Ima li sreće u ljubavi s Turskom

SRBIJA I TURSKA – NOVI POČETAK

Piše Igor Jovanović

Pošto se činilo da su odnosi dve države dalekosežno uzdrmani zbog provokativnih izjava predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana (tada bio na poziciji premijera) da je „Kosovo Turska“ i obrnuto, nakon 18 meseci zahlađenja čini se da su srpsko-turski odnosi ponovo na uzlaznoj putanji. Zašto su se srpski drumovi, a još više političari, ponovo zaželeli Turaka?

Približavanje Srbije i Turske počelo je za vreme vlasti Demokratske stranke, a presudnu ulogu u tome imao je nekadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. U toj fazi odnosa vrhunac je verovatno bio potpisivanje takozvane Istanbulske deklaracije 24. aprila 2010. godine, koja je formalizovana nakon sastanka predsednika Turske Abdulaha Gula, predsednika Srbije Borisa Tadića i predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića. Tri političara saglasila su se u Istanbulu da će nastaviti da rade na izgradnji mira, prosperiteta i stabilnosti na Balkanu i da je zajednički cilj sve tri zemlje integracija u EU. Pre same deklaracije, Skupština Srbije je usvojila i rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici, u čemu je Turska takođe igrala značajnu ulogu, pa su ta dva dokumenta donekle pokvarila inače idilične odnose tadašnjeg srpskog predsednika i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. No, sve to nije omelo Tadića da u Istanbulu slavodobitno izjavi da su „bilateralni odnosi Srbije i Turske na najvišem nivou u istoriji i da dve zemlje u oblasti ekonomije imaju strateške planove“.

Kosovo je Turska Značajnije turske investicije, međutim, ipak nisu došle do Srbije. Upućeni kažu da je kvarenje idilične slike o novim srpsko-turskim odnosima počelo još za mandata Tadića, i to zbog pokušaja Ankare da posreduje u sukobu dve islamske zajednice u Srbiji mimo interesa Beograda. Naime, izgleda da je Turska (navodno je u Beograd predlog o rešavanju sukoba dve zajednice doneo lično tadašnji ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu) tim planom želela da favorizuje zajednicu koju je predvodio sandžački muftija Muamer Zukorlić, a koja sebe vidi kao deo Islamske zajednice BiH. Nije teško pogoditi da turska islamska zajednica ima pretežan uticaj na muslimane u BiH pa je izvesno da bi se tim planom ostvarila i faktička podređenost Islamske zajednice u Srbiji Rijasetu u Turskoj. Taj plan se nikako nije svideo srpskim vlastima, kao ni Islamskoj zajednici Srbije, koja smatra da muslimani u Srbiji treba da imaju svoj rijaset, pa su odnosi dve države iz perioda uspona dospeli u fazu stagnacije.

[restrictedarea]

No, do dramatičnog pogoršanja došlo je posle Erdoganove izjave krajem oktobra 2013. godine kada je tokom posete Prizrenu rekao da je Kosovo njegova druga država. „Draga braćo i prijatelji, imamo zajedničku istoriju kulture i civilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski, i autor turske himne Mehmet Akif Ersoj je sa Kosova, iz Peći“, rekao je tada Erdogan na mitingu Demokratske partije Kosova Hašima Tačija. Zanimljivo je da je na istom mitingu, pored kosovskog i turskog političara, učestvovao i albanski premijer Edi Rama, koji je sa Tačijem deo uigranog tandema, bez kojeg, izgleda, ne može da prođe nijedna pretnja stabilnosti regiona. Erdogan se u julu 2014. godine potrudio da „zacementira“ silaznu putanju odnosa sa Srbijom izjavom da Turska neće nikada ostaviti Bošnjake u BiH. „Kunem vam se velikim Alahom, dok sam ja živ, ako bi iko na bilo kakav način dirnuo Bošnjake, imao bi protiv sebe 100 miliona Turaka… I zato se nemojte čuditi kad turski ratni brod uplovi u Neum, jer to je naš znak i podrška suverenitetu BiH“, naveo je tada Erdogan na jednom predizbornom skupu. Za odgovor srpske strane pobrinuo se Milorad Dodik, koji je kazao da Bošnjake niko ne ugrožava, a da je Turska „remetilački faktor“. „Naravno da Bošnjaci mogu da gledaju Tursku kako hoće. Što se nas tiče, mislimo da je Turska značajan remetilački faktor u BiH upravo zato što se selektivno ponaša i što koristi svoj ogroman ekonomski i politički potencijal da bi bila isključivo na jednoj strani, a Erdoganova izjava to najbolje pokazuje“, rekao je Dodik.

Proleće u odnosima Beograda i Ankare  Sada se, međutim, čini da su odnosi Srbije i Turske ponovo na putu da postanu dobri. Nakon posete predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković Ankari polovinom aprila očigledno je da je u tom pravcu učinjen izvestan pomak napred. Sama Maja Gojković je kazala da njena poseta Turskoj svedoči o želji za unapređenjem odnosa i predstavlja korak ka intenziviranju saradnje na političkom i ekonomskom planu. Posebno je važno što su predsednicu srpskog parlamenta primili svi vodeći turski političari, pa i predsednik Erdogan, koji je kazao da će raditi na „razvijanju odnosa sa Srbijom u svim oblastima“. Još konkretniji bio je aktuelni premijer Turske Ahmet Davutoglu rekavši da je Srbija ključna zemlja na Balkanu i da je stabilnost u regionu od izuzetnog značaja, čemu doprinose dobri odnosi Srbije i Turske. „Ako su naši odnosi dobri, svi će nas uzimati za primer“, rekao je Davutoglu i dodao da su u kratkom roku prevaziđene predrasude iz prošlosti i razvijeni odnosi dve zemlje.

Ovde se mora znati da je Davutoglu zapravo ideolog vladajuće turske Partije pravde i razvoja. Svoju doktrinu izložio je u knjizi „Strateška dubina“ 2001. godine, u kojoj je naveo da Tursku vidi kao centralnu državu afroevroazijskog područja, gde ima cilj da aktivnom spoljnom politikom vrši uticaj na susedne regione i tako dođe do položaja globalne sile. Tu se svakako vidi i razlog zbog kojeg Turska želi dobre odnose sa Srbijom, centralnom državom Balkana, posebno kada se zna da je drugi deo Davutogluove misije – da Ankara ima „nula problema“  sa susedima – praktično nestao u dešavanjima na Bliskom istoku, paklu građanskog rata Sirije i sve lošijim odnosima sa Iranom. Uz to, bliskost sa državama na Balkanu profiliše i evropsko lice Turske i ona svakako nije spremna da se toga odrekne.

Takođe, pristupanje Srbije i Turske Evropskoj uniji ima velikih sličnosti, jer se obe države kao nevoljeni kandidati za članstvo susreću sa nekarakterističnim zahtevima i kako sada stvari stoje, vrlo teško će postati deo briselske porodice. „Kad bi Turska htela da se prilagodi zahtevima EU u svemu, to bi bio toliki unutrašnji tektonski poremećaj za samu državu da bi joj to stvorilo nepremostive teškoće. U odnosima među polovima, porodičnim odnosima, u biznisu, u svemu“, rekao je o šansama da Turska uđe u EU bivši srpski ambasador u toj državi Darko Tanasković.

Slično mišljenje je izneo i savetnik premijera Turske Gokan Ćetinsaja na skupu „Turska i Srbija u 21. veku“ održanom samo nekoliko dana posle posete Maje Gojković Ankari. „Srbija i Turska se nalaze pred velikim izazovima u budućnosti. Jedno od ključnih pitanja za Tursku je da li da krene putem Evropske unije ili islamskog sveta“, naveo je Ćetinsaja.

Faktor EU i Rusije Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative, rekao je za „Pečat“ da položaj Srbije i Turske ima izvesnih sličnosti, ali i da između dve države postoje važne razlike u viđenju bitnih regionalnih pitanja. „Sličnost između Srbije i Turske se nalazi u veoma važnoj geostrateškoj poziciji i u pokušajima obe zemlje da igraju ulogu mosta između velikih strateških igrača i civilizacija (u slučaju Srbije: Zapad – Rusija, u slučaju Turske: Evropa – Bliski istok). Turska se u toj ulozi mnogo bolje snalazi zahvaljujući svojoj ekonomskoj i vojnoj moći, ali ona je istovremeno primorana na proaktivnu spoljnu politiku zbog objektivnog osećanja bezbednosne ugroženosti (Kurdi, Islamska država pre svih)“, rekao je Mitić.

Prema njegovim rečima, antagonizam Beograda i Ankare je u viđenju važnih pitanja na Balkanu – Kosova i odnosa u BiH. „U vezi sa oba pitanja, Turska je glavni spoljni sponzor (uz logističku, vojno-bezbednosnu, ekonomsku i političku podršku SAD) dok je srpski faktor (Srbija, Republika Srpska) glavni suparnik (uz određenu dozu ruske diplomatske podrške). To uveliko određuje kapacitet i okvire strateške saradnje. Ona se, sa srpskog aspekta, mora uzeti sa dosta podozrenja“, ocenio je Mitić.

Dve države imaju još jednu osnovu za dalju saradnju – Sporazum o slobodnoj trgovini. Ekonomska saradnja posebno je važna za Srbiju, koja postaje svesna da obećanih investicija iz EU nema, pa se sve više okreće alternativnim investitorima, odnosno državama što, za razliku od evropskih, sebi sada mogu da priušte veća ulaganja u zemlje poput Srbije. Pored toga, sporazumom sa Rusijom o izgradnji gasovoda „Turski tok“, Ankara postaje i važan energetski igrač za Evropu, dok se ujedno ka njoj okreće i fokus ruske spoljne politike. U ovom svetlu, zanimljiva je i pozicija Turske, članice NATO i starog američkog saveznika, koja u ovom slučaju igra direktno protiv američkih interesa. Naime, projekat „Južni tok“ je i propao zahvaljujući snažnim direktnim i indirektnim (preko EU) pritiscima Vašingtona. Ideja oko pravljenja takozvanog „Turskog toka“ je adekvatna alternativa prethodnom projektu, koja ponovo ugrožava američke interese da postanu glavni snabdevač Evrope energentima i još jednom ugroze partnerske odnose Moskve i drugih evropskih država. Ovo svakako ne znači da je Turska okrenula leđa SAD, ali jasno ukazuje da više ni ne sledi slepo njihovu politiku. Trenutno se za poziciju Turske između SAD i Rusije apsolutno može reći da je posvećena sopstvenim interesima i cilju da i, u najmanju ruku, postane „igrač svetske klase“. Srbiji izvesnu nadu daje činjenica da su se mnoge turske kompanije povukle sa tržišta u Iraku, Siriji i Libiji i da sada moraju da nađu nova tržišta. Za sada je, međutim, činjenica da robna razmena koju Turska ostvaruje sa svim državama bivše Jugoslavije, uz dodatak Albanije, čini svega 0,9 odsto njene ukupne spoljnotrgovinske razmene sa svetom. Ali, sa druge strane, glavno oružje Turske da postane globalni igrač jesu posrednička diplomatija i ekonomska moć. Ankara se ne može osloniti na premoć u oružju kao SAD, niti na dominaciju nad energentima kao Rusija, pa ni na integracione procese kao EU. Zbog toga se mogu očekivati njena dodatna ulaganja na Balkanu. Uvod u ovo možda jeste to što je turska Halk banka pre mesec dana za 10,1 milion evra kupila Čačansku banku.

Što se tiče posredničke diplomatije, Srbija bi možda mogla da računa na pozitivan turski uticaj u BiH, Raškoj oblasti, ali i pri pregovorima sa Prištinom gde Turci nesumnjivo imaju veliki uticaj. Međutim, svako prijateljstvo se na neki način plaća. Erdoganove izjave iz ne tako daleke prošlosti mogu da nagoveste Srbiji kolika bi cena mogla da bude. Zato je vreme da Beograd, na početku novog početka odnosa sa Turcima, precizno izračuna – vredi li početi tu ljubav ispočetka.

[/restrictedarea]