Evropske muke po Kameronu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Da li je Kameron, posle svega, čovek sa kojim briselska birokratija može da sarađuje? – sažeto je pitanje većine prisutnih na sastanku premijera zemalja Istočnog partnerstva u Rigi

Na sastanku premijera zemalja Istočnog partnerstva u Rigi, većina okupljenih bila je radoznala da se bolje upozna sa Dejvidom Kameronom i „fusnotama“ njegove stvarne politike prema Briselu nakon nedavnih parlamentarnih izbora u Britaniji, na kojima je on, prilično neočekivano, dobio apsolutnu podršku naroda.

Mnogi su u Rigu došli iziritirani Kameronovim manipulisanjem, njegovim predizbornim udvaranjem unutrašnjoj, evroskeptičnoj galeriji, a istovremenim diskretnim namigivanjem Briselu.

Pitanje većine u Rigi bilo je, na kraju, sažeto u jednoj rečenici: „Da li je Kameron, posle svega, čovek sa kojim briselska birokratija može da sarađuje?“

CRVENA LINIJA? Dobro bi bilo da jeste. Većina bi bila zadovoljna da u Kameronu, jačem posle dobijenih izbora, vidi partnera koji bi, kad se sve sabere, bio istinski spreman da Britaniju zadrži u Evropskoj uniji. Interesantno je (i značajno) što se u Londonu govori da bi takvog Kamerona najviše želela Angela Merkel, evidentno najjači glas u Zajednici.

Bivši ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Berlinu, ser Piter Toli, tvrdi za Bi-Bi-Si da je Nemačka čak „najbolji Kameronov prijatelj i saveznik“ u njegovoj najavljenoj politici redefinisanja EU i traženja boljeg, posebnog statusa za Britaniju u Zajednici. Prejaka reč, ali ima nekog smisla u nastaloj međuevropskoj panorami. Istina, Merkelova je već odaslala signale u London da je otvorena za „prijateljski razgovor“ o listi britanskih zahteva prema Briselu, pre nego što glasači na Ostrvu izađu na obećani referendum (do kaja 2017.) o daljem članstvu u Uniji. Ovo je Londonu zazvučalo kao dobra vest pred početak Kameronovih maratonskih pregovora i pre nego što, posle njih, krene referendum.

S druge strane, stoji ceo „dosije“ razloga zbog kojih je upravo Angela Merkel pokazala želju da i po visokoj ceni (eventualno uz neke značajne ustupke) zadrži Britaniju u EU. Ne samo zato što je najednom „otkriveno“ kako Nemačka i Britanija, na stranu međusobna ratna prošlost, „dele ljubav prema kobasicama i pivu“.

[restrictedarea]

Na ozbiljnijoj strani priče, nemački biznis vidi ozbiljnu korist od britanske „lese fer“ (laissez-faire) liberalne ekonomske regulative, bez briselskog glomaznog birokratskog ambijenta…

Nemačka privreda vidi ostrvski liberalni tržišni prostor kao kontratežu državnom intervencionizmu u jednom delu zemalja Evropske unije, gde je i dalje na delu mešanje države u privredni sektor.

Jedna od ključnih tačaka Kameronovog programa za redefinisanje EU pre izlaska na referendum jeste zahtev da Brisel pristane na ograničenje ili ukidanje izdašnih socijalnih davanja za imigrante iz Unije. Angela Merkel je u vezi sa ovom temom, a po ocenama u Londonu, „na istoj žici“ sa Kameronom. Istovremeno, ni London ni Berlin ne žele da dalje povećavaju visoko učešće u budžetu Unije. Ako bi Britanija odlučila da se povuče, to bi −konsenzus je − značilo bolan udarac za EU i otvorilo neka pitanja o samoj budućnosti evropskog projekta.

Okolnost da su Berlin i London sinhroni bar u nekoliko tačaka, koje Kameron sada nosi na kontinent u svom, javno do kraja nedefinisanom pregovaračkom paketu, po nekima je na Temzi signal „dobre volje“ ključnog igrača u nastaloj igri − frau Merkel, ali to ne znači i berlinski „blanko ček“.

I ovde počinje pitanje bez trenutnog odgovora, a glasi: koliko je Angela Merkel spremna da izađe u susret Kameronovim prohtevima i koliku je cenu Nemačka spremna da plati radi zadržavanja Britanije u društvu? Mihael Fuks, poslanik u Bundestagu iz partije CDU Angele Merkel, izjavljuje − a britanska štampa naširoko prenosi − da će kancelarka u razgovorima sa Kameronom pokazati neophodnu dozu „fleksibilnosti“, ali da ima i svoju „crvenu liniju“.

UDAR NA FUNDAMENTALNI PRINCIP Britanski izveštači iz Berlina i poznavaoci nemačke politike na Temzi gotovo da su u saglasju da u Nemačkoj trenutno ima „sasvim malo apetita“ za ono što je ključni list u Kameronovoj knjizi za pregovore − za bilo kakve promene u temeljnim aktima Evropske unije. I da misija britanskog premijera bude još teža, u nemačkoj poziciji najmanje je simpatija za njegov glavni zahtev − striktnu kodifikaciju i limitiranje slobodnog kretanja građana u Uniji. Reč je o udaru na fundamentalni princip slobode kretanja ljudi, roba i usluga u EU, ali i o velikom problemu Britanije zbog ogromnog priliva pridošlica, naročito iz zemalja Unije, kao što su Rumunija, Bugarska, Poljska, kao i iz zemalja sa južnih flankova Evrope.

Sa svoje strane, Dejvid Kameron, u nastojanju da „evropskom tigru promeni šare“ pre nego što Britancima ponudi taj referendum, ipak nije ni usamljen niti puca iz prazne puške.

Širom same Evropske unije evidentna je želja da se nešto menja te mišljenje da ovakva Unija „ne obavlja posao“. Trend za promenama je očit, od Skandinavije do juga kontinenta. Sa deflacijom pred vratima, visokom nezaposlenošću (naročito mladih) u Španiji, Francuskoj, Italiji, Bugarskoj, Rumuniji, EU naprosto nije više ideal za gotovo polovinu svojih stanovnika.

Grčki „grekzit“ − skraćenica za izlazak Grčke iz evrozone i – posledično − iz Evropske unije, bliži je sada realnosti nego fantazmagoriji…

Uprkos svemu, Dejvid Kameron ubeđuje Britance i evropske partnere u Rigi kako je siguran da će u predstojećem pregovaračkom maratonu isposlovati za Ujedinjeno Kraljevstvo „bolji dil“ i da će imati sa čime da izađe (na referendum) pred narod. Malo ko mu na Ostrvu veruje „na časnu reč“.

Na sastanku premijera u Letoniji, Kameron − kako je sam po dolasku iz Rige izjavio − „nije dočekan izlivom ljubavi“, ali se, kaže, tamo osećao samouvereno i ugodno, jer je na sastanak došao sa „punim mandatom Britanaca“ da se bori za reformu Unije.

U kompleksnim razgovorima sa Merkelovom, Olandom, Junkerom i drugima, Kameron ima, za početak, obećanje većine „Evropljana“ da su spremni da ga bar saslušaju. Finski premijer Aleksander Štub već je poručio kako podržava britanske predloge za rezove u birokratskoj strukturi EU, ali dalje od toga nije bio spreman da ide. Siguran je da će Brisel i Kameron pronaći „neku vrstu kompromisa“, ma šta to značilo.

Britanski premijer, opet, upitan da li je spreman da sugrađanima savetuje da na referendumu glasaju za napuštanje Unije ukoliko Brisel odbije ključne zahteve za svoje „pripitomljavanje“, lakonski odgovara da „ništa nije isključeno“.

U svakom slučaju, „britansko pitanje“ je isplivalo u sam vrh evropskih poslova… U Londonu je sve više glasina i nagoveštaja da bi referendum − „in“ ili „aut“ − mogao da se organizuje već u toku iduće godine (umesto 2017.) kako se ne bi sudario sa izborima u Francuskoj i Nemačkoj.

Prema većini analiza u Londonu, Kameron je sastanak u Rigi, posvećen, uostalom, odnosima EU sa Rusijom, iskoristio da izmeri dokle su partneri u Evropi spremni da mu izađu u susret. Po povratku u prestonicu nije bio izdašan u detaljima, ali se i pre Rige znalo da je, suma summarum, njegova „crvena linija“ stopiranje daljih integracionih procesa u Uniji. Zato u pregovaračkom paketu stoji „uklesan u kamen“ zahtev da Britanija dobije pravo na izuzeće od svakog novog koraka koji bi vodio ka daljem cementiranju briselske države. Iz ove premise slede i ostali ostrvski prioriteti:

Ujedinjeno Kraljevstvo u predlozima za rekonstrukciju Unije traži mogućnost za sebe da se izuzme ili da blokira njene zakone koji ne bi bili u skladu sa britanskim poimanjem državnog suvereniteta unetog u Zajednicu. Ovde se posebno traže restrikcije socijalnih davanja za imigrante iz EU.

Iznad svega ovoga stoji zahtev koji podiže krvni pritisak Angeli Merkel − uvođenje restrikcija i limitiranje broja dolazaka Evropljana na Ostrvo.

„Čas istine“, koliko za Kamerona, toliko i za EU − očekuje se krajem juna na Samitu Zajednice. Tada će, ceni se u Londonu, „Evropljanima“ biti konačno jasno šta Britanija, u stvari, hoće od EU, a koliku je cenu ostatak Evrope, sa Nemačkom na čelu, spreman da Gordom Albionu plati za ostanak u društvu…

U međuvremenu, Kameronu ostaju pune ruke posla u vlastitoj kući. Ima, istina, parlamentarnu većinu za pregovore; ima kvazivećinu u partiji − sa većinskim blokom za izlazak iz Unije i − većinsko raspoloženje u elektoratu za razlaz sa Briselom. I to odmah i bez referendumske zavrzlame. Na evroskeptičnoj strani ima, takođe, uz sebe i evrofobe Najdžela Faradža − Nezavisnu partiju Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) koja je na majskim izborima osvojila četiri miliona glasova(!) ali je, bizarno, zahvaljujući anomalijama izbornog sistema, dobila samo jedno mesto u vestminsterskom parlamentu.

Protiv sebe Kameron ima evrofilnu opoziciju, sa Laburističkom partijom koja je tek prošle nedelje, ošamućena ubedljivim porazom na izborima, pristala da podrži ideju referenduma. U istom bloku evrofila je i Škotska nacionalna partija (SNP) najjača stranka u Škotskoj; „Plejd kumru“, vodeća partija u Velsu; i liberalni demokrati, žestoki proevropljani i dosadašnji partneri u prošloj Kameronovoj, koalicionoj vladi, ali do nogu potučeni na majskim izborima.

U nastaloj slici jedina tačka susreta među političkim partijama i u elektoratu na Ostrvu jeste pristanak da se izađe na referendum − prvi narodni plebiscit u poslednjih dvadeset godina na temu odnosa sa Briselom. Unutar ovog saglasja deluju, međutim, suprotstavljene sile. Kameronova Konzervativna partija će da preporuči Britancima izlazak iz ovakve i ostanak u nekoj reformisanoj Uniji; laburisti će lobirati za ostanak − samostalno ili u tandemu sa škotskim SNP.

EU NIJE NJIHOVA „ŠOLJICA ČAJA“ Uz Kamerona, tako, ostaje UKIP, ali i većinsko raspoloženje ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Već su vidljivi nagoveštaji da će front evrofilije zastrašivati Britance kako će, ako glasaju za odlazak, London ostati bez uticaja na poslove u Evropi − sam protiv 26 država…

Besmislica, čuje se glas sa druge strane. Gotovo pola investicija u Britaniju stiže iz zemalja van Evropske unije. Najveći broj država investira u Britaniju kao zemlju liberalne poslovne regulative, a ne zato što je članica nekog bloka, još paralisanog glomaznom birokratskom mašinerijom. Kao ne-članica Britanija ima prednost, ide dalje teza, vlastite valute (funta) sa punim pristupom na zajedničko tržište od pola milijarde evropskih stanovnika.

U nekoj drugoj i drugačijoj Evropskoj uniji bez briselskih stega, Britanija bi našla interes da ostane, ali u ovakvoj  „Thank you very much!“

U momentu kada Kameron kreće u prvi krug raščišćavanja odnosa sa Briselom, „ključ koji otvara bravu“ jeste, kako to verbalizuje „Sandej tajms“ u uvodniku, odgovor na pitanje: da li je ovakva Unija u stanju da obnovi duh političke i ekonomske dinamike, ili je pak osuđena na „život od stare slave“? Britanija je, piše dalje „Sandej tajms“, bila začetnik evropskog razvoja, arhitekta zajedničkog tržišta i pokretač evropske ekspanzije na Istok − „može li Kameron da pokrene još jedan ciklus?“ Glomazan posao. Morao bi da okupi alijansu koja bi bila spremna i sposobna da započne uspešne reforme u Evropskoj uniji, koja pak sve više „živi od stare slave“. Trebalo bi da izvede gotovo nemoguće: da ubedi Britance kako je Evropska unija „klub za koji vredi plaćati članarinu“ (Sandej tajms). Malo mu ko na Ostrvu daje šanse da „tigru promeni šare“: da blokira svaki novi korak briselske birokratije i pratećih nacionalnih interesnih elita ka jačanju supranacionalne strukture Evropske unije, a ona u kolektivnoj psihi Britanaca predstavlja i dalje anatemu nacionalnog suvereniteta kojeg Gordi Albion nema nameru da se definitivno odrekne. Britanci većinom (prema svim istraživanjima) ne doživljavaju ovakvu Uniju kao svoju „šoljicu čaja“.

Situacija je sada prilično zakovana. Merkelova je najavila svoju „crvenu liniju“. Kameron je u Rigi rekao kako je ubeđen da je „u interesu i Ujedinjenog Kraljevstva i evropskih partnera da ono ostane u Evropi, ali u novoj, temeljito reformisanoj Evropi“.

„Kvadratura kruga“, čulo se iz sale.

[/restrictedarea]