Другови капиталисти у борби против капитализма

Још једном о „случају Авала филмa“

Пише Владислав Панов

Најновији  доказ колико је на овим просторима капитализам омиљен јесте и актуелни револт „народних маса“ и филмске струке изазван „сумњивом продајом“ одавно оронулог, запуштеног и безнадежно презадуженог „Авала филма“

Ево, рецимо, ви имате времешни аутомобил, оронули класик који је некада био понос свог возача на друму. Прирастао вам је за срце, а и бројним вашим комшијама. Ипак, одлучујете се да га продате. Ваша имовина, међутим, постаје предмет трвења између купца и свих ваших комшија који су стали у заштиту класика. Његова је каросерија вредна посебне пажње и не би требало да се тако олако отуђује. Ко зна шта ће нови власник са њом да ради. А тек мотор, предивну, иако тужно офуцану унутрашњост да и не помињемо. У заштиту аутомобила, кад већ то ви нисте смогли снаге да урадите, стаје „Аутотека“ која чува старе аутомобиле и бројни једнако отрцани конструктори сличних шклопоција, некада поноса друмова и шофера. Таква продаја треба да се забрани, а аутомобил национализује и пошаље поменутој „Аутотеци“ и њеном вечном, непроменљивом и увек пословно забринутом чувару. Откуд вам право да продајете нешто тако дивно, од чије лепоте нација цела може да ужива генерацијама? – урличу заштитници таквог блага на уличним демонстрацијама организованим у одбрану старих кола. Али ово је демократија, капитализам, имовина је светиња – кажете више себи у браду. Продајете кола сумњивом тајкуну све са поменутим од националног интереса значајним деловима свог офуцаног класика. Постајете срамота за целу нацију усталу да одбрани демократију и капитализам од демократије и капитализма за које су се сви борили на улицама…

[restrictedarea]

Комунистичка борба капиталиста

Можда ће ова компаративна гимнастика зазвучати као непримерена и неодговарајућа, али су другови капиталисти који увелико воде борбу за филмско благо заробљено у продаји „Авала филма“ управо на горепоменути начин покушали да „спасу“ рушевине ексјугословенског кинематографског гиганта од надошлог капитализма. Као, сви су невиђено забринути за филмове који су пре неколико дана на аукцији заједно са запуштеним и одавно заборављеним здањима, техником, па и окућницом „Авала филма“ продати мистериозним купцима за нешто мање од милијарду динара. Масовни одијум филмских радника и нерадника, праћен бесмисленим перформансима свакојаких уметника на улици (Тихи и Прле су, кобајаги, оживели и повели ослободилачку борбу за благо „Авала филма“) био је подстакнут детињастом идејом да је филмска заоставштина „Авала филма“, неких шест стотина играних и документарних наслова, свеопште добро које се не сме продавати. И, врло занимљиво, многи из тих ратоборних редова, који су, када је то било профитабилно, модерно или само позерски повољно, устајали против југословенске тамнице народа или потоње диктатуре „црвене власти“, односно комунизма, сада су почели да се боре управо за идеале из комунистичких времена. Чули су се врисци и вапаји за отуђеним филмовима и повици да се то тако драгоцено благо мора национализовати!? Чак неки поменуше и лекс специјалис с којим су се у неким другим временима радосно спрдали и хистерично викали против диктаторског режима што га је донео. Као, овде ћемо, када нам то одговара, да заборавимо да смо се борили за благодети капитализма и тражићемо да држава узме ствар у своје руке. После ће поново бити све капиталистичко, како и мора и ваља. Само да лексспецијализујемо филмску заоставштину. Нико, међутим, да објасни друговима капиталистима како стотине филмова из трезора „Авала филма“ (похрањених одавно у Кинотеци) представљају робу, као и све остало у земљи која се одушевљено определила да ужива у слободи да се све мери парама. „Авала филм“, за који се нико од поменутих уличних урлатора деценијама није занимао, нити се на улицама или на било којем другом месту борио да он не буде девастиран немаром, малверзацијама, пљачком, па и последичним стечајем, пуштен је низ воду, као и све остало овде, јер је тако било лакше. Кампањска заштита и презакаснела брига, наравно, немају ефекта. Осим што се сада демократска герила „друге Србије“ нашла у смешној позицији да се залаже за оно против чега се дизала револуција. Филмови које тако принципијелно сада штите купљени су као и свака друга роба и нови власник ће радити с њима као што сваки други власник било чега што доноси профит настоји да ради – убираће од њих приход. Ти филмови неће никуда, они не могу да нестану. Пошто је, по принципима капиталистичког уређења, држава морала да се одрекне власништва над добрима над којима не може или не сме да буде власник, дакле пошто је извршена приватизација, право на приход од рабљења филмова на тржишту припада новом власнику. И то је све. То су закони капитализма, тржишта и они су правно заштићени. Без обзира ко је купац, ако се не докаже да је купопродаја криминално дело, нико не може да захтева да се из куповине „Авала филма“ изузму остварења која је овај чувени југословенски студио снимао државним парама, а не средствима било ког данашњег уличног борца против парчета демократије што му не одговара. Исто као што се детињасто и патетично „ослобађа“ један од урнисаних и запуштених биоскопа некадашњег „Београд филма“, чиме се заправо потпуно нелегално улази у посед новог власника (без обзира колико нам свима био мрзак) наше некада моћне биоскопске мреже, тако се и сада инсистира на парцијалном примењивању капитализма не би ли се од његових чељусти изузео филмски фонд „Авала филма“.

Филмови су роба

Гласност појединих бораца за наше филмове, посебно оних који су демократијом умили биографије и направили нове помаке у зарђалим каријерама исмевајући социјалистичку Југославију, а принципијелно се залажући за демократију, владавину права и капитала, делује трагикомично, па и забрињавајуће неодговорно. Јер иако су им намере можда поштене, оне позивају на непоштовање закона. Када им одговара, онда су задрти капиталисти, у супротном, немају ништа против да се комунистички окрећу државној сили. А филмови, уосталом, нигде нису државно добро и национални интерес. Они су роба. Продају се и од њих се убире профит. И до сада су филмови из трезора „Авала филма“ били на тржишту и можда доносили неку цркавицу власнику (држави). И од сада ће бити тако, али ће приходе добијати капиталиста који је купио „Авала филм“. Уколико он буде наставио с филмском делатношћу, можда ће чак коначно уложити средства да копије тих филмова дигитализује и да их изведе из филмског каменог доба у којем су још увек, али под будним и пословично брижним оком незаменљивог чувара блага затвореног у кинотечким одајама. У Холивуду, чији је један филмски огранак можда нови власник „Авала филма“, филмови су власништво студија, приватна својина дакле, коју нико и не помишља да национализује јер је то добро од општег интереса, важности и користи. А тако је и са музичком заоставштином. Целокупни каталог, рецимо, „Битлса“, вредан милијарде долара, одавно је ван домашаја „Битлса“ и тржишно је добро, а не културна вредност од високог националног интереса. Посебно би код нас требало избегавати бусање у груди када се лицитира културним националним вредностима и интересима. Култура овде не сме да буде свачија, а још мање државна брига, то смо, ваљда, до сада научили. У од комунистичке тамнице народа ослобођеној Србији деценијама не раде музеји, библиотеке, биоскопи, галерије. Филмове одавно стварају приватне дружине пријатеља и ентузијаста или у најбољем случају копродукције са истим таквим дружинама из других земаља. Чије су онда добро такви производи? С друге стране, да ли су социјалистички филмови „Авала филма“ роба или национално добро којим треба да располаже држава (ко у њој?) није питање на које се тражи и добија одговор на улици, по наруџбини забринутих ослободилаца и револуционара. Не бар у држави која сања европејске идеале и капиталистичке слободе својих предузетника, па чак и ако револтирана раја носи транспаренте на којима пише да капитализам убија. И из ове перспективе потпуно распродате, задужене и уништене државе и свих њених добара више није битно ко је, када и зашто дигао руке од „Авала филма“. Битно је што су се сви помирили са тим стањем и осим безначајних ламентирања у медијима, нико се од актуелних бораца за „филмско благо“ није постарао да оно буде заиста третирано и заштићено као благо. Па ни да макар постане оно што и јесте – комерцијална роба. А да ли је и ова приватизација сумњива, мафијашка, тајкунска, неправедна и самим тим важећа, не одлучује се перформансима, уличним транспарентима и повицима, ширењем гласина и празним оптуживањем, већ законским средствима и демократским алатом за који се принципијелно залажу актуелни улични фајтери, другови капиталисти, посебно када им то иде у прилог.

Продаја „Авала филма“

У дану када је и најављена продаја „Авала филма“, на лицитацији на којој се појавио само један купац, за нешто мало више од 980 милиона динара он је продат деоничарској фирми „Филмски пут“ (Filmway). Као заступник ове мистериозне фирме (постоји, иначе, холивудска продуцентска компанија истог имена, која је, можда, купила „Авала филм“) појавио се извесни Видоје Марјановић, а као купац и директор именован је никоме знани (да ли заиста и постојећи или је то псеудоним, иначе, филмски, пошто је исто име и презиме имао главни јунак екранизације књиге „Уна“ из 1984. године!) Француз Мишел Бабић. Поменута фирма, званични купац, основана је, иначе, само неколико дана пре лицитације, и то са оснивачким капиталом од шездесет хиљада динара. Бабић је тако пазарио „Авала филм“, поставши на папиру и у очима закона званично власник целокупне његове имовине (укључујући и шестстотинак филмова) што подразумева и изузетно атрактивну локацију на којој почива оронули пословни простор нашег некада најмоћнијег филмског студија. У јавности су се одмах појавиле разне приче око тога ко би могао да буде истински купац „Авала филма“. До тренутка писања овог текста нагађања су окончана таблоидским фокусирањем на идентификацију правог власника − Богољуба Карића, који је поменутог Бабића (ако уопште постоји) искористио као параван. Занимљиво је да је Бабићева фирма „Филмски пут“ основана под хипотеком коју контролише још једна бизарна личност за овакве трансакције, извесни панчевачки таксиста Саша Ћоровић, за кога увек добро обавештени таблоиди тврде да поступа по Карићевим налозима, и требало би да му у извесном моменту уступи хипотеку и самим тим, стицање власништва над фирмом која је званично купила „Авала филм“. „Филмски пут“ има обавезу да поменуту суму за коју је купљен студио исплати у року од месец дана. Од тог новца ће бити намирени повериоци, а преостали део ће окончати у буџету Републике Србије. Постоје и тврдње да је део конзорцијума „Филмски пут“ америчка филмска компанија „Релативити медија“ која се бави и продукцијом, дакле производњом, и дистрибуцијом филмова и која је у Србији већ снимила неколико великих холивудско-српских копродукција.

[/restrictedarea]