Почетна / Култура / „Бела кафа“ – драма од пет стања

„Бела кафа“ – драма од пет стања

Александар Поповић на Сцени „Плаовић“

Пише Рашко В. Јовановић
Како опстати у (с)мутном времену: сценска лекција у пет призора

Александар Поповић негде средином осамдесетих година прошлога века почео је да напушта властити уобичајени комедиографски поступак и постепено да осваја терен реалистичке драме па пише сценска дела у којима је приказивао различите животне ситуације у нашој средини, и то најчешће из времена окупације и потоњих година борбе, затим обнове и изградње у новој социјалистичкој стварности. Та етапа његовог књижевног стваралаштва почиње комадом „Мрешћење шарана“, први пут приказаним 1984. године. Комад „Бела кафа“ написан је крајем осамдесетих година прошлога века и обрађује живот једне имућне српске грађанске породице у раздобљу од почетка рата 1941. године, када је Немачка са својим савезницама, тзв. Силама осовине, без објаве, силовитим и разорним бомбардовањем Београда напала Југославију, па до краја шездесетих година, када ће почети збивања која је већ описао у драми „Развојни пут Боре Шнајдера“, односно долазимо до времена када почиње раслојавање југословенске друштвене заједнице, што ће довести и до распада државе.

У „Белој кафи“, и поред тога што дело донекле има хуморних елемената, писац успоставља, и то не једном, пародични однос према ситуацији у којој су се нашли Момчило Јабучило и припадници његове породице, они се сналазе на различите начине у условима наметнутим бројним друштвеним променама како под окупацијом, тако још и више у послератном периоду када је настајало социјалистичко уређење. Писац је приказао способност Момчила Јабучила да, не бирајући средства, опстане у мутним временима када се није знало шта носи дан, а шта ће донети ноћ. Поповићеви јунаци тешко могу знати ко су и шта су, што ће Момчило Јабучило и рећи на крају ‒ како уопште више не зна ко је, да би упитао присутне, како оне на сцени, тако и гледаоце, да ли они то знају?

[restrictedarea]

„Бела кафа“ је комад који приказује пет стања, заправо призора у низу, а он тече почев од априла 1941, па до краја педесетих година прошлога века. То је пет раздобља током којих је дошло до знатних друштвених промена, или преокрета који су обично имали судбоносне последице. Све су то издржали, заправо преживели Јабучило и чланови његове породице. Низ тих секвенци редитељ Милан Нешковић у овој представи приказује у континуитету без предаха, третирајући дело као драму и донекле занемарујући хуморне елементе, односно маргинализујући их пласирањем најчешће у маниру театра покрета, али додељивањем сценског задатка појединим актерима да пишу крејоном по зидовима некакве текстове које нисмо могли прочитати. Драма се игра на празној сцени у децентном сценографском решењу Весне Поповић. Глумачки ансамбл предводио је Бранко Видаковић у улози Момчила Јабучила: изнашао је одговарајући став и израз, између страха, неверице и чуђења, ускладивши понашање према ситуацијама које су се изненадно мењале у ратном и револуционарном времену редовно доносећи недаће и непријатности. Олга Одановић прикладно је оживела Мајку Јању као жену навиклу на патријархалне односе у породици. Дели Јова у одличној интерпретацији Павла Јеринића имао је потребну младалачку силовитост, док је Вања Ејдус као Црква Ружица имала одговарајући смирени израз, Ненад Стојменовић као Срђа Злопоглеђа био је веома спонтан у изразу. Нада Шаргин шармантно и деликатно тумачила је улогу Зоре Шишарке. Уверени смо да ће представа имати захвалне гледаоце првенствено због саме теме, али и због уједначене игре глумачкога ансамбла. У сваком случају, једно лепо освежење репертоара на Сцени „Раша Плаовић“.

[/restrictedarea]
„Бела кафа“

Писац
Александар Поповић

Народно позориште у Београду – Сцена „Раша Плаовић“

Редитељ

Милан Нешковић

Драматург

Молина Удовички Фотез

Сценограф

Весна Поповић

Костимограф

Марина Вукасовић Меденица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *