Beznadežno siromaštvo bogate Evrope

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Uzaludna Brantova upozorenja i dramatične posledice dugotrajne finansijske krize u radikalizaciji evropske političke scene: zašto bi eventualna pobeda „Podemosa“ na (jesenjim) španskim parlamentarnim izborima, posle trijumfa grčke „Sirize“, za etabliranu (evropsku) političku elitu „predstavljala veliki problem“, a uspeh Marin le Pen na izborima za predsednika Francuske (2017) „pravu katastrofu“

Negde s jeseni 1985. godine prisustvovao sam u Bonu, tada još glavnom gradu (još podeljene) Zapadne Nemačke, kao stalni dopisnik „Politike“, konferenciji za novinare Vilija Branta. S naglašenim emocijama: bio je to moj prvi, neposredni susret s legendarnim Nemcem.

Činjenica da već deceniju nije bio na kancelarskom tronu – napustio je najvažniji položaj u zemlji svojevoljno, posle famozne špijunske „afere Gijom“ – nije umanjivala sjaj njegove „aure“. Naprotiv. Još uvek prvi čovek najstarije nemačke političke stranke, Socijaldemokratske partije (SPD) i predsednik Socijalističke internacionale, uživao je veliki ugled i gotovo planetarno uvažavanje.

Pred novinarima se pojavio u ulozi šefa Komisije sever – jug, koju su osnovale Ujedinjene nacije. S očiglednom namerom da upozore svet na sve drastičniji jaz između zemalja bogatog severa i siromašnog juga. Pri čemu se, u toj „socijalnoj geografiji“, pod pojmom juga, najpre, i najviše, mislilo na zemlje „trećeg sveta“. Uglavnom one afričke i južnoameričke.

S uočljivom gorčinom i dramatičnim tonom, Brant je izvlačio optužujuće podatke na račun nehajnih vlada bogatih zemalja i moćnih multinacionalnih kompanija, isključivo i nemilosrdno opčinjenih (samo) uvećanjem profita, pred dramom siromaštva i siromašnih.

Uzaludna upozorenja S uvećanjem provalije između bogatih i siromašnih, ako se svet ne prene, uvećavaće se, upozoravao je Brant, socijalne napetosti, s nepredvidljivim posledicama i čak mogućim socijalnim eksplozijama, koje bi mogle da raznesu varljivi mir i blagostanje samozadovoljnih i samodovoljnih zemalja (zapadne) Evrope.

Gorčina u Brantovom glasu „izvirala“ je, očigledno, iz uverenja iskusnog državnika, s naglašenim socijalnim „nervom“, da su sva ta upozorenja, potkrepljena drastičnim činjenicama, uzaludna i da je suludi ples nad vulkanom nezaustavljiv: svet bogatih i svet siromašnih se nikad neće razumeti.

Na to me podsetilo nedavno oglašavanje jednog superbogataša, drugog na svetskoj listi bogatih, Vorena Bafeta (njegovo bogatstvo se samo u jednoj, prošloj godini, uvećalo za ‒ još četrnaest milijardi dolara) gde će drugo nego u „Volstrit džornalu“, s porukom da „bogati nisu krivi za sudbinu siromašnih“.

Sve veći jaz između bogatih i siromašnih je „neizbežna posledica napredne tržišne ponude“, konstatuje Bafet, uz upozorenje da u tu svetinju „napredne tržišne ponude“ ne treba dirati: milijarder Bafet se energično pobunio protiv ideje da se poveća (zagarantovana) minimalna zarada. Zažmurio bi, međutim, pred tim tržišnim nepočinstvom, ako bi država subvencionisala eventualno povećanje minimalnih zarada njegovim radnicima…

[restrictedarea]

Južnjačko beznađe Brantovo upozorenje da bi uvećanje jaza između siromašnih i bogatih moglo jednog dana da uzdrma i zemlje blagostanja bilo je očigledno vidovito. Najnoviji OECD izveštaj pokazuje da je, trenutno, i u ovoj formaciji (relativno) bogatih zemalja, jaz između siromašnih i bogatih ponorniji nego ikad u minule tri decenije: četrdeset odsto stanovništva u zemljama OECD klizi u siromaštvo, a jug kontinenta tone (gotovo) u beznađe, koje bi, posledično, moglo da radikalno promeni evropsku političku scenu i usija društvenu klimu.

Broj siromašnih se na jugu Evrope samo za godinu-dve drastično povećao. Sa tri na četiri miliona u Grčkoj: trideset odsto njene populacije. U Španiji sa jedanaest na 12, 6, u Italiji sa petnaest na 17, 3 miliona. Jug, praktično, leži na tempirnoj dužničkoj bombi. Pri čemu nije (samo) reč o državnim dugovima, o čemu se najviše govori: enormniji su i opasniji dugovi preduzeća i – građana.

Potiskivanje ove činjenice i izvlačenje u prvi plan državnih dugova imalo je, u grčkom primeru, upozorava profesor Univerziteta u Bonu Moric Šularik, fatalne posledice. Pogrešna dijagnoza vukla je za sobom pogrešnu terapiju: rigorozna štednja (koju je, uzgred, najviše diktirala vlada njegove zemlje) samo je, parališući privredni rast, situaciju učinila još gorom i dramatičnijom.

Ovaj profesor tvrdi da novi krediti neće spasti Grčku. Bez (drastičnijeg) oprosta duga, zemlja će, uveren je, decenijama grcati u nevoljama! Poverioci, međutim, teraju po svome. Povećava se pritisak na novu grčku vladu i pričama o neizbežnom bankrotu ako se ne prihvate, bezuslovno, svi, gotovo ucenjivački uslovi kreditora. U svemu tome, osim grozničavog pokušaja da se, po svaku cenu, spasu (i izvuku) ranije dati krediti ovoj zemlji, ima i pretećih „pedagoških“ poruka drugima, Špancima, na primer: nema iskakanja iz brazde.

 

Istorijski rezovi Ona opaska da bi beznađe evropskog juga, posledično, moglo da radikalno promeni evropski politički reljef već se uveliko ostvaruje. Pobeda „Sirize“ napravila je već istorijski politički rez u ovoj zemlji: okončana je dominacija dve etablirane, gotovo dinastičke (Papandreuovi kod socijalista, Karamanlisi i Micotakisi kod konzervativaca) stranke koje su se decenijama smenjivale na vlasti.

Takav, takođe istorijski rez, u dvostranačkom sistemu (opet socijalisti i konzervativci) mogao bi da se dogodi na parlamentarnim izborima u Španiji. Španska „posestrima“ grčke „Sirize“, levičarski „Podemos“ (Mi možemo) i njen (katalonski) pandan, liberalni „Sindadonos“ (Građani) već su, na lokalnim i regionalnim izborima minulog vikenda uzdrmali Madrid: ozbiljno upozorenje etabliranim španskim strankama , ali i Evropi pred jesenje španske parlamentarne izbore.

Vođa „Sindadonosa“ Albert Rivera primećuje kako „neki ne znaju šta se dešava u Španiji“. Nisu u pitanju samo izbori, suočavamo se s novom erom. Ko to ne može da shvati, nije sposoban za promene. „Španiji ide loše, jer je u njoj dobro samo malom broju ljudi.“

Dramatična finansijska kriza, korumpiranost i visoka nezaposlenost (25 odsto, kod mladih čak 50 odsto!) čine mešavinu eksplozivnog nezadovoljstva, koje pokušava da promeni zemlju kroz novostvorene stranke, uprkos grozničavom upinjanju premijera Rahoja da uveri birače i zemljake kako se već vidi „svetlo na kraju tunela“.

Jeretički dvojac „Podemos“ su početkom 2014. osnovali levičarski univerzitetski profesori. I već su na izborima za Evropski parlament ostvarili spektakularan rezultat: osvojili su milion i dvesta hiljada glasova. A kako ništa ne uspeva kao uspeh, ova tek „prohodala“ stranka je, nakon toga, privukla veliki broj članova i simpatizera.

Mladi lider „Podemosa“, tridesetšestogodišnji Pablo Iglesijas, uspostavio je bliske veze sa liderom „Sirize“, sada već grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom: taj (jeretički) dvojac bi, ako se ostvare izborne i političke ambicije „Podemosa“, mogao da izazove snažan evropski potres.

Od toga se neskriveno strahuje u nekim evropskim prestonicama. U Berlinu posebno. U času kad malo šta uspešno funkcioniše u evropskoj familiji (EU) koja se našla na opasnom raskršću, s kojeg ne zna pouzdano kud će, bez snažnog vođstva (francusko-nemačka lokomotiva odavno ne predstavlja pokretačku snagu) i lidera s vizijom, mogući šok iz Madrida bi dodatno izdramatizovao ionako nezavidnu situaciju: nemačka politička elita ne veruje u sposobnost novih stranaka, poput „Sirize“ i „Podemosa“, s velikim političkim ambicijama i manjkom političkog iskustva, da mogu uspešno voditi zemlje pritisnute ogromnim, ne samo finansijskim, nevoljama i problemima.

Krupan zalogaj Ima među nemačkim političarima, inače, već onih koji „gube strpljenje“ u preganjanju sa Ciprasovim ministrom finansija Varufakisom, koji prihvata reforme, ali ne i (nemački) diktat rigorozne štednje: oni bi rado videli (prognali) Grčku izvan monetarne unije i evra. A šta tek sa Španijom? To bi bio vraški krupan i nesavladiv zalogaj.

Neki politički analitičari u ovoj zemlji se ne libe da konstatuju kako se stvaranje novih, levičarskih stranaka i protestnih pokreta vraća političkom Berlinu kao bumerang: svi oni su nastali na talasu širokog nezadovoljstva zbog rigidne terapije („nemački recept“) kojom se, s nemilosrdnom upornošću, i kad opasne „kontraindikacije“ bivaju dramatično vidljive, leči duboka finansijska, dužnička kriza.

Iako su u tome učestvovali i drugi, MMF, Centralna evropska banka, Brisel, odijum je išao na adresu Berlina: nikad kao minulih godina s evropskog juga (posebno u Grčkoj, ali i u Španiji) nije bilo toliko gnevnih i zapaljivih izliva antinemačkih raspoloženja!

I levo i desno Dramatična finansijska kriza, i njen drastičan tretman, nisu uzbudili i uzbunili samo poslovično socijalno (pre)osetljivu levicu. Naglašeni evroskepticizam našao je plodno tlo i na političkoj desnici. I tamo su nastale nove stranke s takvim predznakom poput (desničarske) „Alternative za Nemačku“. Ili su, na talasu opšteg nezadovoljstva i nemoći etabliranih stranaka, osokoljene već postojeće stranke radikalne desnice.

Analizirajući „evropsku političku krizu“, u kontekstu događaja i previranja u Grčkoj i Španiji, komentator „Špigla“ (Henrik Miler) govori o „velikom evropskom trendu“ političke demontaže i „proganjanja“ s vlasti tradicionalnih, državotvornih stranaka.

Duga kriza, povezana s visokom nezaposlenošću i padom standarda, dala je „krila“ populistima s desna i leva, kao i regionalnim separatistima, od katalonskih regionalnih partija, preko (ultra)desničarskog francuskog „Nacionalnog fronta“, do grčke „Sirize“ i španskog „Podemosa“. Tako je, po Mileru, počela treća faza evropske krize: najpre su spasavane banke, potom su čitave države stigle na ivicu bankrota i konačno je zakucala na vrata politička kriza, s krizom demokratije.

Za „Špiglovog“ novinara ne bi bilo ništa sporno u nicanju novih stranaka, često s oročenim trajanjem. Zabrinjava ga, kaže, kad „nove političke zvezde“, na talasu nezadovoljstva i frustracije, nude jednostavne recepte za rešavanje kompleksnih i teških socijalnih i finansijskih problema.

Nedosanjani san Nemački politički analitičari priznaju da bi pobeda „Podemosa“ na španskim parlamentarnim izborima predstavljala za evrozonu (i EU) „veliki problem, ali ne i katastrofu“. Katastrofa se nazire nešto kasnije: ako bi Marin le Pen 2017. bila (teoretski moguće) izabrana za predsednika Francuske.

Haotična atmosfera koja trenutno vlada u evropskoj familiji, kad jedni „bezalternativno“ hrle k njoj (srpski zvaničnici) drugima prete da ih iz nje izopšte (Grci) a treće (Britanci) vuku za rukav moleći ih da ne odu, samo uvećava košmar koji poodavno vlada u evropskoj kući.

Odavno su presahle ideje o njenom radikalnom preuređenju. Evropski ustav, čija se prva (Desetenova) verzija nasukala na nacionalne hridi i (usko)nacionalne interese, s jednim (direktno izabranim) predsednikom i legitimnom vladom, niko više ne spominje. Ideja o „Sjedinjenim Evropskim Državama“ pretvara se u dalek, nedosanjan i, očigledno, neostvariv san (romantičnih) evropskih vizionara.

[/restrictedarea]