Почетна / БРОЈ 371 / Безнадежно сиромаштво богате Европе

Безнадежно сиромаштво богате Европе

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Узалудна Брантова упозорења и драматичне последице дуготрајне финансијске кризе у радикализацији европске политичке сцене: зашто би евентуална победа „Подемоса“ на (јесењим) шпанским парламентарним изборима, после тријумфа грчке „Сиризе“, за етаблирану (европску) политичку елиту „представљала велики проблем“, а успех Марин ле Пен на изборима за председника Француске (2017) „праву катастрофу“

Негде с јесени 1985. године присуствовао сам у Бону, тада још главном граду (још подељене) Западне Немачке, као стални дописник „Политике“, конференцији за новинаре Вилија Бранта. С наглашеним емоцијама: био је то мој први, непосредни сусрет с легендарним Немцем.

Чињеница да већ деценију није био на канцеларском трону – напустио је најважнији положај у земљи својевољно, после фамозне шпијунске „афере Гијом“ – није умањивала сјај његове „ауре“. Напротив. Још увек први човек најстарије немачке политичке странке, Социјалдемократске партије (СПД) и председник Социјалистичке интернационале, уживао је велики углед и готово планетарно уважавање.

Пред новинарима се појавио у улози шефа Комисије север – југ, коју су основале Уједињене нације. С очигледном намером да упозоре свет на све драстичнији јаз између земаља богатог севера и сиромашног југа. При чему се, у тој „социјалној географији“, под појмом југа, најпре, и највише, мислило на земље „трећег света“. Углавном оне афричке и јужноамеричке.

С уочљивом горчином и драматичним тоном, Брант је извлачио оптужујуће податке на рачун нехајних влада богатих земаља и моћних мултинационалних компанија, искључиво и немилосрдно опчињених (само) увећањем профита, пред драмом сиромаштва и сиромашних.

Узалудна упозорења С увећањем провалије између богатих и сиромашних, ако се свет не прене, увећаваће се, упозоравао је Брант, социјалне напетости, с непредвидљивим последицама и чак могућим социјалним експлозијама, које би могле да разнесу варљиви мир и благостање самозадовољних и самодовољних земаља (западне) Европе.

Горчина у Брантовом гласу „извирала“ је, очигледно, из уверења искусног државника, с наглашеним социјалним „нервом“, да су сва та упозорења, поткрепљена драстичним чињеницама, узалудна и да је сулуди плес над вулканом незаустављив: свет богатих и свет сиромашних се никад неће разумети.

На то ме подсетило недавно оглашавање једног супербогаташа, другог на светској листи богатих, Ворена Бафета (његово богатство се само у једној, прошлој години, увећало за ‒ још четрнаест милијарди долара) где ће друго него у „Волстрит џорналу“, с поруком да „богати нису криви за судбину сиромашних“.

Све већи јаз између богатих и сиромашних је „неизбежна последица напредне тржишне понуде“, констатује Бафет, уз упозорење да у ту светињу „напредне тржишне понуде“ не треба дирати: милијардер Бафет се енергично побунио против идеје да се повећа (загарантована) минимална зарада. Зажмурио би, међутим, пред тим тржишним непочинством, ако би држава субвенционисала евентуално повећање минималних зарада његовим радницима…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *