Почетна / Свет / Страх од руске карте

Страх од руске карте

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Узбуна у Бриселу и Берлину поводом Ципрасове посете Москви и „флерта с Русима“: спекулације да би Грчка могла да искочи из европског спољнополитичког „воза“, у контексту кризе у Украјини, зарад руске политичке подршке и, посебно, снажније економске и финансијске помоћи

Политичке страсти ће се, вероватно, бар мало стишати и доста тога, иако не све,  биће јасније кад овај број „Печата“ осване на киосцима, од онога што је почетком седмице изазвало, и изазивало (велику) узбуну у Бриселу и Берлину: биће, наиме, окончана дводневна посета (8. и 9. април) грчког премијера Алексиса Ципраса Москви, не и све спекулације које су плануле поводом ње.
Узбуна је настала из страха од (јаке) руске карте која би могла да се нађе на европском столу: Атина би, упозоравали су, готово хорски и узбуђено, бројни западни политичари од имена, утицаја и формата, могла да „трампи“ европску „зиму“ (санкције према Москви) за грчко-руско „пролеће“. И да искочи из спољнополитичког „воза“, у контексту кризе у Украјини, зарад руске политичке подршке преточене у економску (лабављење руских контрасанкција за грчке пољопривредне производе) и финансијску (спомињали су се могући, повољнији кредитни аранжмани, „тешки“ милијарде евра) помоћ.
И раније се, иначе, баратало веровањем да ће Ципрас, у мучним преговорима са западним повериоцима, посегнути за руском картом, што је у ужареној атмосфери беспоговорног и уцењивачког разврставања – ко је с нама не сме бити с Русима – добијало, и добило, чудовишне и претеће размере и било посебно (политички) интригантно.

[restrictedarea]

Пут у Москву

Додатну драматизацију донела је (напрасна) одлука грчког премијера да на пут у Москву крене месец дана раније него што је претходно било планирано, а да се – опет иритантан податак и демонстративан (готово) пркосан чин – поново нађе на кремаљским трибинама 9. маја, поводом Дана победе над нацистичком Немачком, упркос такође демонстративном бојкоту већег броја западних лидера.
Немачки (државни) радио „Дојче веле“ је, поводом Ципрасовог „флерта с Русијом“, отворено изразио бојазан да би Атина заиста могла да у јуну, кад се о томе буде расправљало у европској фамилији, блокира даље санкције против Москве.
Ципрас је, подсећа овај радио, већ саопштио председнику Европског савета Доналду Туску, да се не може рачунати са „аутоматском сагласношћу“ његове владе и грчком „бланко картом“ за продужење санкција. У разговору с руским новинарима појачао је негативан став о санкцијама: оне су бесмислене, воде у ћорсокак и не могу бити аутоматски продужене без наше сагласности.
С тим, очигледно, констатује немачки радио, рачуна руски председник Владимир Путин, решен да по сваку цену „помрси конце“ европским лидерима и расточи јединство у европској фамилији. Званични Берлин није скривао да од тога страхује ни пре (нежељене) победе „Сиризе“ на грчким парламентарним изборима: уочљиву резервисаност према сврсисходности санкција изражавали су неувијено званичници Мађарске, Словачке, па и Италије. Нова грчка влада је та страховања претворила у – драму.

Добродошао гост

Та страховања да је Ципрас за Путина добродошао (и) „гост у право време“ (опаска новинара „Дојче велеа“) појачао је, без сумње промишљено и срачунато, „московски експерт за спољну политику“, Фјодор Лукјанов. У разговору с новинаром „Шпигла“ Лукјанов је рекао како се нада да ће Ципрас бити заиста против санкција, објашњавајући да је Грчка, из историјских, културних и верских разлога, увек била „лојална Русији“ и да је та чињеница „инструмент“ помоћу којег је „могуће утицати на политику Брисела“. У тај контекст су се уклопиле, по интерпретацији неких немачких медија, Ципрасове понесене изјаве о руско-грчкој „блиставој прошлости“, из времена заједничке борбе против нацистичке Немачке, и „сјајној будућности“.
Председник руског Савета за спољну политику и безбедност (његова званична функција) Лукјанов констатовао је да је, иначе, у току нови (други) хладни рат, овога пута (још увек) заснован (само) на санкцијама, контрасанкцијама и наношењу штете противнику, и по сваку цену, настојању да спречи ширење његове сфере утицаја.

„Цајтово“ упозорење

Угледни хамбуршки недељник „Цајт“ упозорава да би требало озбиљно схватити Ципрасову „игру на руску карту“. Његова посета Москви би могла, констатује „Цајт“, да „промени однос снага у Средоземљу“, с обзиром да Путин покушава да „забије клин“ међу чланицама Европске уније и НАТО алијансе.
Криза која дуго и драматично потреса Грчку, драстична задуженост и наметнуте, ригорозне мере штедње учиниле су своје, отуђиле су многе Грке од Европе: последња истраживања показују да би се већина њих у овом тренутку радије „бацила у загрљај“ Русима.
У том контексту и наизглед бизарни детаљи добијају своју посебну „специфичну тежину“. Немачки медији спомињу податак да је међу „Сиризиним“ страначким првацима доста оних који су поникли у Комунистичкој партији Грчке, а она је „увек била верна Москви“.
Булеварски, али високотиражни, па стога и утицајни „Билд“ оптужује Ципраса како му је пријатељство с Русијом „важније него чланство у Европској унији“. Да би потврдио ту констатацију, „Билд“ скреће пажњу на следећу чињеницу: ни деведесет минута није прошло од проглашења победника на минулим парламентарним изборима, а лидер (победничке) „Сиризе“ је примио, као првог страног дипломату, руског амбасадора у Атини Андреја Маслова, који му је пренео „личне Путинове честитке“.

Ново мешање карата

Иако би то, по листу Шпрингерове куће, био „прљав дил“, „Билд“ упозорава на фаталне последице које би „московске милијарде“ могле да имају по „европско јединство“.
У могућем новом „мешању карата“ и „промени односа снага у Средоземљу“ барата се јачањем руског утицаја на стратешки важним тачкама за Запад, Европску унију и НАТО: у Турској и у Грчкој.
Посебну пажњу (не само политичке) светске јавности на успостављање снажнијих односа између Москве и Анкаре скренула је спектакуларна одлука руског председника Владимира Путина, премијерно саопштена управо на турском тлу, о дизању руку од „Јужног тока“ и намери да се, уместо њега, гради „турска траса“.
Вест која је уз то ишла да ће нови гасовод ићи до „грчке границе“ била је, очигледно, најава појачане руске (економске) заинтересованости за Грчку. Немачки медији сада увелико спекулишу великим руским плановима и „пионирским подухватима“ о којима су грчки министри, као Ципрасова претходница, већ разговарали у Москви: спомињу се, поред осталог, изградња новог гасовода, те идеје о томе да руске компаније истражују, а потом и експлоатишу евентуална налазишта нафте и гаса у грчком приобаљу, могућа испорука руског гаса Грцима по повољнијим ценама (две трећине потреба за овим енергентом Грчка намирује из руских извора) и евентуално „лабављење“ руских (контра)санкција кад је реч о грчким пољопривредним производима.
Цех који се испоставља Немцима Званични захтев Атине да Брисел обештети, бар једним делом, грчке произвођаче које су руске санкције „болно погодиле“ промптно је одбијен па је нова грчка влада била (и због тога) принуђена да куца на московска врата.
„Сиризина“ влада очигледно не одустаје ни од старог захтева да Берлин исплати Атини замашан износ на рачун ратних репарација. Први пут је, минулог понедељка, прецизно саопштен рачун који ће бити испостављен Немцима. Заменик министра финансија Димитрис Мардас је саопштио, приликом расправе у грчком парламенту, да је реч о 278,7 милијарди евра. Астрономска цифра која би скоро, бар с три четвртине, могла да покрије „још астрономскији“ грчки дуг. Он, у овом часу, премашује триста тридесет милијарди евра. Невоља је, међутим, у томе што би то, и овај пут, могао да буде рачун без крчмара: званични Берлин неће да чује за разговор на ту, не само финансијски, крајње неугодну тему коју изнова потежу упорни Грци.

Опомене и претње

Ципрас је, иначе, испраћен у Москву политичким упозорењима из Брисела и Берлина, која су се кретала од опомена до отворених претњи. Европски комесар за економију и финансије Пјер Московици је констатовао да је „место Грчке у европској породици“ и да окретање Москви „није добитна комбинација за Атину“.
Председник Европског парламента Мартин Шулц (спомиње се већ, преурањено, као могући социјалдемократски кандидат за канцелара на следећим немачким парламентарним изборима и изазивач Ангеле Меркел) опомиње Ципраса да „не цепа“ Европску унију у часу кад почиње да се обнавља међусобно поверење. Несхватљиво је, каже Шулц за „Хановерише алгемајне цајтунг“, да Ципрас „ ставља на коцку“ европско јединство у политици (санкција) према Русији због уступака које би Москва могла да му понуди.
Председник Европског одбора Бундестага Гинтер Кирхбаум подсећа Ципраса да онај ко „хоће европску помоћ, свој компас мора да усмери према Бриселу а не према Москви“. Шеф европских конзервативаца у Европском парламенту Херберт Ројл је директнији и рескији: ко се игра ватром и тражи помоћ у Русији, тај може опећи прсте…
Шеф немачке Социјалдемократске партије, министар привреде и вицеканцелар  Зигмар Габријел био је умеренији и у тој општој халабуци и нервози упадљивије опуштен: „Не могу да замислим“, рекао је, „да се неко у Атини озбиљно заноси идејом да окрене леђа Европи и баци се у загрљај Москви.“

Мушки одговор

Ципрасов „руски грех“, неопростив у оном, раније споменутом, резолутном и ултимативном разврставању „ми или они“, није усамљен случај. У том контексту на удару се нашао и чешки председник Милош Земан. По заповести пристиглој из Вашингтона, Земана је амерички амбасадор у Прагу Ендрју Шапиро, на начин како то чине његове колеге и у другим земљама, јавно опоменуо (посредством телевизије) и упозорио да (никако) не иде у Москву 9. маја, на Војну параду поводом Дана победе.
Очигледно није очекивао тако резолутан, „мушки“ одговор: „Нећу допустити“, узвратио је Земан, да ми било који амбасадор одређује програм путовања у иностранство, не могу да замислим да чешки амбасадор у Вашингтону сугерише (и одређује) америчком председнику куда треба да иде.“ Залупио је, јавно, после тога, Шапироу врата председничке палате на Храдчанима.
Дипломатски шамар чешког председника америчком амбасадору имао је светску резонанцу. Као и Земаново објашњење због чега неизоставно одлази у Москву 9. маја. „Увредио бих“, рекао је чешки председник, „ако тога дана не будем у Москви, сто педесет хиљада војника (совјетске) Црвене армије који су погинули ослобађајући Чехословачку.“
И додао: „То је мој израз захвалности њима што у овој земљи не морамо да говоримо немачки, као послушни колаборационисти. И што не морамо да поздрављамо ‚Хајл Хитлер, Хајл Химлер, Хајл Геринг…‘“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *