Почетна / БРОЈ 366 / Има ли среће у љубави с Турском

Има ли среће у љубави с Турском

СРБИЈА И ТУРСКА – НОВИ ПОЧЕТАК

Пише Игор Јовановић
Пошто се чинило да су односи две државе далекосежно уздрмани због провокативних изјава председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана (тада био на позицији премијера) да је „Косово Турска“ и обрнуто, након 18 месеци захлађења чини се да су српско-турски односи поново на узлазној путањи. Зашто су се српски друмови, а још више политичари, поново зажелели Турака?

Приближавање Србије и Турске почело је за време власти Демократске странке, а пресудну улогу у томе имао је некадашњи министар спољних послова Вук Јеремић. У тој фази односа врхунац је вероватно био потписивање такозване Истанбулске декларације 24. априла 2010. године, која је формализована након састанка председника Турске Абдулаха Гула, председника Србије Бориса Тадића и председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића. Три политичара сагласила су се у Истанбулу да ће наставити да раде на изградњи мира, просперитета и стабилности на Балкану и да је заједнички циљ све три земље интеграција у ЕУ. Пре саме декларације, Скупштина Србије је усвојила и резолуцију о осуди злочина у Сребреници, у чему је Турска такође играла значајну улогу, па су та два документа донекле покварила иначе идиличне односе тадашњег српског председника и председника Републике Српске Милорада Додика. Но, све то није омело Тадића да у Истанбулу славодобитно изјави да су „билатерални односи Србије и Турске на највишем нивоу у историји и да две земље у области економије имају стратешке планове“.

Косово је Турска Значајније турске инвестиције, међутим, ипак нису дошле до Србије. Упућени кажу да је кварење идиличне слике о новим српско-турским односима почело још за мандата Тадића, и то због покушаја Анкаре да посредује у сукобу две исламске заједнице у Србији мимо интереса Београда. Наиме, изгледа да је Турска (наводно је у Београд предлог о решавању сукоба две заједнице донео лично тадашњи министар спољних послова Ахмет Давутоглу) тим планом желела да фаворизује заједницу коју је предводио санџачки муфтија Муамер Зукорлић, а која себе види као део Исламске заједнице БиХ. Није тешко погодити да турска исламска заједница има претежан утицај на муслимане у БиХ па је извесно да би се тим планом остварила и фактичка подређеност Исламске заједнице у Србији Ријасету у Турској. Тај план се никако није свидео српским властима, као ни Исламској заједници Србије, која сматра да муслимани у Србији треба да имају свој ријасет, па су односи две државе из периода успона доспели у фазу стагнације.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

