Почетна / Култура / Смрт „Српског Холивуда“ (систематски уништеног од корисних идиота)

Смрт „Српског Холивуда“ (систематски уништеног од корисних идиота)

Уочи предстојеће, наводно коначне, продаје некада најмоћнијег југословенског филмског студија, „Авала филма“, јавиле су се нове-старе дилеме, ламенти и углавном непродуктивни коментари заинтересованих и оних који би само да оставе утисак да су такви, као и мудро ћутање оних који би морали да буду заинтересовани, а то из разних разлога нису

Пише Владислав Панов

Ових дана стари „случај Авала филма“ требало би да добије епилог. Заправо да некада понос филмског стваралаштва на овим просторима, наш највећи филмски студио, „Авала филм“, буде продат. Датум проглашења његове агоније за коначну смрт је 22. април. Било је, додуше, и у претходним годинама, од када је 2012. године објављено његово банкротство и по слову закона падање у руке стечајног управника, покушаја да се стави на рабош не би ли се исплатили волшебни повериоци и дуговања према осамдесетак радника који су отпуштени с даном проглашења банкротства. Повериоци су, показало се, углавном државна предузећа, а њихова укупна потраживања су смешно мала према имовини, па чак и приходима овог студија од изнајмљивања простора. Ипак, пошто је запао у дугове, поставши „ничија брига“, „Авала филм“ је доживео судбину готово свих наших културних институција. У земљи која деценијама нема биоскопе, дичи се запуштеним или безнадно затвореним музејима, где постоје градови који су заборавили како изгледа биоскоп и да тако нешто уопште постоји, а Народној библиотеци, рецимо, требала је скоро цела деценија да на једвите јаде поново отвори врата, где су пропагатори нових друштвених вредности таблоиди и најпримитивнија телевизијска „забава“, односно, где је већ дуго на снази системско подстицање животињских нагона, неморала и стида према свему што чини нашу културу, национално биће и историју, није чудно што некада највећи филмски студио умире у стечајним мукама и чека да доживи судбину свих осталих некада моћних предузећа претворених у извор зараде тајкунима демократских ослободилаца од комунизма који су нас увели у по њихове џепове веома срећно доба капитализма.
[restrictedarea] СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СПАС ЗА АВАЛА ФИЛМ Актуелни датум за нестајање „Авала филма“ покренуо је по ко зна који пут компликовану и замршену власничко-политичку причу око овог студија. Његови су, занимљиво, садашњи највећи заштитници двојица режисера који су, наводно, на разним политичким странама, али су лично заинтересовани за судбину „Авала филма“ због својих филмова снимљених под његовим окриљем, а требало би да буду у имовинском фундусу приликом продаје, Горан Марковић и Срђан Драгојевић. Отуда, у данима пред 22. април, они су походили медије и прозивали, ироничног ли судбинског каприца, управо власт коју су подржавали када је требало да нас ослободи од комунистичке тамнице, у којој је прилично светла тачка био тада моћни и волшебно врло слободни „Авала филм“. Њихово је агресивно и патетично залагање за заштиту чувене продуцентске куће од стране државе супротно свим капиталистичким особеностима и законитостима. Иако су обојица направили врло значајне каријерне кораке исмевајући социјалистички систем и бившу Југославију, која је створила „Авала филм“, сада су за државно управљање овом кућом. Помињу тајкуне и страх од могуће продаје студија и његове замашне имовине, укључујући и поменути значајни фундус филмова, иако им није сметала тајкунска инвазија на све остало што је у овој земљи имало неку вредност од „ослобођења“ од Југославије и тако непријатног и назадног социјализма. Изгледа да „Авала филм“ не може да преживи у капитализму, односно да му је за наставак рада неопходна социјалистичка привреда пошто поменути предлажу да држава откупи све његове дугове и уведе управу тамо! Како би тако нешто икако могло да функционише у оваквом друштвеном систему опште пљачке свега вредног, с једне стране, и инструиране капиталистичке небриге за све што је непрофитно, с друге, а у земљи која има потпуно погрешне стратегије, ако их уопште и има, посебно када је реч о култури? Дакле, да би се спасио „Авала филм“, требало би да уведемо социјализам само за њега!?

Годинама у стању запуштености и расула, нејасних финансијских односа и стања, ван делатности за коју је некада створен и којом се дичио широм света, овај је студио таворио издајући огромни простор који има у Кошутњаку и на другим локацијама. И правио је, кажу, дугове. Последњи филм који је снимљен у његовој продукцији завршен је још 2000. године, готово пророчки, а с потпуно одговарајућим насловом „Сенке успомена“. „Авала филм“ је засигурно и сам данас једна велика сенка успомена. Симптоматично је заиста да, од тренутка када смо земљу пребацили у тај тако просперитетни и од свега лошег ослобађајући капитализам, „Авала филм“ више није створио ниједан филм. Уместо њих, производио је дугове. Током ове деценије он је у спасоносном стечају и иако је, самим тим, потпао под надзор државних институција, медији су непрестано засипани причама да се спрема његова тајкунизација, односно продаја његове имовине у бесцење и његово претварање у капиталистички исплативе подухвате, па су се помињале коцкарнице, тржни центри и сличне благодети капитализма којима је преплављена наша престоница.

„СРПСКИ ХОЛИВУД“ ВИШЕ НЕ ПРОИЗВОДИ „Српски Холивуд“, како су неки волели да зову овај студио, одавно, дакле, више не производи филмове. Да је бар радио на копродукцијским услугама, што је некада, иначе, био прилично успешан и уносан део његове делатности, никада не би запао у дугове, а држави би омогућио не само замашне директне већ и посредне приходе. И док је господин Марковић тврдио како се око „Авала филма“ одвија пљачка века, што и уочи најављеног датума његове наводне продаје опет понавља, овај је студио постао тужна сенка успомена и намерно-случајна ничија брига. Без запослених, са девастираним инвентаром, неизвесном судбином филмског фундуса ствараног деценијама у његовом окриљу, „Авала филм“ управо доживљава последње дане као диносаурус из времена превазиђеног, којега се стиди и оно мало заштитника чији су предлози за његов спас инфантилни и нереални, а једина извесна судбина му је потпуни нестанак у капиталистичкој транзицији у боље сутра, што је доживело и све друго некада вредно, а данас у том бољем сутра непостојеће.

У тренутку када смо ово писали, стечај „Авала филма“ је наводно био тема на такозваном Одбору за културу и информисање Скупштине Србије. Испред Агенције за приватизацију, која се сада бави „Авала филмом“, објашњено је заинтересованима да је поступак за приватизациони нестанак овог предузећа на Привредном суду, али да се он може зауставити приговором неког од дужника или поверилаца. Таква обустава, наравно, не би учинила ништа осим што би се потрошило још времена пре него што би коначно студио био продат, тада можда за још мању суму од ове која се очекује сада (негде између осам и девет милиона евра) а која је много мања од истинске вредности онога што се продаје као имовина „Авала филма“. Шта све улази у ту имовину? Реч је о неких четрдесетак хектара земљишта, које, по неким проценама, само за себе вреди бар три пута више од поменуте суме што се појављује као најоптимистичкија добит од продаје „Авала филма“. А ту су и зграде, лабораторије, студији, као и филмски фундус од око шест стотина играних и документарних филмова. Што се тиче земљишта, које је најзанимљивије за тајкунски уплив у ову причу, по тврдњи стечајног управника, оно је државна својина и није на продају(!?) мада, можда и јесте, ако се буде извршила такозвана конверзија статуса те земље у грађевинско земљиште, чиме би, с обзиром на величину и локацију, замамна импресивност њене вредности потпуно анулирала све што је тамо смештено. Ако се иде на то, све душебрижничке приче о културном значају запуштеног и до овог момента практично никоме важног предузећа, заједно са његовим филмовима, студијима и свим што се на његовом тлу и даље налази, постају безначајне. Такозвана филмска грађа − културна баштина (тако лепо звучи!) чија је наводна вредност процењена у једном моменту од стране стручњака за интелектуалну својину на скоро шездесет милиона динара, могла би том приликом и да буде извучена из понуде и спасена, само када би имао ко да жели да заиста спасава ту имовину на дуже стазе. Уосталом, шта ће нам филмови, па самим тим и филмски студио који би их непотребно стварао? У земљи у којој и оно мало биоскопа редовно походи све мањи број посетилаца, а која евентуално има годишње један филм да привуче већи број људи, мастодонт као што је „Авала филм“ потпуно је сувишан. И ако га којим случајем на предстојећој продаји неко и купи, сасвим је сигурно да га неће узети да би ту производио филмове. И не треба.
_________________________________________________________________________________

