Почетна / Свет / Европске муке по Камерону

Европске муке по Камерону

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић
Да ли је Камерон, после свега, човек са којим бриселска бирократија може да сарађује? – сажето је питање већине присутних на састанку премијера земаља Источног партнерства у Риги

На састанку премијера земаља Источног партнерства у Риги, већина окупљених била је радознала да се боље упозна са Дејвидом Камероном и „фуснотама“ његове стварне политике према Бриселу након недавних парламентарних избора у Британији, на којима је он, прилично неочекивано, добио апсолутну подршку народа.

Многи су у Ригу дошли изиритирани Камероновим манипулисањем, његовим предизборним удварањем унутрашњој, евроскептичној галерији, а истовременим дискретним намигивањем Бриселу.

Питање већине у Риги било је, на крају, сажето у једној реченици: „Да ли је Камерон, после свега, човек са којим бриселска бирократија може да сарађује?“

ЦРВЕНА ЛИНИЈА? Добро би било да јесте. Већина би била задовољна да у Камерону, јачем после добијених избора, види партнера који би, кад се све сабере, био истински спреман да Британију задржи у Европској унији. Интересантно је (и значајно) што се у Лондону говори да би таквог Камерона највише желела Ангела Меркел, евидентно најјачи глас у Заједници.

Бивши амбасадор Уједињеног Краљевства у Берлину, сер Питер Толи, тврди за Би-Би-Си да је Немачка чак „најбољи Камеронов пријатељ и савезник“ у његовој најављеној политици редефинисања ЕУ и тражења бољег, посебног статуса за Британију у Заједници. Прејака реч, али има неког смисла у насталој међуевропској панорами. Истина, Меркелова је већ одаслала сигнале у Лондон да је отворена за „пријатељски разговор“ о листи британских захтева према Бриселу, пре него што гласачи на Острву изађу на обећани референдум (до каја 2017.) о даљем чланству у Унији. Ово је Лондону зазвучало као добра вест пред почетак Камеронових маратонских преговора и пре него што, после њих, крене референдум.

С друге стране, стоји цео „досије“ разлога због којих је управо Ангела Меркел показала жељу да и по високој цени (евентуално уз неке значајне уступке) задржи Британију у ЕУ. Не само зато што је наједном „откривено“ како Немачка и Британија, на страну међусобна ратна прошлост, „деле љубав према кобасицама и пиву“.

[restrictedarea]

На озбиљнијој страни приче, немачки бизнис види озбиљну корист од британске „лесе фер“ (laissez-faire) либералне економске регулативе, без бриселског гломазног бирократског амбијента…

Немачка привреда види острвски либерални тржишни простор као контратежу државном интервенционизму у једном делу земаља Европске уније, где је и даље на делу мешање државе у привредни сектор.

Једна од кључних тачака Камероновог програма за редефинисање ЕУ пре изласка на референдум јесте захтев да Брисел пристане на ограничење или укидање издашних социјалних давања за имигранте из Уније. Ангела Меркел је у вези са овом темом, а по оценама у Лондону, „на истој жици“ са Камероном. Истовремено, ни Лондон ни Берлин не желе да даље повећавају високо учешће у буџету Уније. Ако би Британија одлучила да се повуче, то би −консензус је − значило болан ударац за ЕУ и отворило нека питања о самој будућности европског пројекта.

Околност да су Берлин и Лондон синхрони бар у неколико тачака, које Камерон сада носи на континент у свом, јавно до краја недефинисаном преговарачком пакету, по некима је на Темзи сигнал „добре воље“ кључног играча у насталој игри − фрау Меркел, али то не значи и берлински „бланко чек“.

И овде почиње питање без тренутног одговора, а гласи: колико је Ангела Меркел спремна да изађе у сусрет Камероновим прохтевима и колику је цену Немачка спремна да плати ради задржавања Британије у друштву? Михаел Фукс, посланик у Бундестагу из партије ЦДУ Ангеле Меркел, изјављује − а британска штампа нашироко преноси − да ће канцеларка у разговорима са Камероном показати неопходну дозу „флексибилности“, али да има и своју „црвену линију“.

УДАР НА ФУНДАМЕНТАЛНИ ПРИНЦИП Британски извештачи из Берлина и познаваоци немачке политике на Темзи готово да су у сагласју да у Немачкој тренутно има „сасвим мало апетита“ за оно што је кључни лист у Камероновој књизи за преговоре − за било какве промене у темељним актима Европске уније. И да мисија британског премијера буде још тежа, у немачкој позицији најмање је симпатија за његов главни захтев − стриктну кодификацију и лимитирање слободног кретања грађана у Унији. Реч је о удару на фундаментални принцип слободе кретања људи, роба и услуга у ЕУ, али и о великом проблему Британије због огромног прилива придошлица, нарочито из земаља Уније, као што су Румунија, Бугарска, Пољска, као и из земаља са јужних фланкова Европе.

Са своје стране, Дејвид Камерон, у настојању да „европском тигру промени шаре“ пре него што Британцима понуди тај референдум, ипак није ни усамљен нити пуца из празне пушке.

Широм саме Европске уније евидентна је жеља да се нешто мења те мишљење да оваква Унија „не обавља посао“. Тренд за променама је очит, од Скандинавије до југа континента. Са дефлацијом пред вратима, високом незапосленошћу (нарочито младих) у Шпанији, Француској, Италији, Бугарској, Румунији, ЕУ напросто није више идеал за готово половину својих становника.

Грчки „грекзит“ − скраћеница за излазак Грчке из еврозоне и – последично − из Европске уније, ближи је сада реалности него фантазмагорији…

Упркос свему, Дејвид Камерон убеђује Британце и европске партнере у Риги како је сигуран да ће у предстојећем преговарачком маратону испословати за Уједињено Краљевство „бољи дил“ и да ће имати са чиме да изађе (на референдум) пред народ. Мало ко му на Острву верује „на часну реч“.

На састанку премијера у Летонији, Камерон − како је сам по доласку из Риге изјавио − „није дочекан изливом љубави“, али се, каже, тамо осећао самоуверено и угодно, јер је на састанак дошао са „пуним мандатом Британаца“ да се бори за реформу Уније.

У комплексним разговорима са Меркеловом, Оландом, Јункером и другима, Камерон има, за почетак, обећање већине „Европљана“ да су спремни да га бар саслушају. Фински премијер Александер Штуб већ је поручио како подржава британске предлоге за резове у бирократској структури ЕУ, али даље од тога није био спреман да иде. Сигуран је да ће Брисел и Камерон пронаћи „неку врсту компромиса“, ма шта то значило.

Британски премијер, опет, упитан да ли је спреман да суграђанима саветује да на референдуму гласају за напуштање Уније уколико Брисел одбије кључне захтеве за своје „припитомљавање“, лаконски одговара да „ништа није искључено“.

У сваком случају, „британско питање“ је испливало у сам врх европских послова… У Лондону је све више гласина и наговештаја да би референдум − „ин“ или „аут“ − могао да се организује већ у току идуће године (уместо 2017.) како се не би сударио са изборима у Француској и Немачкој.

Према већини анализа у Лондону, Камерон је састанак у Риги, посвећен, уосталом, односима ЕУ са Русијом, искористио да измери докле су партнери у Европи спремни да му изађу у сусрет. По повратку у престоницу није био издашан у детаљима, али се и пре Риге знало да је, suma summarum, његова „црвена линија“ стопирање даљих интеграционих процеса у Унији. Зато у преговарачком пакету стоји „уклесан у камен“ захтев да Британија добије право на изузеће од сваког новог корака који би водио ка даљем цементирању бриселске државе. Из ове премисе следе и остали острвски приоритети:

Уједињено Краљевство у предлозима за реконструкцију Уније тражи могућност за себе да се изузме или да блокира њене законе који не би били у складу са британским поимањем државног суверенитета унетог у Заједницу. Овде се посебно траже рестрикције социјалних давања за имигранте из ЕУ.

Изнад свега овога стоји захтев који подиже крвни притисак Ангели Меркел − увођење рестрикција и лимитирање броја долазака Европљана на Острво.

„Час истине“, колико за Камерона, толико и за ЕУ − очекује се крајем јуна на Самиту Заједнице. Тада ће, цени се у Лондону, „Европљанима“ бити коначно јасно шта Британија, у ствари, хоће од ЕУ, а колику је цену остатак Европе, са Немачком на челу, спреман да Гордом Албиону плати за останак у друштву…

У међувремену, Камерону остају пуне руке посла у властитој кући. Има, истина, парламентарну већину за преговоре; има квазивећину у партији − са већинским блоком за излазак из Уније и − већинско расположење у електорату за разлаз са Бриселом. И то одмах и без референдумске заврзламе. На евроскептичној страни има, такође, уз себе и еврофобе Најџела Фараџа − Независну партију Уједињеног Краљевства (УКИП) која је на мајским изборима освојила четири милиона гласова(!) али је, бизарно, захваљујући аномалијама изборног система, добила само једно место у вестминстерском парламенту.

Против себе Камерон има еврофилну опозицију, са Лабуристичком партијом која је тек прошле недеље, ошамућена убедљивим поразом на изборима, пристала да подржи идеју референдума. У истом блоку еврофила је и Шкотска национална партија (СНП) најјача странка у Шкотској; „Плејд кумру“, водећа партија у Велсу; и либерални демократи, жестоки проевропљани и досадашњи партнери у прошлој Камероновој, коалиционој влади, али до ногу потучени на мајским изборима.

У насталој слици једина тачка сусрета међу политичким партијама и у електорату на Острву јесте пристанак да се изађе на референдум − први народни плебисцит у последњих двадесет година на тему односа са Бриселом. Унутар овог сагласја делују, међутим, супротстављене силе. Камеронова Конзервативна партија ће да препоручи Британцима излазак из овакве и останак у некој реформисаној Унији; лабуристи ће лобирати за останак − самостално или у тандему са шкотским СНП.

ЕУ НИЈЕ ЊИХОВА „ШОЉИЦА ЧАЈА“ Уз Камерона, тако, остаје УКИП, али и већинско расположење људи у Уједињеном Краљевству.

Већ су видљиви наговештаји да ће фронт еврофилије застрашивати Британце како ће, ако гласају за одлазак, Лондон остати без утицаја на послове у Европи − сам против 26 држава…

Бесмислица, чује се глас са друге стране. Готово пола инвестиција у Британију стиже из земаља ван Европске уније. Највећи број држава инвестира у Британију као земљу либералне пословне регулативе, а не зато што је чланица неког блока, још паралисаног гломазном бирократском машинеријом. Као не-чланица Британија има предност, иде даље теза, властите валуте (фунта) са пуним приступом на заједничко тржиште од пола милијарде европских становника.

У некој другој и другачијој Европској унији без бриселских стега, Британија би нашла интерес да остане, али у оваквој  „Thank you very much!“

У моменту када Камерон креће у први круг рашчишћавања односа са Бриселом, „кључ који отвара браву“ јесте, како то вербализује „Сандеј тајмс“ у уводнику, одговор на питање: да ли је оваква Унија у стању да обнови дух политичке и економске динамике, или је пак осуђена на „живот од старе славе“? Британија је, пише даље „Сандеј тајмс“, била зачетник европског развоја, архитекта заједничког тржишта и покретач европске експанзије на Исток − „може ли Камерон да покрене још један циклус?“ Гломазан посао. Морао би да окупи алијансу која би била спремна и способна да започне успешне реформе у Европској унији, која пак све више „живи од старе славе“. Требало би да изведе готово немогуће: да убеди Британце како је Европска унија „клуб за који вреди плаћати чланарину“ (Сандеј тајмс). Мало му ко на Острву даје шансе да „тигру промени шаре“: да блокира сваки нови корак бриселске бирократије и пратећих националних интересних елита ка јачању супранационалне структуре Европске уније, а она у колективној психи Британаца представља и даље анатему националног суверенитета којег Горди Албион нема намеру да се дефинитивно одрекне. Британци већином (према свим истраживањима) не доживљавају овакву Унију као своју „шољицу чаја“.

Ситуација је сада прилично закована. Меркелова је најавила своју „црвену линију“. Камерон је у Риги рекао како је убеђен да је „у интересу и Уједињеног Краљевства и европских партнера да оно остане у Европи, али у новој, темељито реформисаној Европи“.

„Квадратура круга“, чуло се из сале.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *