Smrt „Srpskog Holivuda“ (sistematski uništenog od korisnih idiota)

Uoči predstojeće, navodno konačne, prodaje nekada najmoćnijeg jugoslovenskog filmskog studija, „Avala filma“, javile su se nove-stare dileme, lamenti i uglavnom neproduktivni komentari zainteresovanih i onih koji bi samo da ostave utisak da su takvi, kao i mudro ćutanje onih koji bi morali da budu zainteresovani, a to iz raznih razloga nisu

Piše Vladislav Panov

Ovih dana stari „slučaj Avala filma“ trebalo bi da dobije epilog. Zapravo da nekada ponos filmskog stvaralaštva na ovim prostorima, naš najveći filmski studio, „Avala film“, bude prodat. Datum proglašenja njegove agonije za konačnu smrt je 22. april. Bilo je, doduše, i u prethodnim godinama, od kada je 2012. godine objavljeno njegovo bankrotstvo i po slovu zakona padanje u ruke stečajnog upravnika, pokušaja da se stavi na raboš ne bi li se isplatili volšebni poverioci i dugovanja prema osamdesetak radnika koji su otpušteni s danom proglašenja bankrotstva. Poverioci su, pokazalo se, uglavnom državna preduzeća, a njihova ukupna potraživanja su smešno mala prema imovini, pa čak i prihodima ovog studija od iznajmljivanja prostora. Ipak, pošto je zapao u dugove, postavši „ničija briga“, „Avala film“ je doživeo sudbinu gotovo svih naših kulturnih institucija. U zemlji koja decenijama nema bioskope, diči se zapuštenim ili beznadno zatvorenim muzejima, gde postoje gradovi koji su zaboravili kako izgleda bioskop i da tako nešto uopšte postoji, a Narodnoj biblioteci, recimo, trebala je skoro cela decenija da na jedvite jade ponovo otvori vrata, gde su propagatori novih društvenih vrednosti tabloidi i najprimitivnija televizijska „zabava“, odnosno, gde je već dugo na snazi sistemsko podsticanje životinjskih nagona, nemorala i stida prema svemu što čini našu kulturu, nacionalno biće i istoriju, nije čudno što nekada najveći filmski studio umire u stečajnim mukama i čeka da doživi sudbinu svih ostalih nekada moćnih preduzeća pretvorenih u izvor zarade tajkunima demokratskih oslobodilaca od komunizma koji su nas uveli u po njihove džepove veoma srećno doba kapitalizma.
[restrictedarea] SOCIJALIZAM JE SPAS ZA „AVALA FILM“ Aktuelni datum za nestajanje „Avala filma“ pokrenuo je po ko zna koji put komplikovanu i zamršenu vlasničko-političku priču oko ovog studija. Njegovi su, zanimljivo, sadašnji najveći zaštitnici dvojica režisera koji su, navodno, na raznim političkim stranama, ali su lično zainteresovani za sudbinu „Avala filma“ zbog svojih filmova snimljenih pod njegovim okriljem, a trebalo bi da budu u imovinskom fundusu prilikom prodaje, Goran Marković i Srđan Dragojević. Otuda, u danima pred 22. april, oni su pohodili medije i prozivali, ironičnog li sudbinskog kaprica, upravo vlast koju su podržavali kada je trebalo da nas oslobodi od komunističke tamnice, u kojoj je prilično svetla tačka bio tada moćni i volšebno vrlo slobodni „Avala film“. Njihovo je agresivno i patetično zalaganje za zaštitu čuvene producentske kuće od strane države suprotno svim kapitalističkim osobenostima i zakonitostima. Iako su obojica napravili vrlo značajne karijerne korake ismevajući socijalistički sistem i bivšu Jugoslaviju, koja je stvorila „Avala film“, sada su za državno upravljanje ovom kućom. Pominju tajkune i strah od moguće prodaje studija i njegove zamašne imovine, uključujući i pomenuti značajni fundus filmova, iako im nije smetala tajkunska invazija na sve ostalo što je u ovoj zemlji imalo neku vrednost od „oslobođenja“ od Jugoslavije i tako neprijatnog i nazadnog socijalizma. Izgleda da „Avala film“ ne može da preživi u kapitalizmu, odnosno da mu je za nastavak rada neophodna socijalistička privreda pošto pomenuti predlažu da država otkupi sve njegove dugove i uvede upravu tamo! Kako bi tako nešto ikako moglo da funkcioniše u ovakvom društvenom sistemu opšte pljačke svega vrednog, s jedne strane, i instruirane kapitalističke nebrige za sve što je neprofitno, s druge, a u zemlji koja ima potpuno pogrešne strategije, ako ih uopšte i ima, posebno kada je reč o kulturi? Dakle, da bi se spasio „Avala film“, trebalo bi da uvedemo socijalizam samo za njega!?

