Две (забрањене) приче о Сарајеву

Уредништво 24/04/2015 Документи, БРОЈ 366 Оставите коментар

Пише Миливоје ИВАНИШЕВИЋ

Како је током рата у Босни и Херцеговини забрана напуштања града грађане српске националности претворила у етничке таоце и учинила да буде мала разлика између њихове судбине и судбине Јевреја у окупираној Европи током Другог светског рата, и како за пљачке, хапшења, силовања и убијања Срба нико у Сарајеву није сносио одговорност

„Од Илиџе па до Марин Двора, Све српско поклати се мора…“
(Муслиманска народна песма)

„Србин наликује човјеку само онда када је мртав, или затворен“

(„Љиљан“, 3. 2. 1994.)

Дилема да ли је рат у Босни и Херцеговини почео 1. марта, кад је у Сарајеву убијен Никола Гардовић, или 6. априла, кад је ова бивша југословенска република први пут у својој историји постала самостална држава, или неког другог датума 1992. године још дуго може да буде актуелна, али не значи много. Насупрот томе, нема дилеме да су злочини над грађанима српске националности у главном граду БиХ почели онда кад су муслимани убили Николу Гардовића, само зато што је по националности Србин и та чињеница за историјат овог града остаће вечна. Од тог дана до окончања дејтонских преговора и изгона Срба крајем 1995. године догађаји везани за Сарајево нису силазили са страница светске и домаће штампе. У том раздобљу је убијено 7 117 лица српске националности. То је период у којем су извршене хиљаде злочина над Србима овог града, а да се на то ни домаћи ни светски медији нису честито ни осврнули. Зашто је до тога дошло, тек треба видети. Али, то није разлог да се овом приликом не упознамо са извесним, прећуткиваним, или ретко помињаним, а можда и непознатим чињеницама које су непосредно везане са судбином Срба у Сарајеву. Поред тога, не можемо занемарити да се многе српске кривице настале током протеклог рата у интепретацији Хашког трибунала односе на догађаје у Сарајеву и Сребреници. Колико су ова два града омиљена као места српског злочина, толико су омиљене и теме: блокада и етничко чишћење. И за наведене градове, као и за наведене теме, у Трибуналу су већ изречене драконске казне. А тога ће без сумње још бити.

Међутим, у оба ова случаја постоји и друга страна приче. Она страна која се прећуткује, јер није од користи за Трибунал и иницијаторе овог правосудног чудовишта. Зато ћемо ми у случају Сарајева да се посветимо само тој другој страни. У противном, нема целовите слике о главном граду БиХ током оружаних сукоба 1992-1995. При томе, и даље смо свесни хипотеке да су Срби муслиманима криви за све што немају, а хтели би да имају. Почевши од властитог идентитета и порекла.

Захваљујући једностраном извештавању и веома успешним медијским манипулацијама, јавност је током рата имала лажну слику о Сарајеву. Томе су, бар у Србији, допринеле и многе политичке странке и невладине организације којима је ласкало што тиме служе туђину. У свету је због Сарајева владала општа хистерија против свега што је српско.

[restrictedarea]

Прва прича

Или шта се знало, а шта није о блокади града

Демографски подаци о становништву су углавном познати. Муслимани имају већину, али ту је око 160 000 Срба и 56 000 Југословена, опет претежно Срба. Мање је познато да се под управом Срба налазио већи део територије од територије коју су држали муслимани. Намерно, или случајно, прећуткивана је изузетно значајна, а за даље догађаје можда и пресудна чињеница да се у окружењу, или на ободу града Сарајева налази 105 етнички чисто српских села и да су Срби, од памтивека староседеоци у тим селима, на све начине покушавали током рата да заштите своје породице и имања од веома честих муслиманских продора на српска подручја и покоља до којих је увек при тим упадима долазило. Стравични масакри Срба извршени првих ратних месеци 1992. у селима Граховиште, Пофалићи, Касатићи, Миље, Ледићи, Чемерно, Кртине, Горња Пресјеница, Тошићи, Млини и још десетак других села, дигло је на ноге мештане не само српских села Сарајева већ знатно ширег околног подручја. Унпрофор ни тада ни током целог рата није ништа предузео да заштити српска села од муслиманских злочина. Срби, уверени у чињеницу да се силник само силом може зауставити, успели су да током лета организују и изграде линије веома ефикасне одбране. Тако је спречавање покоља цивилног српског становништва претворено, извртањем чињеница, у први од неколико злочина за које су Срби окривљени. То је тзв. блокада града. Од када су Срби онемогућили муслимане да упадају, пале и разарају, медијски је вешто исконструисана и лансирана теза о блокади Сарајева и хуманитарној катастрофи. Злочини над Србима и неопходност одбране српског становништва нису ни помињани. Ангажован је и Савет безбедности ОУН који је донео неколико резолуција о Сарајеву. Србима је постављен ултимативан захтев да дозволе слободно кретање муслиманима, њиховим војницима и полицајцима, значи онима који су извршили поменуте покоље. Да је чињеница о угрожености 105 српских села и више десетина хиљада људи дата у јавност, можда би и однос јавности према Србима и Сарајеву био праведнији.

За „деблокаду“ Сарајева ангажована је тзв. Армија БиХ, која је, углавном илегално, добијала обилну помоћ од исламских и не само исламских држава. У тим активностима и прикривању забрањеног наоружавања муслимана увелико је била ангажована и администрација САД, али и владе неких других држава. Међутим, испоставило се да Армија БиХ није у стању да савлада српску одбрану. Од почетка оружаних сукоба до краја августа 1995. муслимани су извршили седам жестоких напада и покушаја продора кроз српска села, али без успеха и уз катастрофалне људске губитке. На крају, Армији БиХ отворено се придружио и Нато нападом 225 авиона из база у Италији 30. августа 1995. године у 02,05 часова. Том приликом су на српски део града и линије српске одбране изручили преко шестсто бомби и ракетних пројектила. Све је синхронизовано са нападом пешадије и мото-механизованих јединица Армије БиХ. Активности Нато снага трајале су до 16. септембра. Највише су страдала насеља и општине Илиџа, Пале, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица… Међутим, ни то није било довољно да се савлада српска одбрана.

Након непуна три месеца од окончања Нато агресије на РС, у недостатку решења силом, уследио је Дејтон, а тиме и бездушан изгон Срба из Сарајева. Многи су са собом у неизвесност понели и посмртне остатке својих покојника. Сарајево, град усред Европе, уз издашну помоћ САД и Нато савеза припао је светим ратницима ислама. Изузетак су две периферне општине: Пале и Трново.

Друга прича

Или сурова етничка забрана – без обзира на пол, узраст, занимање…

То је сурова, али истинита прича о судбини мештана српске националности којима је, без обзира на пол, занимање, или узраст, било забрањено да напусте муслимански део града. Та забрана се није односила на остале етничке групе, Јевреје, Словенце или Хрвате, и они су без сметњи и под заштитом међународних организација 1992. године изашли из Сарајева. У то време се сарајевским Србима – у присуству истих представника тзв. међународне заједнице, невладиних и, наводно, хуманитарних организација – догађало све што се данас догађа у Судану, Јемену, Ираку или Либији и што је у Европи одавно заборављено. Забрана напуштања града је грађане српске националности претворила у етничке таоце и мала је разлика између њихове судбине и судбине Јевреја у окупираној Европи током Другог светског рата. За пљачке, хапшења, силовања и убијања Срба нико у Сарајеву није сносио одговорност. Узалудан је био Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву, упућен 13. јула 1992. године од стране грађана и друштвенополитичких организација српских општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш. Одзива у свету на овај вапај није било. Представници међународне заједнице су окретали главу. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у злочину над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у овом граду.

За представнике тзв. међународне заједнице као да није имало значаја то што се у муслиманском делу града налазе 123 концентрациона логора са десетинама хиљада трајних или повремених затвореника и стотинама убијених логораша. Масовне или појединачне -чешће прикривене него јавне – егзекуције лица српске националности биле су свакодневна појава. Услед тога је чак и у најужем градском језгру после рата ексхумиран велики број масовних гробница. Навешћемо неколико карактеристичних и драстичних случајева. По многим претпоставкама, две највеће масовне гробнице су река Миљацка и бездан „Казани“ на Требевићу. Још се не зна колико је стотина убијених Срба бачено у бездан „Казани“ или у таласе Миљацке. То ће за сарајевске Србе остати болна тајна за сва времена. На сеоском гробљу у српском селу Чемерно ексхумирана је масовна гробница у којој су пронађени посмртни остаци 20 тела. На градском гробљу „Лав“, на градском сметлишту и на другим локацијама ти послови, услед недостатка средстава, још нису приведени крају. До сада су на градском гробљу „Лав“ откривене само три масовне гробнице које се налазе на парцелама означеним бројевима „31“ и „3-1“, а уз њих и на неком нејасно означеном месту, где су ексхумирана 93 тела. У селу Кртине из масовне гробнице је ексхумирано пет тела, на Добрињи исти број тела, Граховишту шест тела, Јаворској Коси дванаест тела… Већина ексхумираних тела је идентификована и достојанствено сахрањена. Сви ексхумирани су, без изузетка, грађани српске националности. Многи од њих убијени су хладним оружјем, ножем или батинама. Локације многих масовних гробница су још увек тајна, а у међувремену се трага и за, поред поменутих 7 115 убијених, најмање 610 из овог града током рата несталих Срба.

За разлику од муслиманског, у српском делу Сарајева није било етничких талаца, ни концентрационих логора ни егзекуција над муслиманима ни масовних гробница. Српске власти су поштовале међународне конвенције о заштити цивилног становништва и, супротно понашању муслимана, свима дозволиле да оду са подручја оружаних сукоба. Муслимани су, наравно, то искористили и напустили српски део града. Исто су учинили и многи Срби. Међутим, извртањем чињеница, медијским обманама и вештим конструкцијама Тужилаштва Хашког трибунала хумани поступци српских власти окарактерисани су као етничко чишћење. На другој страни принудно задржани Срби, таоци и логораши, жртве силовања и физичког злостављања, па чак и убијени, били су доказ мултиетничког и мултикултурног муслиманског Сарајева. Нажалост, обим овог написа не омогућава ни кратак осврт на проблематику гранатирања и легитимних циљева, или снајперских активности, логора и јавних кућа, понашања Унпрофора…

Ову причу о Сарајеву завршићемо подсећањем на још једну, јавности мање познату и невероватну, али неспорну чињеницу. Муслимани су само у првој ратној години у овом граду убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата. У том погледу Алија Изетбеговић је увелико надмашио свог по злу познатог претходника Анту Павелића. Током рата 1992-1995 године, за осам месеци, од маја закључно са децембром 1992. године, убијено је најмање 3 680 лица српске националности. Али, нове ексхумације доносе и нова сазнања и та бројка се мења. Број жртава се повећава, а број несталих се смањује.

[/restrictedarea]