3 коментара

  1. Ваљда нико паметан нема ништа против добрих односа са Турском која је економска, политичка и војна сила у регионалним оквирима без обзира на то што је у неким активностима и одлукама ограничена својим чланством у НАТО-у.
    Међутим, ако Турска неискрено и неправедно наступа по питању јединствене ИЗ у Србији као сувњереној држави, онда има места за неповерење и дисхармоничне тонове. Најмање није коректно онемогућавати да Србија има свој Ријасет. Зашто нико не помиње и никоме не смета да у Црној Гори, у којој је два пута мање муслимана постоји Ријасет ИЗ? Када је у питању Ријасет ИЗ у Србији онда настају неспоразуми и разме сметње. Турска може својим ауториттетом и утицајем да помогне у праведном решавању тог питања чиме би онс стекла поверење и политичких фактора и јавног мњења у Србији. То би отворило пут многим обострано корисним и пшолитичким и економским односима.
    Муслимани у Србији су пре него и у Босни (1868) имали легитимну и од државе признату Исламску заједницу и верске институције. Зашто сада не може? Вероватно су у питању неки далекосежнији политички и империјални пројекти!?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Пошто се повукла са Балкана почетком 20. века, Болесник са Босвора (како су у оно време звали Tурску) сад покушавада се поново врати на Балкан (конкретно Србију, БиХ, Македонију, Албанију, насилно отцепљено КиМ и Црну Гору). Тамо где има исламизираног становништва то им успева брзо. Код православног становништва, још увек је живо сећање на петвековно ропство под Турцима. Неоосманизам је име политике коју данас води Турска. То је комбинација економије, политике, форсирања домаћег исламизираног становништва и наметање Турске као њиховог политичког заштитника и политичког патрона. Капитал који Турска убацује у балканске земље нема само економски мотив већ има доста политичких примеса и уплитања. Данас је капитал (пошто, углавном, има и примесе политичког утицаја и притиска) опаснији од атомске бомбе. Зашто? Зато што је улагање капитала друштвено и међународно прихватљиво а атомска бомба није. Тај пример сам навео као драстичан. Навешћу Вам један конкретан и реалан (могућ) пример. У једну српску средину близу оних где шиптари имају већину, на пример Рашку неки страни инвеститор отвори фабрику текстика. Купи 330 (од 300 до 500 евра по једној) индустријских шиваћих машина. У 3 смене на њина ради око 1000 радника-ца. Направи радничко насеље за тих 1000 радника. Касније се испостави да иза тога капитала стоје шиптари. У фабрици се измени национална структура и уместо 1000 Срба ради 1000 Шиптара. У радничко насеље за 1000 радника се насели 10 000 шиптара и на следећим изборима нема више српске Рашке. Прешевска долина се проширила за још једну општину. Неко ће рећи да сам паранојк. У времену и свету где се Србима, углавном, догађају ружне ствари није лоше бити помало и параноик. Или као што каже познати колумниста листа „Вашингтон Пост“ покојни Aрт Бачволд, који је више од 40 година писао сатиричне текстове o политичкој свакодневници: “То што сам ја паранојик, не значи да ми не раде о глави!”
    Ако шиптари и исламизирано становништво у поменутим балканским државама у Турској и њеном неоосманизму види свог патрона, заштитника и финансијера, намеће ли се питање дали православно становништво на Балкану треба да има Турску као главног партнера или то треба да буде нека друга, моћна православна земља која је у успону. Нећу Вам рећи која је та држава јер нећу да вређам Вашу интелигенцију.
    Православне земље Балкана: Србија, Црна Гора, Македонија, Република Српска, Бугарска, Румунија, Грчка и Кипар могли би мало да пораде на економској и безбедоносној сарадњи. На тај начин ће да успоре реализацију сна о великој Албанији.
    На крају крајева Србија има бројну, богату и, нажалост, неорганизовану дијаспору. Да подсетим у дијаспори живи око 5,5 милиона регистрованих и 1,5 милиона нерегистрованих Срба. Око 2 милиона Срба је у процесу асимилације. Али њихов капитал није асимилован без обзира дали се власници капитала осећају као Срби или припадници домицилне државе и нације српског порекла или као припадници домицилне државе и нације са бледим сећањем на српско порекло, да ли знају српски језик или не, да ли иду у СПЦ или не. Њихов капитал је у њиховим рукама и капитал иде тамо где се најбрже и најбоље оплођује и увећава. Вредност капитала српске дијаспоре се процењује на око 200 милијарди $. Десет % Срба у дијаспори има своје компаније чији инвестициони капитал, по компанији, се креће од 200 000 евра до неколико милијарди. Па израчунајте сами! Иза тог капитала се ваља једам много пута већи капитал. То је капитал компанија у чијим управним одборима се налази макар један Србин. Навешћу Вам пример Убавке Митић или Ребека Мекдоналд власница компаније „Џаст енерџи“ кoja eлектричном eнергијом и гасом снабдева преко милион ипо потрошача у САД и Kaнади. Вредност њене компаније процењује се на преко две милијарде долара. Tри пута je проглашавана за пословну жену године у Kaнади. Још мало о Убавки алијас Ребеки. Она је члан eлитног клуба „Хорацио Aлгер“ у Вашингтону, који окупља 300 најмоћнијих људи САД и Kaнаде и члан je управе клуба коју чине 20 најмоћнијих компанија у САД и Канади. Богата Српкиња у Северној Америци не заборавља Отаџбину и пријатеље. Дала је 200.000 долара за станове избеглица. Интересантна је њена изјава о могућности улагања у Србију: „НЕМА ЖЕЉУ, ЗБОГ КОРУПЦИЈЕ ДА ОВДЕ (У СРБИЈИ) ШИРИ ПОСАО!”.
    У српској дијаспори има много Убавки Митић. Зашто власт крије од народа податке о српској дијаспори незнам? И зашто им је дражи турски и туђи капитал иза кога се много шта ваља питајте њих?
    Ја се бавим српском дијаспором дуги низ година. Српска дијаспора има један проблем а то је асимилација. Од “српских” болести о којима сам већ писао у коментару текста “Дан сећања на јасеновачке жртве“ болује и дијаспора. Једна од мера лечења српског народа је и успостављање покиданих веза између Отаџбине и дијаспоре. Ко жели да повуче први потез у том правцу, власт у Србији или дијаспора, свеједно је. Важно је да се тај историјски догађај одигра што пре и да буде искрен без задњих намера да се дијаспори отму паре по ко зна који пут.
    Још једно питање, на крају, за Ваше читаоце: Зашто су Срби у Србији економски неуспешни а у дијаспори успешни?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. U vasoj istoriji vise su vam zla naneli Hrvati nego Turci prema tome zelim vam srecu u tom Novom prijateljstvu

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *