Strah od ruske karte

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Uzbuna u Briselu i Berlinu povodom Ciprasove posete Moskvi i „flerta s Rusima“: spekulacije da bi Grčka mogla da iskoči iz evropskog spoljnopolitičkog „voza“, u kontekstu krize u Ukrajini, zarad ruske političke podrške i, posebno, snažnije ekonomske i finansijske pomoći

Političke strasti će se, verovatno, bar malo stišati i dosta toga, iako ne sve,  biće jasnije kad ovaj broj „Pečata“ osvane na kioscima, od onoga što je početkom sedmice izazvalo, i izazivalo (veliku) uzbunu u Briselu i Berlinu: biće, naime, okončana dvodnevna poseta (8. i 9. april) grčkog premijera Aleksisa Ciprasa Moskvi, ne i sve spekulacije koje su planule povodom nje.
Uzbuna je nastala iz straha od (jake) ruske karte koja bi mogla da se nađe na evropskom stolu: Atina bi, upozoravali su, gotovo horski i uzbuđeno, brojni zapadni političari od imena, uticaja i formata, mogla da „trampi“ evropsku „zimu“ (sankcije prema Moskvi) za grčko-rusko „proleće“. I da iskoči iz spoljnopolitičkog „voza“, u kontekstu krize u Ukrajini, zarad ruske političke podrške pretočene u ekonomsku (labavljenje ruskih kontrasankcija za grčke poljoprivredne proizvode) i finansijsku (spominjali su se mogući, povoljniji kreditni aranžmani, „teški“ milijarde evra) pomoć.
I ranije se, inače, baratalo verovanjem da će Cipras, u mučnim pregovorima sa zapadnim poveriocima, posegnuti za ruskom kartom, što je u užarenoj atmosferi bespogovornog i ucenjivačkog razvrstavanja – ko je s nama ne sme biti s Rusima – dobijalo, i dobilo, čudovišne i preteće razmere i bilo posebno (politički) intrigantno.

[restrictedarea]

Put u Moskvu

Dodatnu dramatizaciju donela je (naprasna) odluka grčkog premijera da na put u Moskvu krene mesec dana ranije nego što je prethodno bilo planirano, a da se – opet iritantan podatak i demonstrativan (gotovo) prkosan čin – ponovo nađe na kremaljskim tribinama 9. maja, povodom Dana pobede nad nacističkom Nemačkom, uprkos takođe demonstrativnom bojkotu većeg broja zapadnih lidera.
Nemački (državni) radio „Dojče vele“ je, povodom Ciprasovog „flerta s Rusijom“, otvoreno izrazio bojazan da bi Atina zaista mogla da u junu, kad se o tome bude raspravljalo u evropskoj familiji, blokira dalje sankcije protiv Moskve.
Cipras je, podseća ovaj radio, već saopštio predsedniku Evropskog saveta Donaldu Tusku, da se ne može računati sa „automatskom saglasnošću“ njegove vlade i grčkom „blanko kartom“ za produženje sankcija. U razgovoru s ruskim novinarima pojačao je negativan stav o sankcijama: one su besmislene, vode u ćorsokak i ne mogu biti automatski produžene bez naše saglasnosti.
S tim, očigledno, konstatuje nemački radio, računa ruski predsednik Vladimir Putin, rešen da po svaku cenu „pomrsi konce“ evropskim liderima i rastoči jedinstvo u evropskoj familiji. Zvanični Berlin nije skrivao da od toga strahuje ni pre (neželjene) pobede „Sirize“ na grčkim parlamentarnim izborima: uočljivu rezervisanost prema svrsishodnosti sankcija izražavali su neuvijeno zvaničnici Mađarske, Slovačke, pa i Italije. Nova grčka vlada je ta strahovanja pretvorila u – dramu.

Dobrodošao gost

Ta strahovanja da je Cipras za Putina dobrodošao (i) „gost u pravo vreme“ (opaska novinara „Dojče velea“) pojačao je, bez sumnje promišljeno i sračunato, „moskovski ekspert za spoljnu politiku“, Fjodor Lukjanov. U razgovoru s novinarom „Špigla“ Lukjanov je rekao kako se nada da će Cipras biti zaista protiv sankcija, objašnjavajući da je Grčka, iz istorijskih, kulturnih i verskih razloga, uvek bila „lojalna Rusiji“ i da je ta činjenica „instrument“ pomoću kojeg je „moguće uticati na politiku Brisela“. U taj kontekst su se uklopile, po interpretaciji nekih nemačkih medija, Ciprasove ponesene izjave o rusko-grčkoj „blistavoj prošlosti“, iz vremena zajedničke borbe protiv nacističke Nemačke, i „sjajnoj budućnosti“.
Predsednik ruskog Saveta za spoljnu politiku i bezbednost (njegova zvanična funkcija) Lukjanov konstatovao je da je, inače, u toku novi (drugi) hladni rat, ovoga puta (još uvek) zasnovan (samo) na sankcijama, kontrasankcijama i nanošenju štete protivniku, i po svaku cenu, nastojanju da spreči širenje njegove sfere uticaja.

„Cajtovo“ upozorenje

Ugledni hamburški nedeljnik „Cajt“ upozorava da bi trebalo ozbiljno shvatiti Ciprasovu „igru na rusku kartu“. Njegova poseta Moskvi bi mogla, konstatuje „Cajt“, da „promeni odnos snaga u Sredozemlju“, s obzirom da Putin pokušava da „zabije klin“ među članicama Evropske unije i NATO alijanse.
Kriza koja dugo i dramatično potresa Grčku, drastična zaduženost i nametnute, rigorozne mere štednje učinile su svoje, otuđile su mnoge Grke od Evrope: poslednja istraživanja pokazuju da bi se većina njih u ovom trenutku radije „bacila u zagrljaj“ Rusima.
U tom kontekstu i naizgled bizarni detalji dobijaju svoju posebnu „specifičnu težinu“. Nemački mediji spominju podatak da je među „Sirizinim“ stranačkim prvacima dosta onih koji su ponikli u Komunističkoj partiji Grčke, a ona je „uvek bila verna Moskvi“.
Bulevarski, ali visokotiražni, pa stoga i uticajni „Bild“ optužuje Ciprasa kako mu je prijateljstvo s Rusijom „važnije nego članstvo u Evropskoj uniji“. Da bi potvrdio tu konstataciju, „Bild“ skreće pažnju na sledeću činjenicu: ni devedeset minuta nije prošlo od proglašenja pobednika na minulim parlamentarnim izborima, a lider (pobedničke) „Sirize“ je primio, kao prvog stranog diplomatu, ruskog ambasadora u Atini Andreja Maslova, koji mu je preneo „lične Putinove čestitke“.

Novo mešanje karata

Iako bi to, po listu Špringerove kuće, bio „prljav dil“, „Bild“ upozorava na fatalne posledice koje bi „moskovske milijarde“ mogle da imaju po „evropsko jedinstvo“.
U mogućem novom „mešanju karata“ i „promeni odnosa snaga u Sredozemlju“ barata se jačanjem ruskog uticaja na strateški važnim tačkama za Zapad, Evropsku uniju i NATO: u Turskoj i u Grčkoj.
Posebnu pažnju (ne samo političke) svetske javnosti na uspostavljanje snažnijih odnosa između Moskve i Ankare skrenula je spektakularna odluka ruskog predsednika Vladimira Putina, premijerno saopštena upravo na turskom tlu, o dizanju ruku od „Južnog toka“ i nameri da se, umesto njega, gradi „turska trasa“.
Vest koja je uz to išla da će novi gasovod ići do „grčke granice“ bila je, očigledno, najava pojačane ruske (ekonomske) zainteresovanosti za Grčku. Nemački mediji sada uveliko spekulišu velikim ruskim planovima i „pionirskim poduhvatima“ o kojima su grčki ministri, kao Ciprasova prethodnica, već razgovarali u Moskvi: spominju se, pored ostalog, izgradnja novog gasovoda, te ideje o tome da ruske kompanije istražuju, a potom i eksploatišu eventualna nalazišta nafte i gasa u grčkom priobalju, moguća isporuka ruskog gasa Grcima po povoljnijim cenama (dve trećine potreba za ovim energentom Grčka namiruje iz ruskih izvora) i eventualno „labavljenje“ ruskih (kontra)sankcija kad je reč o grčkim poljoprivrednim proizvodima.
Ceh koji se ispostavlja Nemcima Zvanični zahtev Atine da Brisel obešteti, bar jednim delom, grčke proizvođače koje su ruske sankcije „bolno pogodile“ promptno je odbijen pa je nova grčka vlada bila (i zbog toga) prinuđena da kuca na moskovska vrata.
„Sirizina“ vlada očigledno ne odustaje ni od starog zahteva da Berlin isplati Atini zamašan iznos na račun ratnih reparacija. Prvi put je, minulog ponedeljka, precizno saopšten račun koji će biti ispostavljen Nemcima. Zamenik ministra finansija Dimitris Mardas je saopštio, prilikom rasprave u grčkom parlamentu, da je reč o 278,7 milijardi evra. Astronomska cifra koja bi skoro, bar s tri četvrtine, mogla da pokrije „još astronomskiji“ grčki dug. On, u ovom času, premašuje trista trideset milijardi evra. Nevolja je, međutim, u tome što bi to, i ovaj put, mogao da bude račun bez krčmara: zvanični Berlin neće da čuje za razgovor na tu, ne samo finansijski, krajnje neugodnu temu koju iznova potežu uporni Grci.

Opomene i pretnje

Cipras je, inače, ispraćen u Moskvu političkim upozorenjima iz Brisela i Berlina, koja su se kretala od opomena do otvorenih pretnji. Evropski komesar za ekonomiju i finansije Pjer Moskovici je konstatovao da je „mesto Grčke u evropskoj porodici“ i da okretanje Moskvi „nije dobitna kombinacija za Atinu“.
Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc (spominje se već, preuranjeno, kao mogući socijaldemokratski kandidat za kancelara na sledećim nemačkim parlamentarnim izborima i izazivač Angele Merkel) opominje Ciprasa da „ne cepa“ Evropsku uniju u času kad počinje da se obnavlja međusobno poverenje. Neshvatljivo je, kaže Šulc za „Hanoveriše algemajne cajtung“, da Cipras „ stavlja na kocku“ evropsko jedinstvo u politici (sankcija) prema Rusiji zbog ustupaka koje bi Moskva mogla da mu ponudi.
Predsednik Evropskog odbora Bundestaga Ginter Kirhbaum podseća Ciprasa da onaj ko „hoće evropsku pomoć, svoj kompas mora da usmeri prema Briselu a ne prema Moskvi“. Šef evropskih konzervativaca u Evropskom parlamentu Herbert Rojl je direktniji i reskiji: ko se igra vatrom i traži pomoć u Rusiji, taj može opeći prste…
Šef nemačke Socijaldemokratske partije, ministar privrede i vicekancelar  Zigmar Gabrijel bio je umereniji i u toj opštoj halabuci i nervozi upadljivije opušten: „Ne mogu da zamislim“, rekao je, „da se neko u Atini ozbiljno zanosi idejom da okrene leđa Evropi i baci se u zagrljaj Moskvi.“

Muški odgovor

Ciprasov „ruski greh“, neoprostiv u onom, ranije spomenutom, rezolutnom i ultimativnom razvrstavanju „mi ili oni“, nije usamljen slučaj. U tom kontekstu na udaru se našao i češki predsednik Miloš Zeman. Po zapovesti pristigloj iz Vašingtona, Zemana je američki ambasador u Pragu Endrju Šapiro, na način kako to čine njegove kolege i u drugim zemljama, javno opomenuo (posredstvom televizije) i upozorio da (nikako) ne ide u Moskvu 9. maja, na Vojnu paradu povodom Dana pobede.
Očigledno nije očekivao tako rezolutan, „muški“ odgovor: „Neću dopustiti“, uzvratio je Zeman, da mi bilo koji ambasador određuje program putovanja u inostranstvo, ne mogu da zamislim da češki ambasador u Vašingtonu sugeriše (i određuje) američkom predsedniku kuda treba da ide.“ Zalupio je, javno, posle toga, Šapirou vrata predsedničke palate na Hradčanima.
Diplomatski šamar češkog predsednika američkom ambasadoru imao je svetsku rezonancu. Kao i Zemanovo objašnjenje zbog čega neizostavno odlazi u Moskvu 9. maja. „Uvredio bih“, rekao je češki predsednik, „ako toga dana ne budem u Moskvi, sto pedeset hiljada vojnika (sovjetske) Crvene armije koji su poginuli oslobađajući Čehoslovačku.“
I dodao: „To je moj izraz zahvalnosti njima što u ovoj zemlji ne moramo da govorimo nemački, kao poslušni kolaboracionisti. I što ne moramo da pozdravljamo ‚Hajl Hitler, Hajl Himler, Hajl Gering…‘“

[/restrictedarea]