Почетна / БРОЈ 366 / Две (забрањене) приче о Сарајеву

Две (забрањене) приче о Сарајеву

Пише Миливоје ИВАНИШЕВИЋ 
Како је током рата у Босни и Херцеговини забрана напуштања града грађане српске националности претворила у етничке таоце и учинила да буде мала разлика између њихове судбине и судбине Јевреја у окупираној Европи током Другог светског рата, и како за пљачке, хапшења, силовања и убијања Срба нико у Сарајеву није сносио одговорност

„Од Илиџе па до Марин Двора, Све српско поклати се мора…“
(Муслиманска народна песма)

„Србин наликује човјеку само онда када је мртав, или затворен“

(„Љиљан“, 3. 2. 1994.)

Дилема да ли је рат у Босни и Херцеговини почео 1. марта, кад је у Сарајеву убијен Никола Гардовић, или 6. априла, кад је ова бивша југословенска република први пут у својој историји постала самостална држава, или неког другог датума 1992. године још дуго може да буде актуелна, али не значи много. Насупрот томе, нема дилеме да су злочини над грађанима српске националности у главном граду БиХ почели онда кад су муслимани убили Николу Гардовића, само зато што је по националности Србин и та чињеница за историјат овог града остаће вечна. Од тог дана до окончања дејтонских преговора и изгона Срба крајем 1995. године догађаји везани за Сарајево нису силазили са страница светске и домаће штампе. У том раздобљу је убијено 7 117 лица српске националности. То је период у којем су извршене хиљаде злочина над Србима овог града, а да се на то ни домаћи ни светски медији нису честито ни осврнули. Зашто је до тога дошло, тек треба видети. Али, то није разлог да се овом приликом не упознамо са извесним, прећуткиваним, или ретко помињаним, а можда и непознатим чињеницама које су непосредно везане са судбином Срба у Сарајеву. Поред тога, не можемо занемарити да се многе српске кривице настале током протеклог рата у интепретацији Хашког трибунала односе на догађаје у Сарајеву и Сребреници. Колико су ова два града омиљена као места српског злочина, толико су омиљене и теме: блокада и етничко чишћење. И за наведене градове, као и за наведене теме, у Трибуналу су већ изречене драконске казне. А тога ће без сумње још бити.

Међутим, у оба ова случаја постоји и друга страна приче. Она страна која се прећуткује, јер није од користи за Трибунал и иницијаторе овог правосудног чудовишта. Зато ћемо ми у случају Сарајева да се посветимо само тој другој страни. У противном, нема целовите слике о главном граду БиХ током оружаних сукоба 1992-1995. При томе, и даље смо свесни хипотеке да су Срби муслиманима криви за све што немају, а хтели би да имају. Почевши од властитог идентитета и порекла.

Захваљујући једностраном извештавању и веома успешним медијским манипулацијама, јавност је током рата имала лажну слику о Сарајеву. Томе су, бар у Србији, допринеле и многе политичке странке и невладине организације којима је ласкало што тиме служе туђину. У свету је због Сарајева владала општа хистерија против свега што је српско.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *