih pogleda na politički i privredni sistem (centralizacija ili decentralizacija) kao i na nacionalno pitanje. Kardelj i Ranković su bili glavni oponenti jedan drugom, ali je Kardelj uspeo da osigura poseban položaj Slovenije u Jugoslaviji. Tito tada nije primenio čvrstinu u rešavanju otvorenih međurepubličkih sukoba, ali se izborio za prividan mir. Posle te sednice nastaje period otvorenog sukobljavanja političkih elita republika.

Krcun je bio sve više opterećen procenom da počinje rasturanje jedinstvene države Jugoslavije. Naročito se uverio da je Jugoslavija na bespuću kada je učestvovao u prvom Jugoslovenskom političkom samitu, početkom marta 1962. godine u Beogradu. Bio je to zajednički sastanak svih jugoslovenskih komunističkih vrhuški, rukovodećih foruma republika i pokrajina. Glavna tema bila je privredna situacija u zemlji i razmatranje pitanja u pripremi platforme za privrednu reformu, odnosno, dogovora o tome koje bi mere trebalo preduzeti da bi se poboljšala privredna situacija i ekonomski napredak, posebno u republikama i pokrajinama koje su bile nedovoljno razvijene.

Predstavnici Hrvatske i Slovenije, najrazvijenijih republika u Jugoslaviji, istupili su sinhronizovano i energično zahtevali da se republike ekonomski potpuno osamostale. Došlo je do oštrog razmimoilaženja  u stavovima ostalih sa  rukovodstvima Hrvatske i Slovenije, koja su energično zahtevala da se Federaciji  ukinu sve kompetencije iz ekonomske sfere: privredno planiranje, fondovi za pomoć nerazvijenim republikama, finansiranje itd. i da se sve to prenese na republike. Smatrali su da Hrvatska i Slovenija bezrazložno učestvuju u finansiranju i snose najveći teret u izdržavanju drugih republika, a od toga nemaju nikakve koristi, nego trpe obilnu štetu. Zahtevali su potpunu ekonomsku samostalnost republika. Ostale republike se nisu slagale sa tim.

[restrictedarea]

KRCUN BRANI FEDERACIJU Posebno se tom predlogu usprotivio Krcun, kao predsednik vlade Srbije, koji je upozorio:

„Ekonomska politika je osnovno političko pitanje i ekonomsko osamostaljivanje republika znači i političko osamostaljivanje. To bi bilo katastrofalno za zemlju i njen suverenitet i integritet, značilo bi ukidanje najvažnijih prerogativa savezne države i dovelo do njenog nestanka.“

Oko toga se razvila oštra diskusija, o čemu je obavešten i Josip Broz Tito. On je odmah pozvao telefonom čelnike Hrvatske i Slovenije i kritikovao ih. Rekao im je da nisu u pravu i tražio da odustanu od takvih predloga koji vode nejedinstvu SFRJ i međurepubličkim sukobima. Titova kritika je doprinela da protagonisti tog predloga tada odustanu od svojih zahteva.

Tito je ubrzo održao „istorijski“ govor na masovnom mitingu u Splitu 6. maja 1962,  u kojem je naglasio da je jedinstvo svih republika od najvećeg značaja za Jugoslaviju, osudio zloupotrebe raznih funkcionera u vlasti i Partiji, zahtevajući  jedinstvo i slogu i primenu oštrih sankcija protiv svih koji krše pozitivne zakonske propise u cilju svojih ličnih interesa. Titovi stavovi i ton i poruke izazvali su oduševljenje i opšte odobravanje naroda.

Krcun je nekoliko dana posle Titovog govora zakazao sastanak svim načelnicima unutrašnjih poslova Srbije. Na svoj način, održao im je  kratko slovo, bez diskusije:

„Nemojte da se slizujete sa komitetima. Za njih su zakon Statut i Program Partije, a mi smo državni organi i moramo se striktno pridržavati zakonskih normativa, sprovoditi ih i izvršavati, a pred zakonom su svi jednaki, bez obzira na položaj i zasluge u prošlosti. Zato, izveštavajte o svim nepravilnostima i bezakonju koji se dešavaju na terenu, ma ko ih činio.“

JEZUITSKI GLAVARI Posle dva meseca u Lovačkom domu u Peći Krcun mi je pričao da ga je Tito u vezi sa stavom Hrvatske i Slovenije najpre oduševio, ali da je uskoro uvideo da im Tito popušta i traži kompromis sa zapadnim republikama. Ovo je Krcuna veoma zabrinjavalo i govorio je da to nikako ne može biti dobro za zemlju. Bilo je vidljivo da se sve vratilo na prethodno stanje:  dezintegracione snage u vrhu Jugoslavije pojačale su svoj rad u pravcu separatizma, koji je i doveo do tzv. Masovnog pokreta i „Hrvatskog proljeća“ u Hrvatskoj i sličnih separatističkih aktivnosti Slovenije.

On je ipak smatrao da, dok je Tito živ, neće doći do razbijanja SFRJ, jer njemu odgovara da bude na čelu jedne velike zemlje, uvažavane u celom svetu. Ali je procenjivao da će posle smrti Tita jezuitski glavari (tako je zvao političare zapadnih republika) stupiti na scenu i da će doći do raspada zemlje, gde će najteže posledice pretrpeti srpski narod u celini. Jedne večeri u Peći, u Lovačkom domu krajem 1963. godine ispričao nam je jednu ilustrativnu epizodu.

Naime, na Dan Republike, 29. novembra 1963. godine proslavljala se dvadesetogodišnjica istorijskog zasedanja AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). U Svečanu salu SIV-a (Saveznog izvršnog veća) pristigli su pozvani gosti iz svih republika. Priređen je prijem, gosti su stajali u grupama i kelneri su prinosili posluženje. Sve grupe su bile odvojene, po republičkoj pripadnosti. Tako je i Krcun bio u delegaciji Srbije. Jednog momenta je krenuo do toaleta i naiđe pored grupe iz Hrvatske, u kojoj je bio Petar Stambolić. Kad je spazio Krcuna,  pozva ga da im se pridruži, a on mu reče: „Ne mogu. Nego, dođi ti ovamo.“ Petar priđe i  upita ga što im se ne pridruži, na šta mu Krcun odbrusi: „A što ti nisi sa svojima, gde ti je mesto? Šta ti treba da se ulizuješ ovim jezuitima.“ Još ga je opsovao i produžio do toaleta.

KRCUN I STAMBOLIĆ Krcun je imao loše mišljenje o Petru Stamboliću, pre svega zato što ništa korisno za Srbe nije uradio, a bio je savezni narodni poslanik za Kosovsku Mitrovicu. Čak  je omogućio i da se deo teritorije Srbije pripoji Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija, iako ta teritorija nikada nije pripadala Kosovu.

Pričao nam je Krcun i o tome kada je bio u partijskoj komisiji, koja ga je saslušavala  povodom skandaloznog istupa generala  Ljubodraga Đurića, na Šestom kongresu KPJ 1952. godine. On je govorio o etici i optužio Petra Stambolića da seksualno uznemirava njegovu suprugu, pa je na Kongresu odlučeno da se formira komisija i ispita situacija. U komisiji su bili, osim Krcuna, Spasenija Cana Babović i Krsto Popivoda. Oni su utvrdili da je Petar Stambolić kriv po optužbi i pošto to nije njegova jedina greška te vrste, predložili su da se razreši svih političkih funkcija i postavi za upravnika nekog poljoprivrednog dobra. Stambolić se žalio Brozu, ovaj mu anulirao kaznu, pod uslovom da ga redovno i detaljno izveštava o odnosima u srpskom rukovodstvu. Od tada počinje njegovo vrtoglavo napredovanje u karijeri.

NEUSPEŠNI POKUŠAJ SMENE BAKARIĆA Posle Titovog govora u Splitu, grupa rukovodećih funkcionera iz vrha Partije i države iz Beograda, među kojima su bili Aleksandar Ranković, Ivan Gošnjak, Miloš Minić i drugi, boravila je u Peći. U društvu sa njima bio je i Oskar Davičo, ugledni književnik, koji je sa Rankovićem bio prijatelj, verovatno i zato što ga je Ranković spasio u ratu. Išli smo u lov na divlje svinje u Juničkoj planini na masivu Prokletija, blizu albanske granice.

Davičo je govorio da je za neslogu i probleme u zemlji, posebno u političko -ekonomskim odnosima između Hrvatske i Srbije, glavni krivac Vladimir Bakarić, koga je Tito zvao „svileni“,  a neki drugi „mrtvac“. Rekao je i da je nedavno bila doneta odluka da se Bakarić smeni sa položaja  predsednika Sabora Hrvatske i povuče na neku funkciju u Federaciju u Beograd, a da na njegovo mesto u Hrvatsku ide general Ivan Gošnjak. (Učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-armije JNA, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Od 1953. do 1967. godine savezni sekretar za narodnu odbranu SFR Jugoslavije.)

Davičo je rekao da u Gošnjaka Tito i Ranković imaju puno poverenje, a bio je omiljen i kod svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji. Tito se složio sa tim predlogom. Ali, plan nije uspeo.

I Krcun je učestvovao u tom razgovoru. Saglasio se da je to bilo idealno rešenje, ali se većina javnih i političkih subjekata u Hrvatskoj sa tom smenom nije složila i kod Tita je u Beograd čak došla delegacija najuticajnijih intelektualaca i javnih poslenika iz Zagreba, na čelu sa Miroslavom Krležom da se žali: „… ako taj manuelni radnik (Gošnjak) dođe na čelo Hrvatske, oni nemaju drugi način da protestuju nego da napuste zemlju i emigriraju“. Tito se pokolebao, ali im je stavio do znanja  da „svileni“ mora da ide sa sadašnje funkcije i pitao ih da li oni imaju neki bolji predlog za zamenu. Predložili su Savku Dabčević Kučar, kao „poznatu intelektualku, čvrstu i odanu komunistkinju“. Tito se složio. I stavljena je tačka. A „mrtvac“ je preživeo.

LEKA I GOŠNJAK Da su Leka Ranković i Ivan Gošnjak prisni drugovi i prijatelji, bilo je  jasno svakom ko ih je poznavao. U lov na Prokletijama i boravak u Lovačkom domu uvek su dolazili zajedno i nisu se razdvajali. Jednom su izrazili želju da posete manastir Dečane. Ja sam pošao sa njima i rekoh starešini manastira, Makariju, sa kojim sam bio prijatelj, da ih uvede u manastirsku riznicu, koja se izuzetno retko otvara, i da ih pozove na posluženje u svoju tzv. „stolovaju“ tj. salon za goste. Makarije je to rado prihvatio.

U salonu se okupilo manastirsko bratstvo i posle posluženja kaluđeri su počeli da pevaju. Naročito se isticao stariji kaluđer Žarko, koji je bio pop u Vojvodini i ostao udovac, a po kanonu Pravoslavne crkve nije mogao da se drugi put ženi, pa je odlučio da pređe u kaluđerski red. Žarko je bio Vojvođanin i isključivo je pevao bećarce, duhovite i šaljive na granici skarednosti, što baš i nije pristajalo svešteničkoj kući.

Po povratku u Peć Gošnjak reče Rankoviću: „Sad sam se uverio koliko su  Srpska pravoslavna crkva i vera prava narodna institucija. Druže Marko, mislim da država treba da joj pruži više pažnje i pomoći.“

Tom prilikom su se obojica raspitivala i o tome kakvi su međunacionalni odnosi  na Kosmetu, kakav je uticaj Albanije i staljinističke propagande Envera Hodže. Ranković je bio ćutljiv i zatvoren. Kada sam  ja objasnio da nam je najveći problem to što se u prosveti kod Šiptara ne populariše jugoslovenska sinteza pune ravnopravnosti svih naroda i narodnosti i da podrivačka i špijunska subverzija od strane klike Envera Hodže ne prestaje, Ranković je to objašnjenje primio bez komentara. Samo je izašao iz prostorije.

Gošnjak se interesovao i kako sarađujemo sa vojnim garnizonima u Peći i Đakovici, kao i sa graničarima na granici prema Albaniji i njihovom komandom u Đakovici. Rekao sam da su ti odnosi dobri,  ali da ne razumem zašto se u našem političkom sistemu forsira teritorijalna odbrana, naročito u vezi sa nabavkom oružja za preduzeća i lokalnu samoupravu. Upozorio sam i da se to oružje nalazi u rukama neproverenih civila, da je bilo dosta pojava krađe i nestajanja oružja, na primer, u opštini Istok, ali i u Prizrenu. Uza sve to, orijentacija na teritorijalnu odbranu se popularisala kroz medije kao jedinstven primer u Evropi i kao rezultat našeg samoupravljanja i želje radnog naroda da brani svoju imovinu, koja mu je data na upravljanje. Govorilo se: ako bi se desio slučaj da neprijatelj ili eventualni agresor pokuša da nas napadne, naišao bi na „bodlje ježa“ tj. naoružani radni narod u odbrani svoje imovine i zemlje. Gošnjak mi je tada rekao da se ni on sa takvom politikom teritorijalne odbrane ne slaže, jer to ide nauštrb ugleda i uloge Jugoslovenske narodne armije (JNA) koja je dobro opremljena i osposobljena za odbranu i obezbeđenje mira i reda celokupne države i našeg naroda.

Ja sam i danas uveren da su Ranković i Gošnjak bili dva stuba Jugoslavije, kao njeni najistaknutiji branioci i da su zato proglašeni unitaristima (pojam koji je poslužio samo u vreme besomučne hajke, izmišljene i dobro režirane farse o Četvrtom brionskom plenumu da se o separatizmu ne bi ništa govorilo). Jedini je Gošnjak, od sve vrhuške u ondašnjem Politbirou SKJ, pokušao da brani Rankovića i na Brionima i u Karađorđevu. A ne mogu zaboraviti preporuku beogradskog rukovodstva Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) povodom smrti generala Gošnjaka, da penzionisani oficiri, kojih nekoliko hiljada živi samo na teritoriji opštine Novi Beograd, ne treba da prisustvuju njegovoj sahrani. Nije saopšten razlog. Ali je jasno da je on nosio istu „grešku“ kao i Ranković, tj. da je ocenjivan vrhunskim unitaristom.

[/restrictedarea]

Nastaviće se