Godinama u stanju zapuštenosti i rasula, nejasnih finansijskih odnosa i stanja, van delatnosti za koju je nekada stvoren i kojom se dičio širom sveta, ovaj je studio tavorio izdajući ogromni prostor koji ima u Košutnjaku i na drugim lokacijama. I pravio je, kažu, dugove. Poslednji film koji je snimljen u njegovoj produkciji završen je još 2000. godine, gotovo proročki, a s potpuno odgovarajućim naslovom „Senke uspomena“. „Avala film“ je zasigurno i sam danas jedna velika senka uspomena. Simptomatično je zaista da, od trenutka kada smo zemlju prebacili u taj tako prosperitetni i od svega lošeg oslobađajući kapitalizam, „Avala film“ više nije stvorio nijedan film. Umesto njih, proizvodio je dugove. Tokom ove decenije on je u spasonosnom stečaju i iako je, samim tim, potpao pod nadzor državnih institucija, mediji su neprestano zasipani pričama da se sprema njegova tajkunizacija, odnosno prodaja njegove imovine u bescenje i njegovo pretvaranje u kapitalistički isplative poduhvate, pa su se pominjale kockarnice, tržni centri i slične blagodeti kapitalizma kojima je preplavljena naša prestonica.

„SRPSKI HOLIVUD“ VIŠE NE PROIZVODI „Srpski Holivud“, kako su neki voleli da zovu ovaj studio, odavno, dakle, više ne proizvodi filmove. Da je bar radio na koprodukcijskim uslugama, što je nekada, inače, bio prilično uspešan i unosan deo njegove delatnosti, nikada ne bi zapao u dugove, a državi bi omogućio ne samo zamašne direktne već i posredne prihode. I dok je gospodin Marković tvrdio kako se oko „Avala filma“ odvija pljačka veka, što i uoči najavljenog datuma njegove navodne prodaje opet ponavlja, ovaj je studio postao tužna senka uspomena i namerno-slučajna ničija briga. Bez zaposlenih, sa devastiranim inventarom, neizvesnom sudbinom filmskog fundusa stvaranog decenijama u njegovom okrilju, „Avala film“ upravo doživljava poslednje dane kao dinosaurus iz vremena prevaziđenog, kojega se stidi i ono malo zaštitnika čiji su predlozi za njegov spas infantilni i nerealni, a jedina izvesna sudbina mu je potpuni nestanak u kapitalističkoj tranziciji u bolje sutra, što je doživelo i sve drugo nekada vredno, a danas u tom boljem sutra nepostojeće.

U trenutku kada smo ovo pisali, stečaj „Avala filma“ je navodno bio tema na takozvanom Odboru za kulturu i informisanje Skupštine Srbije. Ispred Agencije za privatizaciju, koja se sada bavi „Avala filmom“, objašnjeno je zainteresovanima da je postupak za privatizacioni nestanak ovog preduzeća na Privrednom sudu, ali da se on može zaustaviti prigovorom nekog od dužnika ili poverilaca. Takva obustava, naravno, ne bi učinila ništa osim što bi se potrošilo još vremena pre nego što bi konačno studio bio prodat, tada možda za još manju sumu od ove koja se očekuje sada (negde između osam i devet miliona evra) a koja je mnogo manja od istinske vrednosti onoga što se prodaje kao imovina „Avala filma“. Šta sve ulazi u tu imovinu? Reč je o nekih četrdesetak hektara zemljišta, koje, po nekim procenama, samo za sebe vredi bar tri puta više od pomenute sume što se pojavljuje kao najoptimističkija dobit od prodaje „Avala filma“. A tu su i zgrade, laboratorije, studiji, kao i filmski fundus od oko šest stotina igranih i dokumentarnih filmova. Što se tiče zemljišta, koje je najzanimljivije za tajkunski upliv u ovu priču, po tvrdnji stečajnog upravnika, ono je državna svojina i nije na prodaju(!?) mada, možda i jeste, ako se bude izvršila takozvana konverzija statusa te zemlje u građevinsko zemljište, čime bi, s obzirom na veličinu i lokaciju, zamamna impresivnost njene vrednosti potpuno anulirala sve što je tamo smešteno. Ako se ide na to, sve dušebrižničke priče o kulturnom značaju zapuštenog i do ovog momenta praktično nikome važnog preduzeća, zajedno sa njegovim filmovima, studijima i svim što se na njegovom tlu i dalje nalazi, postaju beznačajne. Takozvana filmska građa − kulturna baština (tako lepo zvuči!) čija je navodna vrednost procenjena u jednom momentu od strane stručnjaka za intelektualnu svojinu na skoro šezdeset miliona dinara, mogla bi tom prilikom i da bude izvučena iz ponude i spasena, samo kada bi imao ko da želi da zaista spasava tu imovinu na duže staze. Uostalom, šta će nam filmovi, pa samim tim i filmski studio koji bi ih nepotrebno stvarao? U zemlji u kojoj i ono malo bioskopa redovno pohodi sve manji broj posetilaca, a koja eventualno ima godišnje jedan film da privuče veći broj ljudi, mastodont kao što je „Avala film“ potpuno je suvišan. I ako ga kojim slučajem na predstojećoj prodaji neko i kupi, sasvim je sigurno da ga neće uzeti da bi tu proizvodio filmove. I ne treba.
_________________________________________________________________________________

„AVALA FILM“ UKRATKO
Osnovan 1945. godine. Prva produkcija ove kuće je „Slavica“, partizanski ratni film Vjekoslava Afrića iz 1947. godine. Poslednja je drama „Senke uspomena“ iz 2000. godine, gde se, prigodno krahu studija, govori o vremešnom glumcu suočenom sa boljom životnom i poslovnom prošlošću od prazne i jalove sadašnjosti. U međuvremenu, „Avala film“ je prošao sve stepene trijumfa i poraza važeći neko vreme za najmoćniji studio bivše Jugoslavije i uopšte ovog dela Balkana, pa i Evrope, s obzirom da je bio jedan od najsposobnijih za pružanje koprodukcijskih usluga kako evropskim, tako i nekima od holivudskih partnera. Tokom aktivnog postojanja u pomenutom vremenskom rasponu, „Avala film“ je stao iza skoro četvrtine svih jugoslovenskih filmova, a to je nešto više od 160 naslova, i sa dodatnih četrdeset iz nezavisnih i privatnih produkcija što su prenele prava na „Avala film“ ukupan učinak njegove domaće produkcije premašuje dvesta ostvarenja. Mnogi od tih filmova su se domogli prestižnih nagrada (preko dvesta njih!) na svetskim filmskim festivalima, pa i nekih nominacija za Oskara. Takođe, domaća ostvarenja u produkciji „Avala filma“ su preko njega došla do svoje internacionalne distribucije i postala u toj konkurenciji najuspešnija jugoslovenska filmska dela svih vremena. U okrilju ove producentske kuće procvetao je čuveni „crni talas“ jugoslovenskog filma, koji je afirmisao neke od naših najznačajnijih autora. „Avala film“ je bio prvi jugoslovenski studio koji je počeo da se bavi koprodukcijama sa inostranim partnerima i tokom svog postojanja je uspeo da sarađuje na oko 120 takvih projekata. Ništa manje nije bio uspešan i značajan angažman na proizvodnji dokumentarnih filmova, kojih je do kraja rada ove kuće proizvedeno preko četiri stotine. Snimljeno je i nekoliko televizijskih serija, među kojima su najpoznatije „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“, „Salaš u malom ritu“, „Dimitrije Tucović“, „Svetozar Marković“, „Zaboravljeni“… Najčuveniji strani filmovi snimani u produkciji „Avala filma“, i na našim lokacijama, bili su „Kelijevi heroji“, „Dugi brodovi“, „Kvo vadis“, „Poslednji most“, „Marko Polo“, „Put oko sveta za osamdeset dana“, „Boris Godunov“, „Ćoćara“, „Rat i mir“… Od brojnih domaćih naslova valja pomenuti neke koji su u svoje vreme iz raznih razloga bili značajni, a među njima su „Sofka“, „Barba Žvane“, „Čudotvorni mač“, „Pesma sa Kumbare“, „Potraga“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Marš na Drinu“, „Orlovi rano lete“, „San“, „Skupljači perja“, „Miris zemlje“, „Tigar“, „Trener“, „Osvajanje slobode“, „Savamala“, „Sablazan“, „Kako sam sistematski uništen od idiota“, „Timočka buna“, „Kraj rata“, „Bal na vodi“, „Kako je propao rokenrol“, „Sabirni centar“, „Mi nismo anđeli“…

[/restrictedarea]