Fašistička prošlost i budućnost Ukrajine

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Protiv ukrajinskih opozicionih snaga koje nude radikalni politički zaokret u odnosu na sadašnju prozapadnu politiku primenjuju se sve moguće mere – od zabrane do fizičkih likvidacija

Neka pucaju! Poginućemo ali se nećemo predati! – tako kaže ukrajinski veteran iz Drugog svetskog rata Dmitrij Stadnjuk, komentarišući najnovije zakone Vrhovne rade. Njima, ljudima koji su pre sedam decenija svoju krv prolivali za oslobođenje zemlje od Nemaca, parlament Ukrajine uskratio je pravo da ne samo nose već i da poseduju odlikovanja koja sadrže komunističku simboliku. Tako starci, kojima se već bliži stota, mogu postati laka i legalna meta onih koje su pobedili 1945. godine. Ono što normalan čovek još uvek ne može da shvati jeste da saradnici nacista, kojima se u drugim zemljama i dan-danas sudi zbog njihovih nedela, u Ukrajini bivaju slavljeni kao heroji, a njihovi ideološki sledbenici sede u Skupštini i donose zakone kojima se izvitoperuje i prošlost i sadašnjost ove zemlje. Time se jasno pokazuje – kakva će biti njena budućnost.

SERIJA UBISTAVA Zapadni mediji prave se kao da ne primećuju ništa od ovoga. Isto kao što im ne smeta kada Saudijska Arabija pošalje 100.000 do zuba naoružanih vojnika i hiljade jedinica borbene tehnike u susedni i suvereni Jemen – oni to ne doživljavaju kao invaziju. Ni kada Vašington svojim ratnim brodovima potpuno opkoli ovu zemlju kako bi, navodno, sprečio doturanje naoružanja, ni to nije kršenje međunarodnih normi. Da se na trenutak zamislimo i preslikamo aktuelna jemenska dešavanja na Ukrajinu godinu dana ranije. Da je bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič krenuo silom da raščišćava „Majdan“ i zapadne ukrajinske regione, a onda u pomoć pozvao Rusiju da uđe sa svojom vojskom i uguši pobunu – šta bi se tada desilo? Da li bi Zapad to tumačio kao zaštitu pravnog poretka Ukrajine, ili kao oružanu agresiju?

Otuda ne čudi ni što je zakon Vrhovne rade kojim se izjednačavaju nacizam i komunizam sasvim mirno prihvaćen u „antifašističkoj Evropi“. Zabranivši podjednako i nacističku i komunističku simboliku, uključujući i legalnu Komunističku partiju Ukrajine, Rada je širom otvorila vrata nacionalističkoj ikonografiji, ne obazirući se na to da je veoma tanka linija koja razdvaja Ukrajinsku ustaničku armiju (UPA) i Organizaciju ukrajinskih nacionalista (OUN) od SS divizije „Galicija“, koja je počinila stravične zločine u Ukrajini i Poljskoj. Za Evropu je, izgleda, sasvim normalno izjednačiti one koji su u Aušvicu ubili milion nedužnih ljudi, žena i dece sa onima koji su taj logor oslobodili po cenu velikih sopstvenih žrtava. I koji su, na kraju krajeva, konačno oborili režim Trećeg rajha, posle šest godina krvavog pohoda po Evropi.

[restrictedarea]

Slavljenje zločina iz prošlosti vodi u nove zločine u sadašnjosti i budućnosti, o čemu svedoči i serija političkih ubistava koja je zapljusnula Ukrajinu u poslednje vreme. Među poslednjim žrtvama su bivši deputat Rade iz redova Janukovičeve Partije regiona Oleg Kalašnjikov i poznati novinar Oles Buzina. Obojica su, svako na svoj način, bili aktivni u redovima opozicije i protivnici „Majdana“. I obojica su likvidirani na pragu doma, jedan za drugim u roku od dva dana. Zašto je bitan podatak da su ubijeni pred svojom kućom, kao i vreme kada se to desilo? Zato što su se, i jedan i drugi, našli na „crnom spisku“ objavljenom na sajtu „Mirotvorac“, gde su predstavljeni lični podaci protivnika kijevskog režima, sa sve brojevima telefona, kućnim adresama, imenima članova porodice. I obojica su se na tom spisku našla dva dana pre ubistva, a odmah potom su njihova imena precrtana, uz natpis – „likvidiran“!

 

„ČIŠĆENJE POLITIČKOG POLJA“ Na ovom sajtu, koji sadrži više od 20.000 imena, čiji je jedan od kreatora savetnik ministra unutrašnjih poslova Anton Gerašćenko, kao separatisti i teroristi označeni su i neki mladići od jedva 18 godina, pa je za svima njima sada raspisana neka vrsta poternice. Sam Gerašćenko je na svom fejsbuk profilu objasnio da ova dva poslednja ubistva imaju veze sa finansiranjem pokreta „Antimajdan“ i pozvao sve koji su u to umešani da se na vreme predaju državnim organima kako „ne bi krenuli putem Kalašnjikova i Buzine“.

Ovo je, zapravo, ukazivanje da nesrećne žrtve nisu pale od metaka ukrajinskih fašista, već od ruke Kremlja – kako bi prikrili tragove kretanja novca. Gerašćenko, naravno, podrazumeva da je u pitanju „krvavi ruski novac“ i neuvijeno preti da će svi oni koji se ne slažu sa njima, ukrajinskim nacionalistima, zapravo krenuti „putem Kalašnjikova i Buzine“. Međutim, poslednje beleške Kalašnjikova svedoče upravo suprotno – njegove ubice treba tražiti među pristalicama „Majdana“. „Završavam danas makete letaka i agit-materijala za Dan pobede. Trudim se da sprovedem našu akciju dostojanstveno i efektno, ako me ovi gadovi ne unište“, napisao je ovaj aktivista „Antimajdana“. Međutim, nije uspeo, uništen je.

„To se zove čišćenje političkog polja od svih protivnika i nepoželjnih. Sa jedne strane, banalno uništiti one koje režim smatra svojim neprijateljima, a sa druge, zaplašiti one koji su još živi“, ocenjuje poznati kijevski politikolog i novinar Vladimir Skačko. Svoju ocenu dao je još jedan čuveni novinar, stari italijanski as Đulijeto Kijeza. „Ja, kao Italijan, znam šta je fašizam. Ljude su ubijali na ulici, zastrašivali. Isto to se dešava u Ukrajini. To je početak fašističkog sistema“, tvrdi Kijeza.

PONAVLJANJE PROŠLOSTI U poslednjih nekoliko meseci, u Ukrajini je pod čudnim okolnostima život izgubilo nekoliko istaknutih opozicionih aktivista, uglavnom ranije vezanih za Partiju regiona. U januaru je u sebe pucao bivši zamenik direktora „Ukrajinskih železnica“ Nikolaj Sergijenko, u februaru se bacio kroz prozor bivši zamenik šefa poslaničke grupe Janukovičeve stranke Mihail Čečetov, a u martu su se ubile iz vatrenog oružja i njegove partijske kolege Stanislav Meljnik i bivši šef oblasne administracije Zaporožja Aleksandar Peklušenko. U aprilu su ubijeni Kalašnjikov i Buzina, a odmah posle njih još jedan novinar, Sergej Suhobok. Prošle nedelje objavila je da joj se preti i bivša istaknuta poslanica Partije regiona Jelena Bondarenko. Veoma je indikativno da je Arsen Avakov, ministar unutrašnjih poslova i šef Gerašćenka (koji objavljuje liste za odstrel na internetu) jesenas izjavio doslovno – kad vidim Jelenu Bondarenko, ruka mi se sama hvata za pištolj!

Kakva bi se na Zapadu prašina podigla kada bi u Rusiji ministar policije izjavio tako nešto za jednog od vodećih opozicionara, ne treba posebno ni objašnjavati. Ukrajinskim vlastima sve to, pa i mnogo više, polazi za rukom. Već godinu dana tuku iz sveg mogućeg naoružanja sopstvene građane, ne isplaćuju im zarađene penzije i druge socijalne obaveze, ukidaju im pravo na maternji jezik. I nijedan, ali bukvalno nijedan zapadni medij ne kaže da je to makar kršenje ljudskih prava. Nema ni traga od „prekomerne upotrebe sile“, iako čak i ukrajinski Ustav striktno zabranjuje upotrebu vojske u unutrašnjim sukobima. Janukovič, kome su proameričke pobunjeničke snage upale u rezidenciju u februaru prošle godine, nije se ni tada odlučio da upotrebi vojsku. Njegov najveći greh je bio što je na tri meseca odložio potpisivanje sporazuma sa EU. Nova vlast ne samo što potpisuje i odlučuje šta god želi, uključujući i dokumenta kojima ubrzano pristupa strukturama NATO, već to čini uprkos protivljenju miliona svojih građana. Što je najgore, ova diskriminacija se vrši uglavnom po nacionalnoj osnovi.

Međutim, u čitavom tom nacionalističkom bezumlju mora da ipak ima nekog sistema? Mora da postoji bar neki racionalni, politički razlog, zbog kojega se sve ovo čini? Odgovor treba tražiti u socijalno-ekonomskoj situaciji. Oni koji pažljivije i duže prate razvoj ukrajinske krize znaju da je ova država još za vreme prve „narandžaste vladavine“ (2005-2010) doživela ekonomski slom. To je bio ključni razlog koji je doveo na vlast Viktora Janukoviča i njegovu ekipu – oni su obećavali bolje ekonomske rezultate u saradnji sa Rusijom. To se i dogodilo, Janukovič je uspeo da stabilizuje ekonomiju i poveća životni standard. Sada je on opet uništen, za samo godinu dana.

Time se ponovo otvara sve šire polje za delovanje onih opozicionih snaga koje nude radikalni politički zaokret u odnosu na sadašnju prozapadnu politiku, a ona donosi samo odricanja i patnje građanima. Na tom, suprotnom političkom polu, do sada su stajale samo dve političke snage. Jedna je sve popularnija Komunistička partija, i ona je sada zakonom zabranjena. Druga opcija su reformisani janukovičevci, objedinjeni u novi Opozicioni blok. Po njima su udarili Zakonom o lustraciji, ali u poslednje vreme sve više i fizičkim likvidacijama. Svi koji mogu da predstavljaju političku pretnju, na ovaj ili onaj način izbačeni su iz igre. To je suština ukrajinske političke scene. To je i budućnost Ukrajine – da ponovi svoju prošlost od pre sedam decenija.

[/restrictedarea]