Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 4. део / Освајање нових пољопривредних површина, или прогон Срба и Црногораца

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о протеривању Срба и Црногораца са Космета, „афирмацији” Албанаца и о Крцуновом односу према македонском руководству…

Трагање за начином превазилажења заосталости на Космету се претворило у своју супротност, која је имала историјски негативне последице на положај и интересе српског и црногорског становништва. Наиме, врх југословенског политичког руководства донео је резолуцију „Освајање нових пољопривредних површина“, која је налагала да се широм Косова и Метохије освоји необрађено земљиште,  на којем је требало створити нова пољопривредна добра и комбинате, где би се многи људи запослили, чиме би се коренито позитивно мењао социјални положај и животни стандард становништва.Око тог питања покренута је огромна агитација и помпа, чак је и снимљен играни филм „Крст Ракоц“ са прворазредним југословенским глумцима („Крст Ракоц“, филм из 1962. године, режија: Живко Ристић, сценарио: Душан Савковић, улоге: Велимир Бата Живојиновић, Есма Реџепова и други).

Планирано је да се та нова  предузећа организују на десетак локација широм Космета. Али се испоставило да тих површина у друштвеној својини нема довољно да би биле рентабилне и исплативе. У вези са тим је донета одлука да се површина повећа имовином тј. пољопривредним парцелама инокосних сељака.

Да ли случајно – тиме су били обухваћени искључиво насељеници Срби и Црногорци 100 одсто, без иједног Шиптара.

С  обзиром да су они већином били учесници НОП, ови власници су давали своја имања добровољно без икакаве накнаде, јер су веровали Партији на власти. А Партија им је обећала да ће заузврат добити запослење и станове у градовима у којима се подижу индустријски објекти. Међутим, то обећање је било „лудом радовање“. Када су људи према том обећању, на пример, у Пећи, покушали да ступе у радни однос у Фабрици коже и обуће – нису успели, иако су неки од њих већ завршили курсеве обуке у Фабрици „Борово“, код Вуковара. Зашто? Јер је по националном кључу дата предност Шиптарима. То је многе разочарало и није им ништа преостало него да се, осиромашени и обманути, селе махом у Србију и Црну гору.

[restrictedarea]

То је била увертира за егзодус Срба и Црногораца, који је касније попримао све шире размере и који је довео до данашње ситуације…

Све се то објашњавало потребом да се у смислу духа братства и јединства врши  „афирмација албанске националности“. Под тим насловом Хајредин Хоџа, академик и ректор Универзитета у Приштини, наменски је написао књигу, коју ми је поклонио јер смо једно време у Урошевцу били сарадници, другови и пријатељи! Он је био секретар Среског комитета КПЈ, а ја сам био на челу органа СДБ и члан Бироа истог комитета. Био је родом из Штимља, а потицао је из породице која је била привржена квислиншкој власти тзв. „Велике Албаније“ и против НОП. Приликом ослобођења Космета прикључио се партизанима, као осамнаестогодишњак. Био је интелигентан и писмен и одмах после рата завршио је средњу партијску школу у Београду са одличним успехом.

Када га је Ђоко Пајковић 1948. године устоличио за секретара Среског комитета, упозоравали смо га да српски народ, који је у већини био на страни НОП, неће бити задовољан да Хоџа буде на најодговорнијој политичкој дужности у срезу, с обзиром да потиче из квислиншке породице. Пајковић рече да је то одлука најужег обласног партијског руководства, а да све зависи од неколико Срба првобораца, па ако га они подрже, подржаће га и народ. За његово руковођење комитетом у Урошевцу не би се могло рећи да је било неуспешно: спроводио је стриктно Титову политику братства и јединства.

Задржао се на тој дужности две-три године, отишао из Урошевца, завршио правни факултет, на крају и докторирао на теми „Национално питање у Југославији – Афирмација албанске националности“. Некако у то време наишао је у Урошевац, по обичају, позвао нас неколицину да се видимо и рекао нам да ће убрзо да брани ту своју дисертацију. Ту је био и Шефки Ајдини, члан Среског комитета, иначе пре рата припадао је Напредном покрету, био активни учесник НОБ и члан КПЈ, носилац Партизанске споменице, који му је одбрусио:  „Хајредине, мислио сам да си паметан човек, а сада видим да си тешка будала. Чим си се ти решио за тему националног питања, значи да ћеш постати тешки националиста. Што ти то треба!“

Прелиставајући књигу, пала ми је на ум ова критичка оцена Шефкијe, која је била пророчанска и тачна. Та Хајрединова писанија је националистичка епопеја о албанском национализму и  изазива мучнину приликом читања. Он историјски велича, оправдава и позитивно оцењује присталице Призренске лиге, качачке покрете и њихове шовинистичке главешине. За њега су истакнути и заслужни национални борци: Хасан-бег Приштина, председник Косовског комитета у Првом светском рату, који је био уско повезан са иностраним агентурама, које су радиле против ослободилачких ратова Србије. Велича Бајрам-бега Цурија, који је подигао устанак у Метохији 1919. године, организовао неутралну зону са центром у Јунику, где се одржао са својим присталицама све до 1924.године када је ликвидиран. Али – Хајредин Хоџа је био изабраник ондашње политичке власти Југославије и Србије.

Тако се водила кадровска политика. Зато није било чудо што је Крцун  једном приликом у Ловачком дому, у присуству Јована Веселинова и Спасеније Цане Бабовић, изразио забринутост што у руководству Републике Србије нема подршку за став да је основни косовски  проблем: албански сепаратизам и антисрпска политика. Набрајао је тада и истакнуте кадрове у Републици, који су привржени Кардељу и његовој проблематичној политици, на штету српског народа.

 

КРЦУН У МАКЕДОНИЈИ 1961. Једног дана, крајем 1961. године, позвао ме је  да дођем  у Ловачки дом у Пећи. Добио је позив од владе Македоније да присуствује отварању дела аутопута на међи између Србије и Македоније код Ристоваца, између Прешева и Куманова. Настао је проблем како да стигне тамо, јер он никад није долазио у Пећ аутомобилом, него возом. Проблем смо решили ангажовањем  аутомобила из нашег возног парка. Рече ми да и ја пођем са њим и да ћемо се вратити истог дана. Тако смо преко Призрена, Урошевца и Гњилана стигли на време на прославу.

На челу македонске делегације био је његов колега, председник Извршног већа Македоније, Љупчо Арсов. После церемоније отварања  деонице аутопута, организован је пригодни пријем у сали неке школе. Уследиле су и говоранције. Први је говорио Арсов, који је нарочито нагласио да отварање тог асфалтираног пута, захваљујући нашој социјалистичкој заједници, много значи за Македонију и опширно објаснио да  у бившој Краљевини Југославији Македонија није имала ниједан метар асфалтираног пута, јер то није дозвољавала великосрпска буржоазија, која је била тамница за несрпске  народе и националне мањине итд. Али, када се Македонија ослободила те диктатуре великосрпске  буржоазије, сви ми у Југославији почели смо да равноправно изграђујемо своју будућност.

Када је Арсов завршио говор, наста граја и скандирање: „Крцун! Крцун!“ Тон су давали Врањанци који су били бројни у сали. Тако су Крцуна натерали да говори.

Крцун се у свом стилу осврнуо на говор Арсова. Упитао га је:

„Зашто ви плачете на туђем гробљу? Ту великосрпску буржоазију уништили смо ми, српски комунисти, и ако треба неко да је критикује, а треба због њихове лоше владавине, то ми Срби треба да чинимо. Што се тиче асфалтних путева, великосрпска буржоазија их није градила ни у Србији. И данас су у Београду многе улице поплочане турском калдрмом. А што се тиче вас, Македонаца, ви сте се ослободили турског ропства, захваљујући српском војнику, којег је предводила та српска буржоазија.“

Народ га је поздравио бурним аплаузом и одушевљеним повицима.

НЕРАВНОПРАВАН  ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ Када је ступио на дужност председника Извршног већа Србије (после Милоша Минића, од 1962.) Крцун је и даље остао у блиским везама са људима из СДБ Србије, од којих је захтевао да га обавештавају о свим непријатељским и негативним појавама у нашем друштву, посебно у Србији. На новом радном месту ипак су га више окупирали економски и свеукупни проблеми у  друштвеним кретањима и међунационалним односима у СФРЈ. Уверио се да економски најразвијеније републике СФРЈ брже напредују од Србије. Није наилазио на разумевање у савезној влади. Нису прихватали реалне захтеве да се поклони већа пажња економском развоју Србије. Највише је имао проблема са словеначким и хрватским кадровима, који су се углавном налазили баш на положајима од којих су зависиле одлуке о тим питањима. Крцун је сматрао да су те две републике биле у бољем положају и зато што су се директно граничиле   са богатим европским државама, па су лакше могле да успостављају значајне спољнотрговинске односе, као и да користе погодности царињења робе по малограничном промету.

Крцун је био „отворена књига“,  што би народ рекао – није имао длаке на језику, него што му на ум то на друм.

У вези са тим, желим да  поменем два само њему својствена наступа:

Када је код њега дошла једна делегација локалних политичара из источне Србије, да траже од њега да се и у њиховој општини (Бољевац) одобри помоћ, јер много заостају у привредним инвестицијама, а да су и они Србија. Како је то било у другој половини текуће године, Крцун им рече: „Сва средства су већ плански расподељена, зашто то нисте тражили раније.“ Они га приупиташе да ли би ипак могло да се у неким општинама које су боље развијене обустави што је обећано и да се та средства дају њима. Крцун ће им на то рећи: „О томе не може бити ни речи. Та пробијања су скупо коштала ову земљу. А што кажете да сте и ви Србија, могу вам рећи да је и Невесиње Србија, јер је тамо увек пуцала српска пушка када се бранила Србија. И о томе се мора водити рачуна.“

Када су у СФРЈ укинути срезови, како је објашњено, да би комунални систем у општинама био ближи народу и да се смањи бирократија, Крцун је позвао све председнике срезова да им саопшти ту одлуку и објасни зашто је донета. Неколико присутних постави питање: „Срезови у Србији имају велику традицију. Како ћемо без њих?“ А Крцун ће, као из топа: „Лако ћемо без срезова, а шта ћемо без кнезова. Зашто то не питате!“

 

Наставиће се…

[/restrictedarea]