„АВАЛА ФИЛМ“ УКРАТКО
Основан 1945. године. Прва продукција ове куће је „Славица“, партизански ратни филм Вјекослава Афрића из 1947. године. Последња је драма „Сенке успомена“ из 2000. године, где се, пригодно краху студија, говори о времешном глумцу суоченом са бољом животном и пословном прошлошћу од празне и јалове садашњости. У међувремену, „Авала филм“ је прошао све степене тријумфа и пораза важећи неко време за најмоћнији студио бивше Југославије и уопште овог дела Балкана, па и Европе, с обзиром да је био један од најспособнијих за пружање копродукцијских услуга како европским, тако и некима од холивудских партнера. Током активног постојања у поменутом временском распону, „Авала филм“ је стао иза скоро четвртине свих југословенских филмова, а то је нешто више од 160 наслова, и са додатних четрдесет из независних и приватних продукција што су пренеле права на „Авала филм“ укупан учинак његове домаће продукције премашује двеста остварења. Многи од тих филмова су се домогли престижних награда (преко двеста њих!) на светским филмским фестивалима, па и неких номинација за Оскара. Такође, домаћа остварења у продукцији „Авала филма“ су преко њега дошла до своје интернационалне дистрибуције и постала у тој конкуренцији најуспешнија југословенска филмска дела свих времена. У окриљу ове продуцентске куће процветао је чувени „црни талас“ југословенског филма, који је афирмисао неке од наших најзначајнијих аутора. „Авала филм“ је био први југословенски студио који је почео да се бави копродукцијама са иностраним партнерима и током свог постојања је успео да сарађује на око 120 таквих пројеката. Ништа мање није био успешан и значајан ангажман на производњи документарних филмова, којих је до краја рада ове куће произведено преко четири стотине. Снимљено је и неколико телевизијских серија, међу којима су најпознатије „Отписани“ и „Повратак отписаних“, „Салаш у малом риту“, „Димитрије Туцовић“, „Светозар Марковић“, „Заборављени“… Најчувенији страни филмови снимани у продукцији „Авала филма“, и на нашим локацијама, били су „Келијеви хероји“, „Дуги бродови“, „Кво вадис“, „Последњи мост“, „Марко Поло“, „Пут око света за осамдесет дана“, „Борис Годунов“, „Ћоћара“, „Рат и мир“… Од бројних домаћих наслова ваља поменути неке који су у своје време из разних разлога били значајни, а међу њима су „Софка“, „Барба Жване“, „Чудотворни мач“, „Песма са Кумбаре“, „Потрага“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Марш на Дрину“, „Орлови рано лете“, „Сан“, „Скупљачи перја“, „Мирис земље“, „Тигар“, „Тренер“, „Освајање слободе“, „Савамала“, „Саблазан“, „Како сам систематски уништен од идиота“, „Тимочка буна“, „Крај рата“, „Бал на води“, „Како је пропао рокенрол“, „Сабирни центар“, „Ми нисмо анђели“…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. А елита и САНУ академци ћуте, јер битнија је апанажа него друштвена одговорност!
    И после кукамо н Титино време, а тада је Авала Филм одређен као југословенски Холивуд, као основа за прављење не само југословенских филмова него и светских, долазиле су Холивудске диве, а данас?

    И услед јавашлука и лоповлка и тешке неодговорности надлежних органа и министарстава, пропада наше благо, а имамоприлику да баш у Авалафилму повратимо славу!

    Лошији смо него што мислимо, нажалост!

  2. Predlog. Emir Kusturica treba da postane novi vlasnik Avala-filma. Kad je Kole mogao svojevremeno da postane vlasnik 3 secerane za 3 evra, zasto danas najveci srpski reziser po istim uslovima mogao da postane vlasnik Avale. Mislim da bi to mogla biti pametna investicija buduci „srpski holivud“ ili „serbivud“.

  3. Gospoda političari na vlasti ne prezaju od uništenja svake važne institucije Srbije kako bi se , po nalogu Imperije, uništilo seme srpstva i tradicija srpskog naroda! Ako se, usput, još može i nešto zaraditi, utoliko bolje!
    Naravno, treba kupiti novi Falcon za predsednika, treba skupiti pare za plate guvernerke Narodne Banke, Zaštitinika gradjana, i druge gospode koje imaju primanja preko 2.000 eura mesečno!
    U tu svrhu predlažem da se ponudi na prodaju spomenik neznanog junaka na Avali, spomenik pobednika na Kalimegdanu, Narodni muzej, a što da ne, i Saborna crkva se može ponuditi našim prijateljima arapima! Ako je Aja Sofija mogla bidi pretvorena iz hrišćanske crkve prvo u konjušarnicu a zatim u Džamiju, zašto naše crkve ne bi mogle biti pretvorene u hotel za kamile, pa zatim u džamije!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *