Drugovi kapitalisti u borbi protiv kapitalizma

Još jednom o „slučaju Avala filma“

Piše Vladislav Panov

Najnoviji  dokaz koliko je na ovim prostorima kapitalizam omiljen jeste i aktuelni revolt „narodnih masa“ i filmske struke izazvan „sumnjivom prodajom“ odavno oronulog, zapuštenog i beznadežno prezaduženog „Avala filma“

Evo, recimo, vi imate vremešni automobil, oronuli klasik koji je nekada bio ponos svog vozača na drumu. Prirastao vam je za srce, a i brojnim vašim komšijama. Ipak, odlučujete se da ga prodate. Vaša imovina, međutim, postaje predmet trvenja između kupca i svih vaših komšija koji su stali u zaštitu klasika. Njegova je karoserija vredna posebne pažnje i ne bi trebalo da se tako olako otuđuje. Ko zna šta će novi vlasnik sa njom da radi. A tek motor, predivnu, iako tužno ofucanu unutrašnjost da i ne pominjemo. U zaštitu automobila, kad već to vi niste smogli snage da uradite, staje „Autoteka“ koja čuva stare automobile i brojni jednako otrcani konstruktori sličnih šklopocija, nekada ponosa drumova i šofera. Takva prodaja treba da se zabrani, a automobil nacionalizuje i pošalje pomenutoj „Autoteci“ i njenom večnom, nepromenljivom i uvek poslovno zabrinutom čuvaru. Otkud vam pravo da prodajete nešto tako divno, od čije lepote nacija cela može da uživa generacijama? – urliču zaštitnici takvog blaga na uličnim demonstracijama organizovanim u odbranu starih kola. Ali ovo je demokratija, kapitalizam, imovina je svetinja – kažete više sebi u bradu. Prodajete kola sumnjivom tajkunu sve sa pomenutim od nacionalnog interesa značajnim delovima svog ofucanog klasika. Postajete sramota za celu naciju ustalu da odbrani demokratiju i kapitalizam od demokratije i kapitalizma za koje su se svi borili na ulicama…

[restrictedarea]

Komunistička borba kapitalista

Možda će ova komparativna gimnastika zazvučati kao neprimerena i neodgovarajuća, ali su drugovi kapitalisti koji uveliko vode borbu za filmsko blago zarobljeno u prodaji „Avala filma“ upravo na gorepomenuti način pokušali da „spasu“ ruševine eksjugoslovenskog kinematografskog giganta od nadošlog kapitalizma. Kao, svi su neviđeno zabrinuti za filmove koji su pre nekoliko dana na aukciji zajedno sa zapuštenim i odavno zaboravljenim zdanjima, tehnikom, pa i okućnicom „Avala filma“ prodati misterioznim kupcima za nešto manje od milijardu dinara. Masovni odijum filmskih radnika i neradnika, praćen besmislenim performansima svakojakih umetnika na ulici (Tihi i Prle su, kobajagi, oživeli i poveli oslobodilačku borbu za blago „Avala filma“) bio je podstaknut detinjastom idejom da je filmska zaostavština „Avala filma“, nekih šest stotina igranih i dokumentarnih naslova, sveopšte dobro koje se ne sme prodavati. I, vrlo zanimljivo, mnogi iz tih ratobornih redova, koji su, kada je to bilo profitabilno, moderno ili samo pozerski povoljno, ustajali protiv jugoslovenske tamnice naroda ili potonje diktature „crvene vlasti“, odnosno komunizma, sada su počeli da se bore upravo za ideale iz komunističkih vremena. Čuli su se vrisci i vapaji za otuđenim filmovima i povici da se to tako dragoceno blago mora nacionalizovati!? Čak neki pomenuše i leks specijalis s kojim su se u nekim drugim vremenima radosno sprdali i histerično vikali protiv diktatorskog režima što ga je doneo. Kao, ovde ćemo, kada nam to odgovara, da zaboravimo da smo se borili za blagodeti kapitalizma i tražićemo da država uzme stvar u svoje ruke. Posle će ponovo biti sve kapitalističko, kako i mora i valja. Samo da leksspecijalizujemo filmsku zaostavštinu. Niko, međutim, da objasni drugovima kapitalistima kako stotine filmova iz trezora „Avala filma“ (pohranjenih odavno u Kinoteci) predstavljaju robu, kao i sve ostalo u zemlji koja se oduševljeno opredelila da uživa u slobodi da se sve meri parama. „Avala film“, za koji se niko od pomenutih uličnih urlatora decenijama nije zanimao, niti se na ulicama ili na bilo kojem drugom mestu borio da on ne bude devastiran nemarom, malverzacijama, pljačkom, pa i posledičnim stečajem, pušten je niz vodu, kao i sve ostalo ovde, jer je tako bilo lakše. Kampanjska zaštita i prezakasnela briga, naravno, nemaju efekta. Osim što se sada demokratska gerila „druge Srbije“ našla u smešnoj poziciji da se zalaže za ono protiv čega se dizala revolucija. Filmovi koje tako principijelno sada štite kupljeni su kao i svaka druga roba i novi vlasnik će raditi s njima kao što svaki drugi vlasnik bilo čega što donosi profit nastoji da radi – ubiraće od njih prihod. Ti filmovi neće nikuda, oni ne mogu da nestanu. Pošto je, po principima kapitalističkog uređenja, država morala da se odrekne vlasništva nad dobrima nad kojima ne može ili ne sme da bude vlasnik, dakle pošto je izvršena privatizacija, pravo na prihod od rabljenja filmova na tržištu pripada novom vlasniku. I to je sve. To su zakoni kapitalizma, tržišta i oni su pravno zaštićeni. Bez obzira ko je kupac, ako se ne dokaže da je kupoprodaja kriminalno delo, niko ne može da zahteva da se iz kupovine „Avala filma“ izuzmu ostvarenja koja je ovaj čuveni jugoslovenski studio snimao državnim parama, a ne sredstvima bilo kog današnjeg uličnog borca protiv parčeta demokratije što mu ne odgovara. Isto kao što se detinjasto i patetično „oslobađa“ jedan od urnisanih i zapuštenih bioskopa nekadašnjeg „Beograd filma“, čime se zapravo potpuno nelegalno ulazi u posed novog vlasnika (bez obzira koliko nam svima bio mrzak) naše nekada moćne bioskopske mreže, tako se i sada insistira na parcijalnom primenjivanju kapitalizma ne bi li se od njegovih čeljusti izuzeo filmski fond „Avala filma“.

Filmovi su roba

Glasnost pojedinih boraca za naše filmove, posebno onih koji su demokratijom umili biografije i napravili nove pomake u zarđalim karijerama ismevajući socijalističku Jugoslaviju, a principijelno se zalažući za demokratiju, vladavinu prava i kapitala, deluje tragikomično, pa i zabrinjavajuće neodgovorno. Jer iako su im namere možda poštene, one pozivaju na nepoštovanje zakona. Kada im odgovara, onda su zadrti kapitalisti, u suprotnom, nemaju ništa protiv da se komunistički okreću državnoj sili. A filmovi, uostalom, nigde nisu državno dobro i nacionalni interes. Oni su roba. Prodaju se i od njih se ubire profit. I do sada su filmovi iz trezora „Avala filma“ bili na tržištu i možda donosili neku crkavicu vlasniku (državi). I od sada će biti tako, ali će prihode dobijati kapitalista koji je kupio „Avala film“. Ukoliko on bude nastavio s filmskom delatnošću, možda će čak konačno uložiti sredstva da kopije tih filmova digitalizuje i da ih izvede iz filmskog kamenog doba u kojem su još uvek, ali pod budnim i poslovično brižnim okom nezamenljivog čuvara blaga zatvorenog u kinotečkim odajama. U Holivudu, čiji je jedan filmski ogranak možda novi vlasnik „Avala filma“, filmovi su vlasništvo studija, privatna svojina dakle, koju niko i ne pomišlja da nacionalizuje jer je to dobro od opšteg interesa, važnosti i koristi. A tako je i sa muzičkom zaostavštinom. Celokupni katalog, recimo, „Bitlsa“, vredan milijarde dolara, odavno je van domašaja „Bitlsa“ i tržišno je dobro, a ne kulturna vrednost od visokog nacionalnog interesa. Posebno bi kod nas trebalo izbegavati busanje u grudi kada se licitira kulturnim nacionalnim vrednostima i interesima. Kultura ovde ne sme da bude svačija, a još manje državna briga, to smo, valjda, do sada naučili. U od komunističke tamnice naroda oslobođenoj Srbiji decenijama ne rade muzeji, biblioteke, bioskopi, galerije. Filmove odavno stvaraju privatne družine prijatelja i entuzijasta ili u najboljem slučaju koprodukcije sa istim takvim družinama iz drugih zemalja. Čije su onda dobro takvi proizvodi? S druge strane, da li su socijalistički filmovi „Avala filma“ roba ili nacionalno dobro kojim treba da raspolaže država (ko u njoj?) nije pitanje na koje se traži i dobija odgovor na ulici, po narudžbini zabrinutih oslobodilaca i revolucionara. Ne bar u državi koja sanja evropejske ideale i kapitalističke slobode svojih preduzetnika, pa čak i ako revoltirana raja nosi transparente na kojima piše da kapitalizam ubija. I iz ove perspektive potpuno rasprodate, zadužene i uništene države i svih njenih dobara više nije bitno ko je, kada i zašto digao ruke od „Avala filma“. Bitno je što su se svi pomirili sa tim stanjem i osim beznačajnih lamentiranja u medijima, niko se od aktuelnih boraca za „filmsko blago“ nije postarao da ono bude zaista tretirano i zaštićeno kao blago. Pa ni da makar postane ono što i jeste – komercijalna roba. A da li je i ova privatizacija sumnjiva, mafijaška, tajkunska, nepravedna i samim tim važeća, ne odlučuje se performansima, uličnim transparentima i povicima, širenjem glasina i praznim optuživanjem, već zakonskim sredstvima i demokratskim alatom za koji se principijelno zalažu aktuelni ulični fajteri, drugovi kapitalisti, posebno kada im to ide u prilog.

Prodaja „Avala filma“

U danu kada je i najavljena prodaja „Avala filma“, na licitaciji na kojoj se pojavio samo jedan kupac, za nešto malo više od 980 miliona dinara on je prodat deoničarskoj firmi „Filmski put“ (Filmway). Kao zastupnik ove misteriozne firme (postoji, inače, holivudska producentska kompanija istog imena, koja je, možda, kupila „Avala film“) pojavio se izvesni Vidoje Marjanović, a kao kupac i direktor imenovan je nikome znani (da li zaista i postojeći ili je to pseudonim, inače, filmski, pošto je isto ime i prezime imao glavni junak ekranizacije knjige „Una“ iz 1984. godine!) Francuz Mišel Babić. Pomenuta firma, zvanični kupac, osnovana je, inače, samo nekoliko dana pre licitacije, i to sa osnivačkim kapitalom od šezdeset hiljada dinara. Babić je tako pazario „Avala film“, postavši na papiru i u očima zakona zvanično vlasnik celokupne njegove imovine (uključujući i šeststotinak filmova) što podrazumeva i izuzetno atraktivnu lokaciju na kojoj počiva oronuli poslovni prostor našeg nekada najmoćnijeg filmskog studija. U javnosti su se odmah pojavile razne priče oko toga ko bi mogao da bude istinski kupac „Avala filma“. Do trenutka pisanja ovog teksta nagađanja su okončana tabloidskim fokusiranjem na identifikaciju pravog vlasnika − Bogoljuba Karića, koji je pomenutog Babića (ako uopšte postoji) iskoristio kao paravan. Zanimljivo je da je Babićeva firma „Filmski put“ osnovana pod hipotekom koju kontroliše još jedna bizarna ličnost za ovakve transakcije, izvesni pančevački taksista Saša Ćorović, za koga uvek dobro obavešteni tabloidi tvrde da postupa po Karićevim nalozima, i trebalo bi da mu u izvesnom momentu ustupi hipoteku i samim tim, sticanje vlasništva nad firmom koja je zvanično kupila „Avala film“. „Filmski put“ ima obavezu da pomenutu sumu za koju je kupljen studio isplati u roku od mesec dana. Od tog novca će biti namireni poverioci, a preostali deo će okončati u budžetu Republike Srbije. Postoje i tvrdnje da je deo konzorcijuma „Filmski put“ američka filmska kompanija „Relativiti medija“ koja se bavi i produkcijom, dakle proizvodnjom, i distribucijom filmova i koja je u Srbiji već snimila nekoliko velikih holivudsko-srpskih koprodukcija.

[/restrictedarea]