Почетна / Свет / Америчко повлачење

Америчко повлачење

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Нервозна реакција и демонстративно одбијање западних лидера да присуствују војном спектаклу на Црвеном тргу 9. маја очитују њихову фрустрацију због губитка моћи и неопходности уступака Москви

Бројни медији и у Русији, и још више на Западу, објавили су после посете америчког државног секретара Џона Керија Сочију да су САД спремне на попуштање у Украјини и најавили прекид изолације Москве и могуће скоро укидање санкција. Изненадни и ненајављени сусрет Керија са руским председником Владимиром Путином послужио је овим аналитичарима само као још један „доказ“ за њихове тврдње. Посебно им је на руку ишло Керијево срдачно и пријатељско понашање, где је његов сусрет са руским шефом дипломатије Сергејом Лавровим изгледао баш као дружење старих пријатеља. Међутим, у најбољем случају, реч је тек о пролазној станици, мање или више кратком предаху у деценијама дугом ривалитету.

 

СУМЊИВА БРЗИНА Да би се могло говорити о правом партнерству, неопходно је дуготрајно тестирање односа, а не један сусрет, ма колико био пун осмеха и блицева фотоапарата. Реалистична анализа указује да Вашингтон и даље таји бројне трикове. Без обзира на чињеницу што је свог државног секретара у осетљиву мисију, са специјалним задатком, послао „велики поглавица“ Барак Обама лично. Ипак, у најновијим дипломатским комбинацијама не само што има доста разлога за умерени оптимизам Москве већ и поприлично „хране“ за аналитичаре који указују да је нешто крупно почело да се мења у светском поретку моћи. То су још увек само назнаке, а не праве промене. Оне ће уследити касније…

Поједини амерички аналитичари већ су почели да спекулишу да је долазак Керија у Сочи, а затим и његове помоћнице за Евроазију Викторије Нуланд у Москву пет дана касније – знак „заокрета“ у политици САД према Русији. Већ то, само по себи, изазива озбиљне сумње. Тешко је поверовати да амерички новинари, који су до јуче на најцрњи начин пљували по Русији и Путину, сада носе добре вести за Кремљ. Посебно је сумњива брзина и спремност којом су сви углас почели да предвиђају „заокрет“ према Русији. Зато се њиховим најавама тешко може веровати и не сме се сметати с ума да је Вашингтон практично руски непријатељ. Да би се ове сумње развејале, нису довољне лепе речи, већ су неопходна дела. И то бројна. Време ће показати да од тога нема ништа. Америка се може „заокренути“ само ако падне.

Како онда тумачити изненадни налет америчких симпатија према Москви? Као и обично у спољној политици, појаве се не могу сасвим просто објаснити, а поготово се не могу сажети у једну реч, попут „заокрета“. Ако би се то и покушало, у америчком случају много би боља била реч – „превара“. Кери је дошао, по Обамином налогу, да покуша да извуче максимум из непријатне ситуације у којој се Вашингтон нашао. Америка ће покушати да трошкове и терет својих активности пребаци на друге. У овом случају на Кремљ како би платио обнову разрушеног Донбаса и хранио милионе гладних уста на истоку Украјине. Али, изгледа да су „прочитани“.

[restrictedarea]

 

„ЗАОКРЕТ“ ЈЕ БОЉИ Основна премиса је, међутим, тачна. Бела кућа заиста нуди неку врсту прећутног и привременог примирја Русији, и то из најмање два разлога. Прво, Америка полако улази у изборну годину и озбиљна конфронтација са Русијом, која вуче са собом и озбиљне последице, најмање је потребна владајућој класи. Много је боље направити неки „заокрет“, поготово ако је из њега могуће бар нешто извући за себе. И друго, у Вашингтону почињу јасније да сагледавају слаб учинак досадашње политике санкција према Москви, које доносе више штете него користи. Што је најгоре, ова политика не само што зближава Кину и Русију на штету САД већ и узрокује озбиљне потресе у Европској унији и у њеним чланицама. Сви ови елементи заједно стварају још лошију климу у Америци и Европи, разбијајући унутрашњу кохезију и подривајући њихове позиције на светској сцени.

Ако се зна да су агресивни кораци према Русији почињени управо да би се поправиле западне позиције, онда је сада постало јасно да је цена која се плаћа превисока и да, из тактичких разлога, треба макар кориговати курс. Наравно, и у Вашингтону и у Бриселу су свесни да их попуштање Русији вуче даље ка дну, па сада одбацују вишак терета како би донекле успорили своје понирање. Они и даље верују да ће, након извесне консолидације, моћи поново да задају узвратне ударце, али Путин сигурно неће пасти на лепе речи и обећања, па скрштених руку чекати на нове западне трикове из рукава.

Ипак, у овом тренутку и Кремљу одговара блага релаксација и спреман је да учествује у игри. О томе сведочи и, најављено за јун, полагање првих цеви дном Црног мора, за гасовод „Турски ток“. Цене нафте су се скоро у потпуности опоравиле, као и рубља, а руска индустрија бележи позитивне резултате услед све масовније супституције увоза. На Западу знају да Путин неће пропустити прилику која му се указала да још брже уздигне Русију, па је само питање времена када ће се конфронтација обновити – и на ком терену. За ову улогу поново се кандидује Балкан, што показују поремећаји у Македонији и Босни и Херцеговини. Вртлог нестабилности може бити толико снажан да све прогута. Инсистирање на униполарном свету је унапред изгубљена прича, али САД има још ресурса да ову игру продужава неколико година.

 

ПОТИСКИВАЊЕ САД ИЗ ЕВРОАЗИЈЕ Ту се опет поставља исто питање: шта Американци заправо желе? Ако се зна да су они изазвали кризу у Украјини и да су, без обзира на ратна дејства која су односила стотине и хиљаде живота, упорно одбијали било какво дипломатско решење које би ишло на руку Москви – зашто сада у року од пет дана Обама шаље двоје кључних дипломата у Русију? Треба имати у виду и да је Керијева посета била у потпуној супротности не само са актуелном америчком спољном политиком већ и са агресивним курсом који према Русији спроводе кључни европски савезници Вашингтона, такви као Пољска и балтичке земље. О самој Украјини да се и не говори. Па још када се свему дода и изјава државног секретара о томе како је украјинском лидеру Петру Порошенку боље да не помишља на заузимање доњецког аеродрома, и да се посвети спровођењу Минских споразума конфузија је потпуна.

Независно од тога каква мотивација стајала иза ових речи, има наде да оне могу донети мир народу Донбаса. То ће, свакако, обрадовати и Москву, али са друге стране, и донети додатне главобоље у виду финансирања тамошњег живља. Јер, Москва једноставно не може да препусти милионе сународника у Украјини да умру од глади. Зато је сада главна недоумица: да ли је Вашингтон потпуно отписао украјинску мајданску власт, или је реч о тактичком потезу који би ипак, како се надају на Западу, требало да удари по Русији. У Москви су ближи оцени да је реч о другој варијанти.

Све донедавно западни лидери упозоравали су Путина како он „нема још много времена“ да заустави сукоб у Украјини, иначе ће се суочити са тешким последицама. Осим бесмислене политике санкција, додуше, Запад није предузео никакве конкретне кораке, ако се изузму повећане активности НАТО на свим руским границама. Али, управо је војна компонента највећа руска снага, па се чак ни највећи јастребови не усуђују да директно запрете Москви ратом. Занимљиво је било видети како се руски добровољци у Украјини једноставно поигравају са читавом армијом из Кијева, иако из разумљивих разлога не могу користити најновије војне технологије. Слика масакра кијевске „казнене експедиције“ вероватно је пресудно утицала на то да се охладе усијане главе на Западу. Они радо шаљу Украјинце у борбу, али своје војнике не желе да упуте у смрт.

И Војна парада 9. маја на Црвеном тргу одједном је демонстрирала неколико нових видова руског наоружања, које је већ ушло у серијску производњу. Нервозна реакција Запада и демонстративно одбијање њихових лидера да присуствују војном спектаклу, очитује фрустрацију због губитка моћи. НАТО наоружање убрзано застарева, а одбрамбени буџети земаља чланица често су недовољни да покрију чак и трошкове одржавања. Изузев америчке, ту би се тешко нашла још једна заиста борбено способна армија за извођење стратешких операција на фронту величине континента. Док се Русија припрема управо за таква дејства и то на два фронта истовремено.

Осим тога, присуство кинеског лидера Си Ђинпинга на Паради у Москви скинуло је и последњи вео тајне са праве природе руско-кинеских односа. Сада је више него очигледно да ова алијанса има снажну војну компоненту, а Москва наоружава Пекинг својим најсавременијим наоружањем – таквом брзином, да регионалне конкуренте, Јапан и САД, хвата паника. Подела је направљена: Русија војно покрива запад и север Евроазије, а Кина исток, док о јужном правцу брину заједно. Све то довело је до брзог потискивања Американаца и НАТО држава из самог срца Евроазије, што представља крах свих досадашњих западних планова. Зато је јасно да америчко попуштање не представља никакав „заокрет“, осим ако се под тим не подразумева повлачење.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Situacija za ocekivati…
    Sreca pa su Rusi napokon pokazali cvrstinu (posle 50 god.)…ovi im vec bili zakucali na vrata!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *