Istina o Slobodanu Peneziću Krcunu / 4. deo / Osvajanje novih poljoprivrednih površina, ili progon Srba i Crnogoraca

Priredila LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ

U nastavku svoje ispovesti o Slobodanu Peneziću Krcunu, Rajko Vidačić, njegov nekadašnji saradnik i nosilac Partizanske spomenice 1941, za „Pečat“ govori o proterivanju Srba i Crnogoraca sa Kosmeta, „afirmaciji” Albanaca i o Krcunovom odnosu prema makedonskom rukovodstvu…

Traganje za načinom prevazilaženja zaostalosti na Kosmetu se pretvorilo u svoju suprotnost, koja je imala istorijski negativne posledice na položaj i interese srpskog i crnogorskog stanovništva. Naime, vrh jugoslovenskog političkog rukovodstva doneo je rezoluciju „Osvajanje novih poljoprivrednih površina“, koja je nalagala da se širom Kosova i Metohije osvoji neobrađeno zemljište,  na kojem je trebalo stvoriti nova poljoprivredna dobra i kombinate, gde bi se mnogi ljudi zaposlili, čime bi se korenito pozitivno menjao socijalni položaj i životni standard stanovništva.Oko tog pitanja pokrenuta je ogromna agitacija i pompa, čak je i snimljen igrani film „Krst Rakoc“ sa prvorazrednim jugoslovenskim glumcima („Krst Rakoc“, film iz 1962. godine, režija: Živko Ristić, scenario: Dušan Savković, uloge: Velimir Bata Živojinović, Esma Redžepova i drugi).

Planirano je da se ta nova  preduzeća organizuju na desetak lokacija širom Kosmeta. Ali se ispostavilo da tih površina u društvenoj svojini nema dovoljno da bi bile rentabilne i isplative. U vezi sa tim je doneta odluka da se površina poveća imovinom tj. poljoprivrednim parcelama inokosnih seljaka.

Da li slučajno – time su bili obuhvaćeni isključivo naseljenici Srbi i Crnogorci 100 odsto, bez ijednog Šiptara.

S  obzirom da su oni većinom bili učesnici NOP, ovi vlasnici su davali svoja imanja dobrovoljno bez ikakave naknade, jer su verovali Partiji na vlasti. A Partija im je obećala da će zauzvrat dobiti zaposlenje i stanove u gradovima u kojima se podižu industrijski objekti. Međutim, to obećanje je bilo „ludom radovanje“. Kada su ljudi prema tom obećanju, na primer, u Peći, pokušali da stupe u radni odnos u Fabrici kože i obuće – nisu uspeli, iako su neki od njih već završili kurseve obuke u Fabrici „Borovo“, kod Vukovara. Zašto? Jer je po nacionalnom ključu data prednost Šiptarima. To je mnoge razočaralo i nije im ništa preostalo nego da se, osiromašeni i obmanuti, sele mahom u Srbiju i Crnu goru.

[restrictedarea]

To je bila uvertira za egzodus Srba i Crnogoraca, koji je kasnije poprimao sve šire razmere i koji je doveo do današnje situacije…

Sve se to objašnjavalo potrebom da se u smislu duha bratstva i jedinstva vrši  „afirmacija albanske nacionalnosti“. Pod tim naslovom Hajredin Hodža, akademik i rektor Univerziteta u Prištini, namenski je napisao knjigu, koju mi je poklonio jer smo jedno vreme u Uroševcu bili saradnici, drugovi i prijatelji! On je bio sekretar Sreskog komiteta KPJ, a ja sam bio na čelu organa SDB i član Biroa istog komiteta. Bio je rodom iz Štimlja, a poticao je iz porodice koja je bila privržena kvislinškoj vlasti tzv. „Velike Albanije“ i protiv NOP. Prilikom oslobođenja Kosmeta priključio se partizanima, kao osamnaestogodišnjak. Bio je inteligentan i pismen i odmah posle rata završio je srednju partijsku školu u Beogradu sa odličnim uspehom.

Kada ga je Đoko Pajković 1948. godine ustoličio za sekretara Sreskog komiteta, upozoravali smo ga da srpski narod, koji je u većini bio na strani NOP, neće biti zadovoljan da Hodža bude na najodgovornijoj političkoj dužnosti u srezu, s obzirom da potiče iz kvislinške porodice. Pajković reče da je to odluka najužeg oblasnog partijskog rukovodstva, a da sve zavisi od nekoliko Srba prvoboraca, pa ako ga oni podrže, podržaće ga i narod. Za njegovo rukovođenje komitetom u Uroševcu ne bi se moglo reći da je bilo neuspešno: sprovodio je striktno Titovu politiku bratstva i jedinstva.

Zadržao se na toj dužnosti dve-tri godine, otišao iz Uroševca, završio pravni fakultet, na kraju i doktorirao na temi „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji – Afirmacija albanske nacionalnosti“. Nekako u to vreme naišao je u Uroševac, po običaju, pozvao nas nekolicinu da se vidimo i rekao nam da će ubrzo da brani tu svoju disertaciju. Tu je bio i Šefki Ajdini, član Sreskog komiteta, inače pre rata pripadao je Naprednom pokretu, bio aktivni učesnik NOB i član KPJ, nosilac Partizanske spomenice, koji mu je odbrusio:  „Hajredine, mislio sam da si pametan čovek, a sada vidim da si teška budala. Čim si se ti rešio za temu nacionalnog pitanja, znači da ćeš postati teški nacionalista. Što ti to treba!“

Prelistavajući knjigu, pala mi je na um ova kritička ocena Šefkije, koja je bila proročanska i tačna. Ta Hajredinova pisanija je nacionalistička epopeja o albanskom nacionalizmu i  izaziva mučninu prilikom čitanja. On istorijski veliča, opravdava i pozitivno ocenjuje pristalice Prizrenske lige, kačačke pokrete i njihove šovinističke glavešine. Za njega su istaknuti i zaslužni nacionalni borci: Hasan-beg Priština, predsednik Kosovskog komiteta u Prvom svetskom ratu, koji je bio usko povezan sa inostranim agenturama, koje su radile protiv oslobodilačkih ratova Srbije. Veliča Bajram-bega Curija, koji je podigao ustanak u Metohiji 1919. godine, organizovao neutralnu zonu sa centrom u Juniku, gde se održao sa svojim pristalicama sve do 1924.godine kada je likvidiran. Ali – Hajredin Hodža je bio izabranik ondašnje političke vlasti Jugoslavije i Srbije.

Tako se vodila kadrovska politika. Zato nije bilo čudo što je Krcun  jednom prilikom u Lovačkom domu, u prisustvu Jovana Veselinova i Spasenije Cane Babović, izrazio zabrinutost što u rukovodstvu Republike Srbije nema podršku za stav da je osnovni kosovski  problem: albanski separatizam i antisrpska politika. Nabrajao je tada i istaknute kadrove u Republici, koji su privrženi Kardelju i njegovoj problematičnoj politici, na štetu srpskog naroda.

 

KRCUN U MAKEDONIJI 1961. Jednog dana, krajem 1961. godine, pozvao me je  da dođem  u Lovački dom u Peći. Dobio je poziv od vlade Makedonije da prisustvuje otvaranju dela autoputa na međi između Srbije i Makedonije kod Ristovaca, između Preševa i Kumanova. Nastao je problem kako da stigne tamo, jer on nikad nije dolazio u Peć automobilom, nego vozom. Problem smo rešili angažovanjem  automobila iz našeg voznog parka. Reče mi da i ja pođem sa njim i da ćemo se vratiti istog dana. Tako smo preko Prizrena, Uroševca i Gnjilana stigli na vreme na proslavu.

Na čelu makedonske delegacije bio je njegov kolega, predsednik Izvršnog veća Makedonije, Ljupčo Arsov. Posle ceremonije otvaranja  deonice autoputa, organizovan je prigodni prijem u sali neke škole. Usledile su i govorancije. Prvi je govorio Arsov, koji je naročito naglasio da otvaranje tog asfaltiranog puta, zahvaljujući našoj socijalističkoj zajednici, mnogo znači za Makedoniju i opširno objasnio da  u bivšoj Kraljevini Jugoslaviji Makedonija nije imala nijedan metar asfaltiranog puta, jer to nije dozvoljavala velikosrpska buržoazija, koja je bila tamnica za nesrpske  narode i nacionalne manjine itd. Ali, kada se Makedonija oslobodila te diktature velikosrpske  buržoazije, svi mi u Jugoslaviji počeli smo da ravnopravno izgrađujemo svoju budućnost.

Kada je Arsov završio govor, nasta graja i skandiranje: „Krcun! Krcun!“ Ton su davali Vranjanci koji su bili brojni u sali. Tako su Krcuna naterali da govori.

Krcun se u svom stilu osvrnuo na govor Arsova. Upitao ga je:

„Zašto vi plačete na tuđem groblju? Tu velikosrpsku buržoaziju uništili smo mi, srpski komunisti, i ako treba neko da je kritikuje, a treba zbog njihove loše vladavine, to mi Srbi treba da činimo. Što se tiče asfaltnih puteva, velikosrpska buržoazija ih nije gradila ni u Srbiji. I danas su u Beogradu mnoge ulice popločane turskom kaldrmom. A što se tiče vas, Makedonaca, vi ste se oslobodili turskog ropstva, zahvaljujući srpskom vojniku, kojeg je predvodila ta srpska buržoazija.“

Narod ga je pozdravio burnim aplauzom i oduševljenim povicima.

NERAVNOPRAVAN  EKONOMSKI POLOŽAJ SRBIJE U JUGOSLAVIJI Kada je stupio na dužnost predsednika Izvršnog veća Srbije (posle Miloša Minića, od 1962.) Krcun je i dalje ostao u bliskim vezama sa ljudima iz SDB Srbije, od kojih je zahtevao da ga obaveštavaju o svim neprijateljskim i negativnim pojavama u našem društvu, posebno u Srbiji. Na novom radnom mestu ipak su ga više okupirali ekonomski i sveukupni problemi u  društvenim kretanjima i međunacionalnim odnosima u SFRJ. Uverio se da ekonomski najrazvijenije republike SFRJ brže napreduju od Srbije. Nije nailazio na razumevanje u saveznoj vladi. Nisu prihvatali realne zahteve da se pokloni veća pažnja ekonomskom razvoju Srbije. Najviše je imao problema sa slovenačkim i hrvatskim kadrovima, koji su se uglavnom nalazili baš na položajima od kojih su zavisile odluke o tim pitanjima. Krcun je smatrao da su te dve republike bile u boljem položaju i zato što su se direktno graničile   sa bogatim evropskim državama, pa su lakše mogle da uspostavljaju značajne spoljnotrgovinske odnose, kao i da koriste pogodnosti carinjenja robe po malograničnom prometu.

Krcun je bio „otvorena knjiga“,  što bi narod rekao – nije imao dlake na jeziku, nego što mu na um to na drum.

U vezi sa tim, želim da  pomenem dva samo njemu svojstvena nastupa:

Kada je kod njega došla jedna delegacija lokalnih političara iz istočne Srbije, da traže od njega da se i u njihovoj opštini (Boljevac) odobri pomoć, jer mnogo zaostaju u privrednim investicijama, a da su i oni Srbija. Kako je to bilo u drugoj polovini tekuće godine, Krcun im reče: „Sva sredstva su već planski raspodeljena, zašto to niste tražili ranije.“ Oni ga priupitaše da li bi ipak moglo da se u nekim opštinama koje su bolje razvijene obustavi što je obećano i da se ta sredstva daju njima. Krcun će im na to reći: „O tome ne može biti ni reči. Ta probijanja su skupo koštala ovu zemlju. A što kažete da ste i vi Srbija, mogu vam reći da je i Nevesinje Srbija, jer je tamo uvek pucala srpska puška kada se branila Srbija. I o tome se mora voditi računa.“

Kada su u SFRJ ukinuti srezovi, kako je objašnjeno, da bi komunalni sistem u opštinama bio bliži narodu i da se smanji birokratija, Krcun je pozvao sve predsednike srezova da im saopšti tu odluku i objasni zašto je doneta. Nekoliko prisutnih postavi pitanje: „Srezovi u Srbiji imaju veliku tradiciju. Kako ćemo bez njih?“ A Krcun će, kao iz topa: „Lako ćemo bez srezova, a šta ćemo bez knezova. Zašto to ne pitate!“

 

Nastaviće se…

[/restrictedarea]