Почетна / Свет / Фашистичка прошлост и будућност Украјине

Фашистичка прошлост и будућност Украјине

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Против украјинских опозиционих снага које нуде радикални политички заокрет у односу на садашњу прозападну политику примењују се све могуће мере – од забране до физичких ликвидација

Нека пуцају! Погинућемо али се нећемо предати! – тако каже украјински ветеран из Другог светског рата Дмитриј Стадњук, коментаришући најновије законе Врховне раде. Њима, људима који су пре седам деценија своју крв проливали за ослобођење земље од Немаца, парламент Украјине ускратио је право да не само носе већ и да поседују одликовања која садрже комунистичку симболику. Тако старци, којима се већ ближи стота, могу постати лака и легална мета оних које су победили 1945. године. Оно што нормалан човек још увек не може да схвати јесте да сарадници нациста, којима се у другим земљама и дан-данас суди због њихових недела, у Украјини бивају слављени као хероји, а њихови идеолошки следбеници седе у Скупштини и доносе законе којима се извитоперује и прошлост и садашњост ове земље. Тиме се јасно показује – каква ће бити њена будућност.

СЕРИЈА УБИСТАВА Западни медији праве се као да не примећују ништа од овога. Исто као што им не смета када Саудијска Арабија пошаље 100.000 до зуба наоружаних војника и хиљаде јединица борбене технике у суседни и суверени Јемен – они то не доживљавају као инвазију. Ни када Вашингтон својим ратним бродовима потпуно опколи ову земљу како би, наводно, спречио дотурање наоружања, ни то није кршење међународних норми. Да се на тренутак замислимо и пресликамо актуелна јеменска дешавања на Украјину годину дана раније. Да је бивши председник Украјине Виктор Јанукович кренуо силом да рашчишћава „Мајдан“ и западне украјинске регионе, а онда у помоћ позвао Русију да уђе са својом војском и угуши побуну – шта би се тада десило? Да ли би Запад то тумачио као заштиту правног поретка Украјине, или као оружану агресију?

Отуда не чуди ни што је закон Врховне раде којим се изједначавају нацизам и комунизам сасвим мирно прихваћен у „антифашистичкој Европи“. Забранивши подједнако и нацистичку и комунистичку симболику, укључујући и легалну Комунистичку партију Украјине, Рада је широм отворила врата националистичкој иконографији, не обазирући се на то да је веома танка линија која раздваја Украјинску устаничку армију (УПА) и Организацију украјинских националиста (ОУН) од СС дивизије „Галиција“, која је починила стравичне злочине у Украјини и Пољској. За Европу је, изгледа, сасвим нормално изједначити оне који су у Аушвицу убили милион недужних људи, жена и деце са онима који су тај логор ослободили по цену великих сопствених жртава. И који су, на крају крајева, коначно оборили режим Трећег рајха, после шест година крвавог похода по Европи.

[restrictedarea]

Слављење злочина из прошлости води у нове злочине у садашњости и будућности, о чему сведочи и серија политичких убистава која је запљуснула Украјину у последње време. Међу последњим жртвама су бивши депутат Раде из редова Јануковичеве Партије региона Олег Калашњиков и познати новинар Олес Бузина. Обојица су, свако на свој начин, били активни у редовима опозиције и противници „Мајдана“. И обојица су ликвидирани на прагу дома, један за другим у року од два дана. Зашто је битан податак да су убијени пред својом кућом, као и време када се то десило? Зато што су се, и један и други, нашли на „црном списку“ објављеном на сајту „Миротворац“, где су представљени лични подаци противника кијевског режима, са све бројевима телефона, кућним адресама, именима чланова породице. И обојица су се на том списку нашла два дана пре убиства, а одмах потом су њихова имена прецртана, уз натпис – „ликвидиран“!

 

„ЧИШЋЕЊЕ ПОЛИТИЧКОГ ПОЉА“ На овом сајту, који садржи више од 20.000 имена, чији је један од креатора саветник министра унутрашњих послова Антон Герашћенко, као сепаратисти и терористи означени су и неки младићи од једва 18 година, па је за свима њима сада расписана нека врста потернице. Сам Герашћенко је на свом фејсбук профилу објаснио да ова два последња убиства имају везе са финансирањем покрета „Антимајдан“ и позвао све који су у то умешани да се на време предају државним органима како „не би кренули путем Калашњикова и Бузине“.

Ово је, заправо, указивање да несрећне жртве нису пале од метака украјинских фашиста, већ од руке Кремља – како би прикрили трагове кретања новца. Герашћенко, наравно, подразумева да је у питању „крвави руски новац“ и неувијено прети да ће сви они који се не слажу са њима, украјинским националистима, заправо кренути „путем Калашњикова и Бузине“. Међутим, последње белешке Калашњикова сведоче управо супротно – његове убице треба тражити међу присталицама „Мајдана“. „Завршавам данас макете летака и агит-материјала за Дан победе. Трудим се да спроведем нашу акцију достојанствено и ефектно, ако ме ови гадови не униште“, написао је овај активиста „Антимајдана“. Међутим, није успео, уништен је.

„То се зове чишћење политичког поља од свих противника и непожељних. Са једне стране, банално уништити оне које режим сматра својим непријатељима, а са друге, заплашити оне који су још живи“, оцењује познати кијевски политиколог и новинар Владимир Скачко. Своју оцену дао је још један чувени новинар, стари италијански ас Ђулијето Кијеза. „Ја, као Италијан, знам шта је фашизам. Људе су убијали на улици, застрашивали. Исто то се дешава у Украјини. То је почетак фашистичког система“, тврди Кијеза.

ПОНАВЉАЊЕ ПРОШЛОСТИ У последњих неколико месеци, у Украјини је под чудним околностима живот изгубило неколико истакнутих опозиционих активиста, углавном раније везаних за Партију региона. У јануару је у себе пуцао бивши заменик директора „Украјинских железница“ Николај Сергијенко, у фебруару се бацио кроз прозор бивши заменик шефа посланичке групе Јануковичеве странке Михаил Чечетов, а у марту су се убиле из ватреног оружја и његове партијске колеге Станислав Мељник и бивши шеф обласне администрације Запорожја Александар Пеклушенко. У априлу су убијени Калашњиков и Бузина, а одмах после њих још један новинар, Сергеј Сухобок. Прошле недеље објавила је да јој се прети и бивша истакнута посланица Партије региона Јелена Бондаренко. Веома је индикативно да је Арсен Аваков, министар унутрашњих послова и шеф Герашћенка (који објављује листе за одстрел на интернету) јесенас изјавио дословно – кад видим Јелену Бондаренко, рука ми се сама хвата за пиштољ!

Каква би се на Западу прашина подигла када би у Русији министар полиције изјавио тако нешто за једног од водећих опозиционара, не треба посебно ни објашњавати. Украјинским властима све то, па и много више, полази за руком. Већ годину дана туку из свег могућег наоружања сопствене грађане, не исплаћују им зарађене пензије и друге социјалне обавезе, укидају им право на матерњи језик. И ниједан, али буквално ниједан западни медиј не каже да је то макар кршење људских права. Нема ни трага од „прекомерне употребе силе“, иако чак и украјински Устав стриктно забрањује употребу војске у унутрашњим сукобима. Јанукович, коме су проамеричке побуњеничке снаге упале у резиденцију у фебруару прошле године, није се ни тада одлучио да употреби војску. Његов највећи грех је био што је на три месеца одложио потписивање споразума са ЕУ. Нова власт не само што потписује и одлучује шта год жели, укључујући и документа којима убрзано приступа структурама НАТО, већ то чини упркос противљењу милиона својих грађана. Што је најгоре, ова дискриминација се врши углавном по националној основи.

Међутим, у читавом том националистичком безумљу мора да ипак има неког система? Мора да постоји бар неки рационални, политички разлог, због којега се све ово чини? Одговор треба тражити у социјално-економској ситуацији. Они који пажљивије и дуже прате развој украјинске кризе знају да је ова држава још за време прве „наранџасте владавине“ (2005-2010) доживела економски слом. То је био кључни разлог који је довео на власт Виктора Јануковича и његову екипу – они су обећавали боље економске резултате у сарадњи са Русијом. То се и догодило, Јанукович је успео да стабилизује економију и повећа животни стандард. Сада је он опет уништен, за само годину дана.

Тиме се поново отвара све шире поље за деловање оних опозиционих снага које нуде радикални политички заокрет у односу на садашњу прозападну политику, а она доноси само одрицања и патње грађанима. На том, супротном политичком полу, до сада су стајале само две политичке снаге. Једна је све популарнија Комунистичка партија, и она је сада законом забрањена. Друга опција су реформисани јануковичевци, обједињени у нови Опозициони блок. По њима су ударили Законом о лустрацији, али у последње време све више и физичким ликвидацијама. Сви који могу да представљају политичку претњу, на овај или онај начин избачени су из игре. То је суштина украјинске политичке сцене. То је и будућност Украјине – да понови своју прошлост од пре седам деценија.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *